Аутори

Величанствени намћор

Аутор:

Фотографија преузета са интернета

 

 

Душан Радовић је био један од великих људи који је у историји остао више упамћен по свом имену него по професији, а и то име му је погрешно запамћено, па га тако генерације, његових савременика чак, и даље памте као „Душка Радовића“. Такав сплет околности би највероватније насмејао Душана Радовића јер би му потврдио да је оно чиме се читав живот бавио – духовитошћу на један високософистициран начин – наставило да га прати и деценијама након што је ишчезао са овог света.

Јер, негде и јесте забавно и смешно: човек који је милионима људи извлачио осмех на уста док је говорио о туробним темама, што делује као какав очити парадокс, осим уколико није реч (а јесте) о Душану Радовићу, отишао је у вечност једног топлог августовског дана давне 1984. године, а да ми и даље, за све те тридесет и три године, нисмо научили како се тај чаробњак здравог духа и опоре сатире – заиста звао. И шта је уствари био. По „позиву“ и професији.

 

Душан Радовић би највероватније тако и волео. Да га Београд и Србија једино памте по ономе шта је говорио и писао, без даљег улажења у детаље. Тај дивни, сензибилни, интелигентни намћор промуклог гласа, особењак од оне усамљеничке горостасне врсте, величанствена душа препуна здравог разума у неким неразумним временима и околностима, једино је марио за оно што ће рећи, јавно, „у етар“, или написати, да остане исказано – за своје дело које ће га одвести у славу и вечност још и пре него што ће се и сам, физички, узнети у њу.

Фотографија преузета са интернета

Штури подаци кажу да се Душан Радовић родио у Нишу још 1922. године и да је растао у породици која се због очевог посла селила, и коју је волео искреном дечијом душом. Та љубав према родитељима и поглед на свет који је имао као дете, обликовали су Душанов каснији стваралачки универзум у коме је сачувао и гајио једноставност и непосредност дечијег доживљаја света око себе.

Биографија која сувопарно прати Душанове даље кораке кроз живот, каже да је одлучио да се бави писањем, па је тако најпре почео да ради у листу „Пионирске новине“. Животна каријера му је рано постала „трасирана“ да се бави писањем, дечијим питањима и правима, како би се то данас рекло.

Из новина убрзо прелази на нови медиј тог доба, радио, где постаје уредник програма за децу Радио Београда, у то време главне радио станице у читавој тадашњој земљи, а са развојем телевизије и њеним масовним увођењем у живот југословенског друштва, постаје и уредник Програма за децу Телевизије Београд.

 

Душан Радовић на својим почецима интензивно пише песме и друге литерарне форме од којих су неке постале обавезно место у одрастању деце, све до данас, педесет и више година касније. Најпознатије у извођењу легендарног хора „Колибри“, песме попут „Плави зец“, „Све што расте хтело би да расте“, „Страшан лав“ обележиле су детињство милиона данас одраслих људи.

Нема ниједног носталгичног осврта на давна времена код неког од садашњих четрдесетогодишњака и старијих, а да се у једном тренутку у њему не зачују стихови неке од Радовићевих „химни“ безбрижног одрастања у некадашњој утопији које већ дуго више нема. И да касније није ништа друго урадио осим те чињенице да је својим песмама утиснуо тако дубок траг на сваког ко је сазревао од детета до човека уз њих, Душан Радовић би само због тога био један од наших великих људи.

Ипак, оно што ће га довести на пиједестал колективног сећања да га на њему никада ништа не пољуља, доћи ће када буде престао да се бави дечијим стварима и пређе у свет одраслих свог доба.

Фотографија преузета са интернета

Искрено заинтригиран новим, модерним, другачијим, Душан Радовић се приближава радију као медију који му посебно побуђује занимање. Иако већ активан на телевизији која је постајала све моћнији медиј, Радовић 1975. године почиње свој ангажман на новоформираном београдском радију, необично названом „Студио Б“, да одатле оде право у легенду, још за живота.

 

За „Студио Б“ је писао кратке афоризме који су читани у јутарњем програму од 7.15 часова у емисији не превише оригиналног назива „Београде, добро јутро“. Из данашње перспективе, када радио служи само за ноншалатно слушање поп песмица и повремено понављање једноличних вести, и када радио станице углавном све личе једна на другу, није лако себи предочити колико је „Студио Б“ била превише важна ствар и колике границе је померио у тадашњој средини.

Чак и за оне који су одрастали у то време, такав мисаони повратак у прошлост више није једноставна ствар услед потпуно промењене улоге медија, посебно радија, у савременом свету, а тек је немогућ за оне који нису уопште доживели ту епоху.

