Аутори

Смех као лек

Аутор:

Име Бранислава Нушића данас стоји као синоним за позоришну комедију где је кроз неколико „евергрин“ комада дат приказ социјалних девијација описаних на тако маестралан начин да је немогуће не насмејати се пред „егзибицијама“ главних јунака иако је реч о, у суштини, лошим људима и њиховим још горим делима.

Бранислав Нушић   (фотографија преузета са интернета)

 

Бранислав Нушић држећи своје перо којим је врхунски уобличавао мисли, намере и зле идеје друштвеног талога распоређеног по свим нивоима заједнице, није имао милости према чемеру епохе у којој је живео, не слутећи да ће направити скоро универзалне поруке и вечне описе појава од којих друштво није оздравило ни скоро век након што их је написао.

 

Међутим, и ван своје уметности, односно оног њеног сегмента у чијем фокусу су била позоришна дела, Нушић читавим својим животним ангажманом припада кругу српских великана новог доба.

 

Иако је одавно постао једно од „општих места“ домаће културе, у актуелном наративу је готово заборављен његов напор на још неколико разноврсних поља попут дипломатије, фотографије, администрације, у којима се у неким фазама свог, изнад свега богатог, живота Нушић окушао.

 

Сва преживљена искуства преточио је у књижевност па је тако иста рука која је написала „Госпођу министарку“, „Сумњиво лице“ или „Ожалошћену породицу“ стигла да напише и једно од најпотреснијих сведочанстава од страдању Србије у Првом светском рату – „Деветсто петнаесту“ или описе тешке ситуације, на тада још увек отоманском Косову, за православни живаљ, којима је сведочио крајем 19. века као конзул Краљевине Србије у отоманској Турској, у граду Приштини – „Писма конзула“.

 

Рођен је у центру Београда, у улици Краља Петра, недалеко од Саборне цркве, под именом Аlchiviadi al Nuşа, односно, Алкивијад Нуша, како је гласио превод на српски његовог имена. Отац му је био из редова старог балканског народа Цинцара, а мајка Српкиња. Као млад је већ показао политичке али и списатељске амбиције: обе су га довеле у невољу при судару са аутократским династичким системом који је владао у земљи у то време.

 

Бриљантно интелигентан, надарен и спреман да изговори истину по сваку цену, већ са деветнаест година пише прву комедију, данас познатог „Народног посланика“, након што се суочио са тадашњим политичким животом у земљи која је, иако слободна, и даље у свом систему носила наслеђе оријенталне царевине у њеној терминалној фази.

 

Уместо да представа доживи свој заслужени успех, цензура оличена у лику управника Народног позоришта и полицијских „органа“ који су се тада питали за све, комад држи склоњен од јавности много година.

 

Алкибијад Нуша у својој раној младости мења име у Бранислав Нушић и одлази у Аустрију да започне студије права на тамошњим универзитетима.

 

Немирног духа, стигао је да се пријави и за добровољца у злосретном српско-бугарском рату 1885. године. Од рата није видео много али је и оно чему је сведочио било довољно.

 

Један пример невероватне храбрости на бојном пољу умногоме ће утицати на његов живот: опкољен на једном вису, налету бугарских снага сам је одолевао, након погибије свих сабораца, српски официр Михајло Катанић, не желећи да се преда и изложи пуковску заставу заробљавању. Катанић је ипак пао на бојном пољу, тешко рањен, и по налогу бугарског цара, који је задивљен посматрао чин надљудске храбрости, пребачен је у Софију на лечење. Катанић је из бугарског заробљеништва брзо пуштен и пребачен у Београд али су његове ране биле превише тешке и убрзо умире.

 

Сахрана Катанића поклопила се са смрћу мајке једног од највиших дворских официра: иако је на испраћају хероја овенчаног легендарним јунаштвом био присутан „цео Београд“, краљ Милан Обреновић и војни врх присуствују ипак погребу старице.

 

Инспирисан овом неправдом, Нушић пише чувену песму „Погреб два раба“ у којој са иронијом и сарказмом говори о поремећеној скали вредности у тадашњој Србији.

 

Следећи стихови остали су трајно урезани у колективно знање:

 

Српска децо што мислити знате

из овога поуку имате:

У Србији прилике су так’е,

бабе славе, презиру јунаке,

зато и ви не муч’те се џабе,

српска децо, постаните бабе.

 

Песма је изазвала толики гнев краља да је Нушић кажњен двогодишњим затвором.

