Аутори

Прва српска вајарка

Аутор:

Српкиње су одувек биле стваралачки настројене, те не чуди велики број оних које су оставиле трага у српској културној историји. Но, тај снажни стваралачки занос који су неке од њих у себи носиле био је истовремено и нека врста терета или усуда који их је пратио читав живот.

 

Међутим, чак и у време када је њихово ангажовање у сфери уметности и стваралаштва било окарактерисано као табу, или као не баш сасвим женски позив, оне би храбро иступале, борећи се за своја права и своје место на културној сцени.

 

Тим трагом ишла је и прва српска вајарка Вукосава Велимировић. Иако се њено име помиње у неколико страних енциклопедија, ипак се о њој код нас мало тога зна. Време је учинило своје, а заборав је био неумољив.

Вукосава Вука Велимировић             (Фото: Вечерње новости)

 

Упркос томе што је била плодна уметница која је живела у многим европским метрополама, која се сусретала са великим и значајним личностима како Србије тако и света, и иза себе оставила бројна уметничка дела, прва српска вајарка Вукосава Вука Велимировић, пала је у заборав.

Мангуп-дете, делија-девојка

 

Вукосава Велимировић рођена је 1888. године у Пироту, у многочланој породици проте Милоша и мајке Јелене која је била учитељица. Основно образовање стекла је у Пироту, пре свега одрастајући у интелектуалној и патријархалној породици. Забeлежено је да је Вукосава од своје најраније младости испољавала интересовање за уметност, посебно за писање и цртање, али и моделовање.

 

Писала је песме, бајке, путописе, цртала стрипове за децу, правила разне облике од глине и тако потврдила да ће њен животни пут бити обележен уметношћу.

 

О свом одрастању Вукосава Велимировић је рекла: „Код нас су се одржавали обичаји, а празници се обожавали нарочито. Кућа је била отворена гостима, намерницима и пријатељима, а сваки члан породице је имао своје друштво. Било је пуно дражи у тој домаћој идили и свим гостима пријатно у тој гостољубивој кући. Свака од нас сестара је имала свој посебан свет маште који нас је крепио. Два старија брата су била на студијама у Москви и Петрограду. Од њих смо добијали врло лепа и интересантна писма о свим догађајима и новостима у науци и уметности. А ја, најмлађа од женских, била сам донекле мангуп-дете.“

 

Године 1911. Вукин отац прота Милош добија премештај у Београд где се она сели заједно са својом породицом. По доласку у Београд, уписује се у Уметничкo-занатску школу и тада почиње њен уметнички живот у српској престоници. Наводи се да је Вука Велимировић била права лепотица и да се својом појавом издвајала од осталих девојака које су заједно са њом похађале ту школу.

 

Такође, забележено је да је та генерација ученица остала упамћена као изванредна, те је тако постала део културне историје Срба. Део те златне генерације биле су: Зора Петровић, Јелисавета Петровић, Нада Ђукановић, Олга Големовић, Дара Мићић, Јелена Радаковић… Већ током студија, њен професор и чувени српски вајар Ђорђе Јовановић приметио је Вукосавин дар за вајарство којем ће бити највише посвећена током своје уметничке каријере.

Ђорђе Јовановић                   (Фото: Wikipedia / књигa „Каталог фототеке САНУ 1841 ̶ 1947“, САНУ, 1998)

 

Осим што је приметио њен дар, вајар Ђорђе Јовановић је као професор настојао и да га истакне, односно да јој помогне својим стручним саветима. Међутим, он није био једини који се одушевљавао Вукиним талентом. Још један великан српске уметности посветиће своју пажњу овој занимљивој жени. Чувени сликар Урош Предић писаће јој писма и зваће је „делија-девојка“, уз сво поштовање и пријатељску наклоност.

 

Предићева писма

 

Током првог светског рата, породица Вуке Велимировић живела је у Куршумлији и Крушевцу. Њен брат Борислав био је директор Пастеровог института у Харкову и на све начине је покушавао да помогне својој породици у Србији. За то време, Вука је почела да ради у гимназији где је предавала цртање и лепо писање. То су биле године када је упознала и једног српског великана  ̶  чувеног сликара Уроша Предића.

