Аутори

„Српска Сара Бернар“

Аутор:

Да се име словеначког композитора Даворина Јенка сачува од заборава постарала се одлука да званична химна Србије буде композиција „Боже правде“, иначе завршна хорска нумера из комада „Маркова сабља“.

 

А да име његове највеће љубави, глумице Веле Нигринове буде забележено у српској културној историји, између осталог заслужан је и он  ̶  Даворин Јенко. Захваљујући свом изванредном глумачком таленту и утицају који је извршила на развој глуме и позоришта у Србији с краја 19. и почетка 20. века, Вела Нигринова прозвана је „српском Саром Бернар“.

Вела Нигринова, око 1900. (Фото: „Београдски странци“, ТОБ, 2009)

 

Аугуста Вела Нигринова рођена је 1862. године у Љубљани. По оцу је Чехиња, а по мајци Немица. Вела је имала два брата и четири сестре: Иду, Марију, Матилду и Гизелу, и све су, осим Иде, биле посвећене позоришту, било као глумице, било као певачице. Ипак, ниједна није досегла славу лепе и даровите Веле.

 

Многочлана породица Веле Нигринове се суочавала са тешкоћама након смрти њеног оца, те је бригу о деци и издржавање породице преузела Велина мајка.

Вела Нигринова са својом мајком (Фото: „Београдски странци“, ТОБ, 2009)

 

Своје прве кораке на даскама које живот значе Вела је направила управо у Словенији, где је 1876. године као четрнаестогодишња ученица заиграла у представи драмске секције Словеначког драмског друштва.

 

Као врло надарена и посвећена глуми, Вела је остала члан овог драмског друштва све до преломног момента у својој позоришној каријери, односно до сусрета са чувеним Даворином Јенком.

Даворин Јенко (1935 – 1914) (Фото: Лудвиг Крема / Wikipedia)

 

Судбинска љубав два уметника

 

Даворин Јенко и Вела Нигринова први пут су се упознали у Љубљани 1882. године. За Јенка је то било својеврсно откриће, јер чим је спазио лепу и талентовану глумицу, Јенко је одмах предложио управнику Народног позоришта да је ангажује.

 

По доласку у Београд, Вела је почела да живи у кући Даворина Јенка. У почетку се посветила учењу српског језика, али је на том пољу споро напредовала зато што се у Јенковој кући углавном причало на словеначком.

 

Већ тада је било јасно да је Јенко започео романсу са 27 година млађом глумицом. Њихов однос је пре свега био заснован на великом поштовању и пријатељству које ће трајати све до њене смрти. Колико је Јенко волео Велу, говори у прилог и податак да је на сопствену молбу 1894. године положио заклетву и постао српски поданик.

 

Вела Нигринова и Даворин Јенко живели су у кући у улици Доситејевој број 33. Тај објекат, рађен у стилу академизма, био је пример старе грађанске куће типичне за крај 19. века. Ова кућа доживела је реконструкцију тридесетих година 20. века и то према пројекту архитекте Ђуре Борошића, који ју је урадио у духу модернизма.

Даворин и Вела са колегама испред куће у Доситејевој 33, 1901. (Фото: „Београдски странци“, ТОБ, 2009)

 

Занимљиво је да је имање на коме се налази Јенкова кућа првобитно припадало кафеџији Кости Трпковићу који је славном композитору своју кућу продао 1900. године и која је у Јенковом власништву била све до 1909. године.

 

Позоришна каријера Веле Нигринове

Вела Нигринова је пред београдском публиком први пут наступила 21. октобра 1882. године, у представи „Дебор“, и већ тада је побрала симпатије публике. Позоришни критичари имали су примедбе на њен акценат, али су јој због њеног изузетног глумачког дара предвиђали блиставу каријеру.

 

Неколико година након што је заиграла у Народном позоришту, Вела Нигринова постала је и стални члан ансамбла. Публика ју је волела због њеног раскошног глумачког талента, класичне лепоте и женствености.

 

На десетогодишњицу свог рада 1892. године, приликом гостовања у Српском народном позоришту, након својих представа Вела је од одушевљених новосадских госпођа на поклон добила врло вредне поклоне  ̶  златну дијамантску наруквицу и златни брилијантски прстен.

 

Нигринова је на самом почетком своје каријере била позната под својим правим именом Аугуста (Густи како су је звали у породици), све до момента док јој тадашњи управник народног позоришта Милорад Поповић Шапчанин није наденуо уметничко име Вела. Тада је и београдска штампа усвојила њено ново име, те је позоришна дива која је одушевљавала своју публику из представе у представу, названа Вела Нигринова.

 

Током своје богате глучаке каријере, Нигринова је одиграла преко 400 улога, што је умногоме утицало и на њену прерану смрт. Током 1901. и 1902. године Нигринова је са позориштем гостовала у Загребу, где је бриљирала у Хрватском земаљском казалишту. Приликом опроштајне представе, добила је велике овације и бројне букете цвећа. Већ наредне године гостовала је у свом родном граду.