 

Да би некако припитомио озбиљног непријатеља, али и искористио његов бриљантан ум за „општу ствар“, систем Нушића по изласку са робије упошљава у дипломатској служби и шаље га у Битољ, у тадашњу отоманску турску царевину. Нушић своја прецизна запажања претаче не само у дипломатски (обавештајни) рад већ и завршава комад „Протекција“ док на служби у Приштини пише већ поменута „Писма конзула“.

Бранислав Нушић у оделу конзула (фотографија преузета са интернета)

 

Између дипломатских постављења, у Србији је имао неколико високих државних функција али се истовремено бавио и развојем Српског народног позоришта у Новом Саду (тада у саставу Аустроугарске царевине) и развојем дечијег позоришта. У то време почиње да пише и у новинама под псеудонимом који ће такође ући у домаћу историју – Бен Акиба.

 

Предан не само писању већ и националном, патриотском „раду“, Нушић јавно агитује против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1908. године, у једном узаврелом и нестабилном политичком тренутку. Те околности убрзо ће му донети личну трагедију када му једини син Бан-Страхиња погине у Првом светском рату као један од легендарних 1300 каплара.

 

Остало је забележено да је принц Александар I Карађорђевић неколико дана пред битку у којој ће страдати млади Бан-Страхиња, Нушића питао шта може да учини за њега, мислећи на наредбу да дечак буде повучен са фронта и ван сигурне смрти. „Ништа ми не треба“, казао је поносни Нушић, неспреман да моли за синовљев живот у тренутку када су читава земља и народ били изложени највећој претњи. „Могао сам да га извучем и нисам могао“, рекао је касније.

 

Говорећи двадесет година после на отварању монументалног споменика погинулим ђацима из батаљона коме је припадао и његов син, у Скопљу, Нушић је казао речи које су остале запамћене не само као израз дубоког бола родитељске трагедије већ и оног ко је највећу жртву принео вишем циљу свог народа:

Глас мртвих вам овог часа вели: ‚Хвала, другови, на сећању и признању, али прави споменик нама палима подићи ћете тек ако будете кадри сачувати велику тековину уједињења које је из наше крви поникло!‘ Тада, тада ћемо и ми родитељи доживети праву утеху и рећи: ‚Проста вам била крв наше деце, искупили сте је!‘ У име ојађених мајки и очева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза!“

 

Свом сину је, како је рекао, „уместо трошне камене плоче на гробу“ посветио епохално дело „Деветсто петнаеста“ кроз којe се прелама трагика једног народа у његовим најцрњим данима у новијој историји, и његових људи који ту тешку неподношљиву судбину пораза и сурове окупације морају да изнесу у свом животном веку.

 

Нажалост, због изразитог националног карактера, ово дело је у каснијим околностима, након 1945. године, било маргинализовано како би га потпуно прекрио заборав. И данас „1915.“ у општем познавању Нушићевих дела још увек нема место које заслужује.

 

По завршетку рата и ослобођења, Нушић успева да се делимично опорави од родитељске трагедије. Најпре је био управник Народног позоришта у Сарајеву, да би средином двадесетих година дошао у родни Београд.

 

Враћа се својој каријери драмског писца и у наредним годинама већ ће се играти његови чувени позоришни комади „Др“, „Покојник“, „Мистер долар“, „Госпођа министарка“ и „Ожалошћена породица“ и читаће се фантастична сторија о једном дечијем одрастању – „Хајдуци“.

 

Бранислав Нушић   (фотографија преузета са интернета)

 

За тих десетак година, Нушић плодовима свог рада улази у „хол вечних“ имена српске културе. У то време, интензивно ради и на успостављању позоришта за децу, као својеврсну почаст сину, под називом „Позориште Рода“ (данас „Дечије позориште Бошко Буха“).

 

Умире јануара 1938. године у седамдесет трећој години, од компликација након болничке операције. Тог дана зграда Народног позоришта у центру Београда обавијена је у потпуности црним флором у знак немерљиве жалости.

 

Сахрањен је на београдском Новом гробљу, а према његовој предсмртној жељи, споменик му је подигнут у нетипичном облику пирамиде. На питање зашто баш такав споменик да буде, Нушић је у свом карактеристичном духу човека који је читавог живота тескобне ствари приказивао тако да изазову смех, рекао: „Да ми се неко којим случајем не пос.ре на гроб“.

 

Скромна кућа у којој је живео постоји сачувана и данас, у улици Шекспирова на обронцима Топчидерског брда. Једна од централних београдских улица носи његово име, а бронзана статуа се налази на једном од платоа Трга републике, тик поред Народног позоришта.

Споменик Браниславу Нушићу   (фотографија преузета са Википедије)