Аутори

Први градоначелник Сентандреје

Аутор:

Српску културну историју обележиле су многе личности које су биле цинцарског порекла. О значају српских Цинцара, могла би да се напише читава студија, која би свакако показала колики допринос су Цинцари дали српској култури. Неке од њих и дан-данас памтимо, попут Мише Анастасијевића, Бранислава Нушића, Николе Пашића, Јована Стерије Поповића, Борислава Пекића и многих других, док су неки знаменити Срби цинцарског порекла, нажалост, потпуно заборављени.

 

Један од њих је и Евгеније Думча, први градоначелник Сентандреје, трговац и добротвор. У 2017. години обележава се веома значајан јубилеј  ̶  100 година од смрти овог заборављеног Србина, што је само повод да се на његов допринос скрене пажња.

Евгеније Думча (фото: Музеј Војводине / Политика)

 

Евгеније Думча је веома занимљива личност српске историје. Рођен је 1838. године у Пешти у имућној српској породици цинцарског порекла. Породица Думча се током 18. века населила у угарски град Коморан, који је данас познат као град у Словачкој са мађарском већином.

 

У изворима се може наћи неколико варијанти имена Евгенијa Думчe: Евгеније, Еуген, Евген, Јевген, Јевгеније, Јевђеније… Он сâм се у српским текстовима потписивао као Евген, у немачким Еуген, у мађарским прво Еуген, а потом Јене. Оно што је важно напоменути јесте да је у књигу Храма Светог великомученика Георгија у Пешти заведен као Евгеније.

 

За живот Срба у Угарској, за изграђивање националне свести и подизање културног нивоа српског народа, пресудно је утицао просветитељски рад грађанске класе, пре свега трговачког слоја из Пеште, Будима и Сентандреје. У том просветитељском раду предњачили су добротвори попут Саве Текелије, грофа Кристијана Нака и Евгенија Думче.

Сава Текелија  (фото: Српско благо)

 

Један путописац 1862. године примећује: „Србљи у Св. Андрији несу по броју у већини, алʼ које по интелигенцији, које по имању, непорично су најпретежнији.“ Радило се о својеврсном „сентандрејском“ менталитету по ком су ти срчани, одлучни, поносити и способни Срби били познати.

 

Сентандреја је била национално, културно и духовно средиште Срба у Угарској. Она је даровала велике уметнике, свештенике, мецене, просветитеље…

 

Чувени српски писац Јаков Игњатовић рођен је Сентандреји и управо из његовог пера изашле су можда и најтоплије речи о овом граду: „Тако се радујем што сам се родио у Сент Андреји, у овој малој српској оази.

Јаков Игњатовић (1822 – 1889) (Фото: Википедија)

 

Просветитељски рад људи попут Текелије, Нака и Думче пре свега се огледао у давању потпоре српским интелектуалцима, затим завештању приватних библиотека и колекција слика те остављањем легата чиме су заправо настојали да ојачају српски дух. Доброчинство је у то време било спој изразитог родољубља и жеље да се очува српство и негује српска култура.

 

Први градоначелник Сентандреје

 

Евгеније Думча је истакнути Србин који је оставио велики траг у Сентандреји и животу Срба у Угарској. Школовао се у Бечу где је стекао знања из трговачке и економске струке. Након завршеног школовања, претежно се бавио велетрговином, пре свега вином, али и некретнинама те трговањем хартијама од вредности.

 

Доласком на чело Сентандреје, Думча је показао висок степен толеранције према свим народима који су живели у тој мултикултуралној и вишенационалној средини. Пажљиво вођеном политиком, економичношћу, на позицији градоначелника Сентандреје задржао се читаве три деценије.

 

Оно што је Думча пре свега урадио на пољу побољшања живота грађана овог угарског града било је: одводњавање мочвара у атару града и парцелисање добијене обрадиве површине, откуп шума, отварање среског суда, пореске управе, брзојавне станице, градске штедионице, изградња приградске железнице између Будима и Сентандреје, изградња градске телефонске мреже.

Разгледница из Сентандреје, 1904.             (фото: Storymap)

 

Због свега што је урадио за овај град, Думча је слављен за свог живота. Посебно је значајно то што је Думча захваљујући свом утицају и вођењу мудре политике успео да све до почетка 20. века сачува доминантан положај Срба.

