Аутори

Светозар Боторић – први српски филмски продуцент и власник првог биоскопа у Београду

Аутор:

Живот Светозара Боторића, као створен је за филмско платно. Од конобара из једног села крај Ивањице постао је први балкански филмски продуцент и власник првог биоскопа у Београду! Његова животна прича, као и целе његове породице, веома је занимљива, али и трагична.

                                                   

Светозар Боторић (1857 – 1916) (Фото: http://www.politika.rs/)

                                                                

 

Светозар Боторић је рођен 1857. године у селу Опаљеник код Ивањице. У истом селу је радио као сиромашни конобар да би временом напредовао до власника бакалске радње. Но, како је био амбициозан и човек са визијом, није се зауставио на томе.

 

У годинама које су уследиле, Боторић ће стећи богатство које ће уложити у филмску продукцију, чиме ће дати немерљив допринос настанаку српске, али и балканске кинематографије. Године 1896. Боторић у Београду, на Теразијама, заједно са Јевремом Коларевићем закупљује хотел „Париз“ чији ће власник постати нешто касније.

 

 

Стара разгледница, Гранд Хотел Париз (Фото: http://patriot.rs)

 

 

 

У хотелу „Париз“ се прво отвара прво српско хумористичко позориште, „Орфеум“ Бране Цветковића, да би 1908. године прорадио „Гранд биоскоп позориште“, у коме су почели да се приказују и филмови. Да је Боторић схвaтио значај филмске уметности, као и потребу да се ради на њеном развоју, говори у прилог и чињеница да је са групом љубитеља филма и београдских синеаста, основао Удружење за снимање српских филмова.

 

Боторић као први филмски продуцент на Балкану

 

Историја српске, али и балканске кинематографије почиње са филмским остварењем Чича Илије Станојевића „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“, касније кратко назван „Карађорђе“. Овај филм који је снимљен 1911. продуцирао је управо Светозар Боторић.

 

 

Сцена из филма „Карађорђе“ (Фото: http://patriot.rs)

                                                                   

 

Сценарио за први српски играни филм написао је Ћира Манок, сниматељ је био мађарски синеаста и фотограф Луј де Бери (Louis Pitrolf de Beéry), а режирао га је Чича Илија Станојевић.

 

 

Чича Илија Станојевић (1859 ̶ 1930) (Фото: http://www.srpskilegat.rs)

                                                            

 

 

Иако се дуго веровало да је филм изгубљен, ипак се дошло до сазнања да се филм налази у Аустријском филмском архиву у Бечу који је 2003. године филмске негативе вратио Југословенској кинотеци, након чега је филм реконструисан и српској публици приказан у фебруару 2004. године, и то поводом обележавања два века Првог српског устанка.

 

Сарадњу са Лујем де Беријем, Боторић је наставио на још неколико филмских остварења, пре свега документарних попут: „Свечана предаја старих и пријем нових застава“, „Одлазак краља, престолонаследника и принцезе Јелене у Петроград“, „Трке на Бањици“, „Летење авијатичара Ђованија Видмера на Бањици“… Осим ових, снимљени су и филмови из Балканских ратова.

 

 

Филм „Карађорђе“ (Фото: https://youtu.be/SWPe1hj1akg)

 

 

Уз Луја де Берија сниматељски занат је изучио и један Србин ̶ Славко Јовановић, који је захваљујући том драгоценом искуству постао први српски филмски сниматељ. Он је за Боторића снимио неколико филмова, а радио је и за друге филмске продуценте. Најстарији Боторићеви филмски журнали снимљени су у лето 1911. године, а занимљиво је и то да је имао је сопствену лабораторију и трговину кинематографским материјалом.

 

Да је Боторић био човек испред свог времена говори у прилог и податак да је продуцирао један српски филм који је извезен у иностранство. Радило се о документарном филму „Циганска свадба“ илити „Бибија“, како гласи оригинални наслов, који је рађен по сценарију Чича Илије Станојевића, а који су откупила браћа Пате, и то за француски каталог за 1913. годину.

 

Светозар Боторић је на време схватио и значај маркетинга па је тако своје филмове рекламирао у 12 београдских листова, а француског сниматеља Луја де Берија је ангажовао да снима многе актуелне догађаје, које је касније приказивао у свом „Кинематографском позоришту“ у хотелу „Париз“.

 

Донедавно се веровало да су сви Боторићеви филмови заувек изгубљени, но на сву срећу није тако. У Аустријском филмском архиву нађен је велики део његове богате заоставштине. Да је његова визија била и више него добра, потврђује и писање хроничара тог времена да су Боторићевим стопама кренули сви тадашњи власници кафана који су своје кафане почели да претварају у биоскопе. То је за резултат имало ширење биоскопске мреже, пре свега у Београду. Пар година касније, наменски су били изграђени „Модерни биоскоп“, „Касина“ и „Колосеум“. Према писању Стевана Јовичића, до почетка Првог светског рата у Београду је отворено чак 18 сталних биоскопа. Можемо закључити да је за идеју о развоју биоскопске мреже, те културе гледања филмова у биоскопима највећу заслугу код нас имао управо Светозар Боторић.