 

Нигринова је такође добила позив за ангажман у Чешком народном позоришту. Иако су из домовине њеног оца желели да ову глумачку диву имају у својим редовима, Вела је одбила понуду уз речи да је „Србија њена најдража домовина“. Ипак је испоштовала позив, али само за гостовање са представом „Дама с камелијама“ након које је такође била поздрављена овацијама задовољне публике.

 

Аугуста Вела Нигринова последњи пут је наступила на београдској позоришној сцени 28. маја 1908. године у улози царице Теодоре.

 

Жена која је изазивала „немир у мушким срцима“

 

Вела Нигринова је врло брзо стекла верну позоришну публику, али и поштоваоце из високог друштва. Важила је за омиљену личност уметничких кругова и била је виђен гост у друштву дама окупљених око краљице Наталије Обреновић.

 

Такође, Вела је имала обичај да се дружи са београдским боемима, те је тако била чест гост скадарлијских кафана у којима се дружила са личностима међу којима су били: Антон Густав Матош, Војислав Илић, Јанко Веселиновић, Пера Добриновић, Алекса Бачвански, Тоша Андрејевић, Илија Станојевић, Светислав Динуловић, Милорад Гавриловић, Тоша Јовановић и Добрица Милутиновић.

 

Вела Нигринова важила је за жену која је изазивала „немир у мушким срцима“. Тако је Антон Густав Матош био несрећно заљубљен у Велу, a причало се да је Јанко Веселиновић био опчињеном њоме. Иако она Јанку није давала повода, нити одговарала на све његове покушаје да јој покаже своју наклоност, Јанко Веселиновић је, верује се, свој чувени позоришни комад „Ђидо“ написао и наменио управо Вели.

 

Његова занесеност је ишла дотле да је и сам учествовао у представи, тако што је у првом чину облачио мачванску ношњу и певао у хору, како би Велин наступ био што успешнији.

 

Велина класична лепота, њена маркантност и моћ трансформације, били су инспирација и фотографима тога времена. Тако је дворски фотограф Милан Јовановић начинио неколико врло лепих фотографија Веле Нигринове.

Фотографија Веле Нигринове коју је начинио чувени фотограф Милан Јовановић

Фотографија Веле Нигринове коју је начинио чувени фотограф Милан Јовановић

 

Прерана смрт „српске Саре Бернар“

 

Може се рећи да је Вела Нигринова била веома посвећена глумачком послу и да је изгарала на сцени. То потпуно предавање уметности платила је животом. Беорадска штампа је 1902. године први пут објавила вест о болести Веле Нигринова и операцији којој се подвргла.

 

Била је тежак плућни болесник, али се није предавала. Одлучила је да оде у Беч код специјалисте који јoj је препоручио бањско лечење, те тако она одлази у ваздушну бању Најхаус где проводи цело лето. Пред пут, многи њени поштоваоци су јој поклонили новац који су сакупили за њено лечење, а у знак велике љубави и подршке како би болесничке дане лакше поднела.

 

Занимљиво је да је Вела Нигринова, сазнавши да болује од тешке болести, написала тестамент у коме је сву своју имовину преписала Даворину Јенку. Исти тестамент је сачинио и Јенко, који је пак, сву своју имовину завештао Вели.

 

Након периода опоравка, Вела Нигринова се вратила на сцену, те су тако 1907. године све београдске новине објавиле вест о прослави 25 година рада глумице Веле Нигринове. Од колега глумаца на поклон је добила скупоцени брилијантски прстен. Прослава је уприличена у хотелу Париз, где је Нигриновој уручен и Орден Св. Саве.

 

Своје последње дане Вела је провела уз Даворина Јенка и своју најмлађу сестру Гизелу. Умрла је у поноћ 31. децембра 1908. године. Смрт српске глумице словеначког порекла Веле Нигринове била је један од најпотреснијих догађаја тога доба у српској престоници.

 

Сахрани је присуствовало хиљаде Београђана, бројне колеге, пријатељи и поштоваоци. Потресан говор одржао је њен колега и пријатељ Милорад Гавриловић, а Даворин Јенко се од ње опростио венцем на коме је писало: „Вело, збогом заувек, Даворин“.

Поштанска марка са ликом Веле Нигринове (Фото: Wikipedia)

 

Након смрти његове своје највеће љубави, Јенко није смогао снаге да остане у Београду. Продао је кућу у Доситејевој 33 и вратио се у свој родни крај. Умро је 1914. године у Љубљани, у осамдесетој години живота. Забележено је да аустроугарске власти нису дозволиле да се одржи погреб достојан његовог имена и дела, и то само зато што је био српски поданик.

 

У српској културној историји ће ипак бити забележено да су њен део били и неприкосновена дива српског глумишта с краја 19. века Аугуста Вела Нигринова и врсни композитор Даворин Јенко, двоје људи које је љубав снажно везала, као што их је везала љубав према Србији и уметничком позиву.

 

Ана Стјеља