 

Кључне политичке позиције биле су у рукама српских представника, а српско становништво уплаћивало је скоро половину пореза у граду, што је само показатељ да су Срби били имућни те да су имали и економску надмоћ.

 

Међутим, пред крај мандата, Думчу су све више почели да нападају представници мађарске елите те је он под њиховим притиском и под притиском здравствених разлога (можданог удара) 1903. године поднео оставку на место градоначелника.

 

Евгеније Думча је осим функције градоначелника, обављао и функцију председника црквене општине. Био је један од најистакнутијих чланова Епархије будимске, а такође је у неколико наврата био изабран за посланика на црквено-народним саборима Карловачке митрополије.

 

Думча је био активан и у политичкој сфери. Једно време био је члан руководства Српске либералне народне странке. За своје прегалништво и свој допринос граду Сентандреји, одликован је високим државним одликовањем витешког реда Фрање Јосифа I Евгеније. У његову част, компонован је и марш.

 

Велики добротвор

 

Евгеније Думча био је ожењен Петронелом Блажић која га је у потпуности подржавала у његовом доброчинитељском раду. Као веома имућни грађани, Думча и његова жена осећали су потребу да помажу материјално угроженим људима.

 

Такође, давали су прилоге за обнову храмова, за изградњу савремених школа и за набавку школске опреме, како у Сентандреји, тако и у околним местима: Ловри, Чипу, Бати, Калазу, Чобанцу.

 

Породица Думча помагала је певачко друштво „Јавор“ у Сентандреји, али је такође била и члан патроната друштва „Привредник“ које је водило бригу о сиромашној деци из целе Монархије. Евгеније Думча и његова жена помогали су све оне којима је помоћ била потребна, без обзира на то које су нације или вере били: Мађаре, Немце, Словаке, Јевреје…

 

То је само један од разлога због ког је Думча неколико деценија био на челу Сентандреје, због ког је био омиљен код грађана и због ког је у овом, данас мађарском граду, оставио неизбрисив траг.

 

Сећање на Евгенија Думчу

 

Да се лик и дело првог сентандрејског градоначелника не заборави, заложио се Српски институт у Будимпешти, на челу са његовим директором Пером Ластићем.

 

Поводом јубилеја  ̶  100 година од смрти, у градској кући у Будимпешти недавно је одржан научни скуп под називом „Евгеније Думча (1838-1917), први градоначелник Сентандреје и његово доба“, посвећен српском привреднику, политичару и једном од највећих добротвора свога доба.

 

У оквиру научног скупа, отворена је и изложба „Сребрно доба“ Музејског центра Фиренца, а у сарадњи са Музејом Војводине који је посудио експонате за ову изложбу. Евгеније Думча је за живота, а за своје заслуге као градоначелник, на поклон добио скупоцени сребрни прибор и писаћи сто који се данас чува у Музеју Војводине у Новом Саду.

 

У свом родном граду, Думча је добио и спомен-плочу на српском и мађарском језику која је постављена на његову кућу. Такође, једна од главних улица у Сентандреји добила је име по свом првом градоначелнику.

Спомен-плоча на кући Евгенија Думче   (Фото: Соња Софронић / Panoramio)

 

Данас, Сентандреја којом је током њене богате историје управљао и један Србин, представља леп градић који радо посећују туристи. На главном градском тргу Фо посебну пажњу привлачи српски Еснафски крст који је Сентандрејско друштво подигло 1763. године, после опасне епидемије куге. Крст је израђен у мермеру са украсима од кованог гвожђа.

Еснафски крст на тргу Фо у Сентандреји (Фото: Слађана Маричић)

 

Речи које је готово пророчки исписао Јаков Игњатовић, само су подсећање на то да су овим, сада мађарским градом, некада ходала умни Срби, а траг који су они оставили никада неће бити избрисан: „И кад у Сент Андреји једном нестане Срба, а једаред ће их нестати, онда ће им обронци дивних планина бити гроб, мирисно зеленило покров, звук звона њихових храмова пратиће их у вечност…“

                                                                                                    

Ана Стјеља