Фотографија преузета са интернета

Ипак, суштина можда и може да се некако објасни: у то време је у земљи постојао само један ТВ канал (којим је у Србији доминирала Телевизија Београд, уз повремено преузимање емисија других републичких телевизија попут ТВ Загреб или ТВ Љубљана) и само један Радио Београд. На њима су емитоване сувопарне и монотоне емисије, сиви политички преноси и седнице, уз тек понеки филм, мало опуштенију емисију или некакав квиз. Друге забаве није било, посебно на радију.

„Студио Б“ је све то прескочио и постао динамичан градски радио са одличном музиком, актуелним темама које нису биле пропуштане кроз цензорске „наочаре“, занимљивим садржајима и карактеристичним водитељима. Београд је масовно слушао „Студио Б“ отворених очију, ушију и срца, а у Србији до које таласи нису допирали, препричавало се шта је речено на „Студију Б“.

Мудре мисли које је годинама изговарао сваког јутра убрзо након његове смрти преточене су у књигу „Београде, добро јутро“ која је у неколико издања била продата у преко фантастичних 300.000 примерака.

У таквој позицији Душан Радовић, писац, новинар, драматург, добија прилику да сваког јутра напише неколико кратких афоризама који би дали реалан поглед на стање ствари које су на телевизији, другом радију и у новинама, помно приказивали бољим него што је заиста било.

После извесног времена, Душан добија прилику да их и сам чита, директно у етар. Од те прве емисије, скоро милион Београђана ће сваки свој дан почињати уз карактеристичну шпицу емисије, чекајући шта ће ново тог јутра својим карактеристичним промуклим гласом, рећи Душан Радовић.

А он је говорио и говорио, бриљирајући оштрим погледом у стварност и величанственим описима онога шта је открио, најчешће у свега једној или две реченице. Неке од тих реченица остале су уклесане у колективном памћењу готово као народне изреке и ту стоје и данас.

 

Радовић је говорио о заједници, градском животу, љубави, деци, родитељству, односима, носталгијама, егзистенцијалној борби, хипокризији друштва, конзумеризму, спорту, једном речју, свему од чега се живот састојао. Његове поруке су биле универзалне, прожете лаком али топлом иронијом, разумљиве, фрапантно тачне и, надасве, ванвременски и ванпросторно срочене једним феноменалним умом.

Фотографија преузета са интернета

Критички тон Душана Радовића, формулисан као лаки хумор, помогао је безбројним људима да почну да на живот гледају ван устаљених пропагандних матрица крутог режима који је свима одређивао животе.

Радовић је био софистицирани побуњеник, директни филозоф, емотивни хаику поета, брутално јасан говорник. Пред таквим талентом нико није могао да остане уздржан.

Али та „неуздржаност“ пред његовим речима и мислима није била подвојена, као у случају неких других величина: Душана Радовића су људи безрезрервно обожавали, његове готово трибунске речи су се слушале, о њима се касније дикутовало, упијале су се и памтиле. Афоризми Душана Радовића су чак постајали и фразе у колоквијалном говору.

 

Поред армије обожаватеља и пратилаца, успео је да направи само једног непријатеља: систем. Тај систем чије је лицемерје и слабости беспоштедно сваког јутра разоткривао на такав начин да није остајало никакве сумње у истинитост Радовићевих речи.

Систем, оличен у тадашњим најмоћнијим политичарима, почео је да се гуши од нелагоде коју му је Радовић изазивао, као огољен пред великим огледалом на чијем стаклу није било лепог одраза. У једном тренутку, систем је изгубио стрпљење: Душан Радовић је после осам година свог величанственог ангажмана, отеран са „Студија Б“ у пензију.

У етру су остали неки други занимљиви гласови, станица је и даље пуштала одличну музику, али оног промуклог јутарњег гласа који са неким надземаљским миром изговара кратке реченице попут откровења – више није било. Београд је тешко поднео уклањање, Радовић још теже. Годину дана касније се од стреса, туга и очаја разболео и умро. Претходно је поносно одбио да се врати за микрофон, поносно не прихватајући безочну манипулацију својим ликом и делом.

 

Мудре мисли које је годинама изговарао сваког јутра убрзо након његове смрти преточене су у књигу „Београде, добро јутро“ која је у неколико издања била продата у преко фантастичних 300.000 примерака.

 

Душан „Душко“ Радовић сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу. Његово име данас носи најпознатије дечије позориште у престоници, неколико основних школа по Србији и улице у девет градова у земљи. Његове књиге „Београде, добро јутро“, „Страшан лав“, „Женски разговори“ и даље се продају у књижарама, а снимци легендарних емисија на Јутјубу имају десетине хиљада прегледа и ти бројеви свакодневно расту.