Аутори

Српски Рокфелер из Савамале

Аутор:

„Гледано из данашње перспективе, Лука Ћеловић изгледа више као митска личност него као неко ко је заиста постојао. Дошавши у Београд, почео је ни из чега, а онда је великим талентом, радом и одрицањем направио своју малу империју. Када је то постигао, решио је да то благо подели са другима.“  Драгомир Ацовић

 

Име Луке Ћеловића „Требињца“ није данас у потпуности непознато у Србији. Ипак, разлог због кога је то име на пиједесталу највећих људи које је наша средина изнедрила није толико једноставан нити потпуно познат.

Лукa Ћеловић „Требињац“ (фотографија преузета са интернета)

 

А искључиво из комплексности те величине и трага који је оставио у свом народу велики „Требињац“. Јер, посматрајући живот који је водио, од детињства и младости па до његовог краја, немогуће је не видети да се Лука Ћеловић истакао у неколико поља и да је на сваком оставио грандиозан траг, укључујући и оно због кога је добио историјски публицитет и памћење – добротворству.

 

Лука Ћеловић деловао је на друштвеном, економском, финансијском, националном, патриотском и личном пољу, дајући у сваком сегменту све до себе, беспоштедно, најпре по сопствену личност, да би идеју које се прихватио довео до суштинске и смислене разраде и остварења.

 

Када је крајем 19. века као дечак очевом вољом кренуо из родне Херцеговине на посао у Београд, Лука Ћеловић био је попут хиљада својих тадашњих „исписника“: бескрајно сиромашан, нешколован, без много шанси за било какав успон на друштвеној лествици епохе.

 

Ипак, све препреке које су младом Луки стајале као непремостиве и то на самом почетку живота, биле су савладане упорношћу, марљивошћу и бистрином трговачког помоћника „шегрта“, што је Лука Ћеловић постао по започињању своје пословне и животне каријере у тадашњем Београду.

 

Ангажман у трговачким робним магацинима браће Крсмановић на тадашњем Савском пристаништу био му је ипак накратко прекинут избијањем српско-турских ратова и устанка у родној Херцеговини: бунтовне и родољубиве природе, Лука Ћеловић није могао нити желео да пропусти борбу за ослобођење своје земље од вековне оријенталне окупације. Храбро се борио у бројним биткама током неколико година, био је и рањен, и када се све завршило, вратио се у Београд да настави посао.

 

Тај исти посао почео је у међувремену да се шири јер је од „шегрта“ Лука Ћеловић у једном тренутку кренуо да води сопствену трговину, у чему је имао све више успеха како је време одмицало.

Лука Ћеловић (фотографија преузета са интернета)

 

Круна његовог успеха долази оног тренутка када је нешколовани али изузетно интелигентни и промоћурни Херцеговац схватио да будућност српске националне трговине лежи у формирању задруге, по узору на сеоска домаћинства која су се тако међусобно испомагала, чији би оснивачи и корисници били домаћи трговци и привредници.

 

Лука је рачунао да ће задруга помоћи својим оснивачима и корисницима да добијају повољније кредите и финансијске услуге, чиме би боље и лакше развијали свој посао, што се у веома кратком року показало као потпуно исправна прогноза.

 

Београдска привреда кренула је да расте, посебно на прелазу векова, крајем 19. и почетком 20, а главни „мотори“ тог развоја били су управо из редова „Београдске задруге“ како је Лука Ћеловић назвао своју организацију.

 

Како је и његово богатство кренуло да расте у новим околностима, Лука Ћеловић одлучује да инвестира у изградњу нових велелепних зграда, по узору на европске палате тог доба, и то у најмање развијеном делу Београда – Савамали.

 

Тамо где је деценију раније као гладан младић почео своју каријеру, поред магацина у пристаништу, Лука Ћеловић купује велике парцеле мочварне и блатњаве земље са намером да ту направи центар новог богатог Београда.

 

Данашња Карађорђева улица садржи неке од најрепрезентативнијих објеката из те светле епохе развоја града и читавог друштва, попут хотела „Бристол“, блока зграда код Економског факултета или палате „Београдске задруге“, као најлепшег примерка епохе. Све их је саградио Лука Ћеловић „Требињац“.

(фотографија преузета са интернета)

 

Тим градитељским напором дао је архитектонско-урбанистички естетски печат Београду који траје и данас, и, још више, заиста омогућио тадашњи развој града ка Сави и даље, ван важећих уских урбаних оквира.

 

Ипак, иза свог богатства и зграда крије се један штедљив, опрезан човек, вечни противник расипништва, бахаћења и бесмисленог живота. Остало је записано да је ишао по градским кафанама не би ли видео ко се коцка и опија да би таквим „домаћинима“ сутрадан ускратио право чланства у задрузи и коришћења њених погодности.

 

Водио је бригу о сопственом новцу али и о туђем са неком нарочитом посвећеношћу, свестан да у новим временима само количина богатства може да једном малом народу какав је био његов српски, обезбеди независност и слободу, као и да му донесе још једну ствар, суштински најважнију за опстанак, а чију вредност је визионарски сагледао – знање, односно, образовање.

(фотографија преузета са интернета)

 

Како је био без потомства и породице, Лука Ћеловић одлучио је да целокупно своје богатство, у новцу и некретнинама, поклони Београдском универзитету да би тим средствима учинио школовање студената још бољим и модернијим.

 

Двадесети век је доба фантастичних научних и технолошких пробоја и достигнућа, и патриота какав је био, Лука Ћеловић није могао да остане по страни од чињенице да ће његово богатство након његове смрти једину праву функцију и смисао имати уколико буде на најбољи начин употребљено да Србији и њеној младости омогући да равноправно учествују у светском напретку.

Посвета на згради Београдског универзитета   (фотографија преузета са интернета)

 

Београдски универзитет је са огромном захвалношћу прихватио величанствени поклон Луке Ћеловића: од његове смрти 1929. године па до Другог светског рата 1941. године, главнина свих активности универзитета била је финансирана од прихода које је омогућио Лука Ћеловић.

 

Бум научне, истраживачке и техничке „мисли“ у Београду и читавој земљи, који је школовањем стотина младих стручњака изазвао Београдски универзитет, био је укорењен у оно што је Лука Ћеловић оставио „свом роду“.

 

Када се завршио Други светски рат, променом друштвеног уређења у Србији, односно, тадашњој Југославији, рад универзитета другачије је конципиран, а заоставштина Луке Ћеловића добила је другачији статус.

 

Ипак, и оно релативно кратко време колико је послужила домаћој науци и образовању, било је довољно да Луку Ћеловића упише у бесмртни „строј“ добротвора и великана.

 

Иако се за сличне личности – богаташе који су свој новац подарили науци и образовању – данас у свету нашироко зна, попут Рокфелера или Карнегија, Лука Ћеловић је и од свог рода, коме је свим срцем и душом стремио и волео га, доживео углавном заборав па чак и негацију учињеног.