 

Трагични крај Светозара Боторића

 

О приватном животу првог власника биоскопа у Београду и првог балканског филмског продуцента не зна се пуно. О његовом узбудљивом животу, али и трагичном крају њега и његове породице говори документарни филм под насловом „Боторићи“, редитеља Срђана Кнежевића који се управо приказује на овогодишњем ФЕСТ-у.

 

Из филма се сазнаје да је Боторић био члан Радикалне странке и  да су се у његовом хотелу ко­ји се налазио на ме­сту да­на­шњег па­са­жа код хо­те­ла Ка­си­на, оку­пља­ли ра­ди­ка­ли. Био је лич­ни при­ја­тељ Ни­ко­ле Па­ши­ћа и за Радикалну стран­ку је пре­го­ва­рао о ку­по­ви­ни оруж­ја. Такође, сазнаје се да је своје троје деце које је имао са супругом Славком школовао у иностарнству.

 

Редитељ филма наводи неколико занимљивих детаља о наследницима Светозара Боторића: “Син Ми­лош завр­ша­ва пра­ва у Ен­гле­ској и ра­ди у Ми­ни­стар­ству спољ­них по­сло­ва. Ћер­ка Рок­сан­да интер­на­ци­о­нал­ну шко­лу за­вр­ши­ла је у Же­не­ви и она је би­ла у ди­пло­ма­ти­ји. Ћер­ка Ста­ни­ца пр­ва је Ју­го­сло­вен­ка ко­ја је за­вр­ши­ла му­зи­ку на Екол нор­мал су­пер­и­ер у Па­ри­зу. Пре­да­ва­ла је на Му­зич­кој ака­де­ми­ји у Бе­о­гра­ду (1937–1945), ме­ђу­тим, са фа­кул­те­та ју је из­ба­цио про­фе­сор Емил Ха­јек. Хте­ли су да јој оду­зму и кла­вир. Би­ли су ели­та Бе­о­гра­да, вла­сни­ци ве­ли­ке имо­ви­не због че­га су их узе­ли на зуб. Њен муж био је Па­вле Ми­ха­и­ло­вић, чи­ја је породи­ца би­ла вла­сник Шу­ма­диј­ске кре­дит­не бан­ке и за­ступ­ник „Ме­ри­ме“ из Кру­шев­ца”.

 

 

Срђан Кнежевић, редитељ филма „Боторићи“ (Фото: www.fest.rs)

                                          

 

Светозар Боторић бива ухапшен током аустро­у­гар­ске оку­па­ци­је и са оста­лим виђени­јим љу­ди­ма 1915. го­ди­не бива ин­тер­ни­ран у ло­гор Не­жи­дер у бли­зи­ни Бе­ча где је бо­ле­стан и ис­цр­пљен, го­ди­ну да­на ка­сни­је пре­ми­нуо. Са­хра­њен је на Но­вом гро­бљу у Београ­ду. Ту ипак није крај страдању његове породице. 

 

Трагична судбина Боторићеве ћерке Станице наставља се пошто бива избачена са Академије уз објашњење да “припада бур­жуј­ској по­ро­ди­ци и да је не­по­жељ­на за сту­ден­те”. Након тога јој гине муж у авионској несрећи 1950. године, а она бива приморана да потражи други посао у Француској, сама без детета, сина Љубомира које у то време још није добио југословенски пасош.

 

Три десеније касније, Боторићева ћерка је би­ла при­ну­ђе­на да “ис­пра­зни” по­ро­дич­ну гроб­ни­цу у Бе­о­гра­ду. Пре­ма ре­чи­ма редитеља документарног филма који је истраживао историјат ове породице “је­дан ути­ца­јан чо­век из др­жав­ног апа­ра­та ја­вио се по­ро­ди­ци; ре­као је да има не­ких те­шко­ћа са гроб­ни­цом и пред­ло­жио да, по­што не­ма до­вољ­но ме­ста за са­хра­њи­ва­ње на­род­них хе­ро­ја, он от­ку­пи гроб­ни­цу за сим­бо­лич­ну це­ну и омо­гу­ћи им па­пи­ро­ло­ги­ју да гроб­ни­цу пре­ба­це на дру­го ме­сто. По­том­ци су пре­ме­сти­ли по­смрт­не остат­ке у ма­ло се­ло у Фран­цу­ској, у Бре­та­њи, где да­нас по­чи­ва по­ро­ди­ца Све­то­за­ра Бо­то­ри­ћа”.

 

 

Светозар Боторић, иако помало заборављен и скрајнут, остаће забележен у историји српске културе као пионир филмске уметности, први власник биоскопа у Београду и продуцент првог српског филма. Овај велики заљубљеник у филмску уметност, необичан, храбар, вредан и достојанствен човек који је умро у интернацији, у аманет нам је оставио не само своје филмове, већ и своје визије и снове о уметности која ће тек много деценија након његове смрти заживети и с правом постати једна од најјачих индустрија света.

 

Ана Стјеља