 

Према речима истакнутог историчара уметности Николе Кусовца, однос између Уроша Предића и Вуке Велимировић био је искључиво пријатељски, те је мање вероватно да је између њих постојала романса. Писма која су размењивала два уметника дошла су у посед Историјског архива у Панчеву који их је откупио пре неколико година. На основу ових писама (било их је десетак), пратимо однос два уметника, једног слављеног и једног заборављеног. Такође се упознајемо и са стидљивом и поетичном страном Предићеве личности.

Урош Предић (1857 – 1953) (Фото: Wikipedia / књига „Каталог фототеке САНУ 1841 ̶ 1947“, САНУ, 1998)

 

У писму које је Предић послао Вуки 12. априла 1924. године пише: „Ја сам Вас у себи назвао делија-девојком, од првог часа кад сам Вас угледао, стаситу и праву као јела… Свака осетљива, болећива душа, нарочито женска, носи у себи неке идеале и тражи у животу њихово остварење, па не налазећи их у њиховој неостваривој потпуности, излива своју нежност на први предмет који би ма у чему донекле одговарао оној чежњи, и искити и украси тај предмет или то лице свим врлинама… Овако стар и искуством отрежњен и даље верујем да добро и лепо још није изумрло у овом нашем добу чарлстона и џеза.“

 

Његова писма била су проткана и мудрим речима које је свакако желео да упути својој млађој колегиници и надареној уметници, па тако у једном од својих писама пише: „Колико бих био срећан, када бих био онакав каквим ме Ви замшљате! Али, ја сам као онај хаџија који је стар, слаб и немоћан пошао у свету Земљу: Никада је неће видети, али целим путем пратиће га срећа и задовољство, што се приближује своме циљу.“

 

Као својеврсну захвалност за уметничко пријатељство, Урош Предић је 1926. године у свом атељеу насликао портрет српске уметнице Вукосаве Вуке Велимировић и та слика се чува у САНУ. У зрењаниском Народном музеју, у Легату Уроша Предића налази се позивница поводом веридбе госпођице Велимировић за грофа Лисјена де ла Мартинерија, за кога се она касније и удала, али од кога се и развела након три године брака.

 

Преписка два уметника настављена је и када се млада и талентована вајарка отиснула у свет. Након завршетка рата, Предић се вратио у Београд, а Вука се преселила у светску престоницу уметности  ̶  Париз.

 

Париски дани Вуке Велимировић

 

По доласку у Париз, Вука је постала ученица у атељеу чувеног француског вајара Антоана Бурдела који је био њоме једнако задивљен као и чувени српски уметници који су је познавали.

 

Нешто касније, Бурдел ће у часопису „Реч и слика“ из 1926. године изјавити: „Срећан сам што ми се даје прилика да још једаред констатујем колико је српска нација интелектуална и уметничка. Госпођица Вука Велимировић у сродству је, као вајарски таленат, са вашим српским мајсторима. Њене бисте су моћне, а лица сјајна. Она се у Паризу учвршћује у својим уметничким студијама. Чини ми част што сам видео њене радове.“

Скулптуре у бронзи                                  (Фото: http://srbija-forum.com)

 

Боравак у атељеу чувеног француског вајара Вуки је широм отворио врата познате Академије лепих уметности у Паризу на којој се усавршавала у периоду од 1919. до 1921. године. Током првих париских дана Вуке Велимировић, од велике помоћи јој је било познанство са неколицином руских избеглица, уметника који су такође као и она из Београда дошли у Париз. То су махом били пријатељи њеног брата доктора Милорада Велимировића и сестре Зорка која је била преводилац са руског језика.

 

Радило се о правој елити међу којима је било књижевника, глумаца, оперских певача и балетских играча. Из тог интензивног пријатељства са руским уметницима, изродила се Вукина идеја да изради бисту кнезу Лвову, некадашњем председнику руске владе и бисту чувеној руској балетској играчици Ани Павловој.

 

Да је Вука Велимировић својом уметничком појавом, али и својим вајарским умећем фасцинирала Французе, говори у прилог и део чланка објављеног у листу „Фигаро“: „Моћна изражајност и шарм, који задивљује гледаоца, уврстили су је у најзначајније скулпторе данашњице. Путујући светом она је у многим земљама оставила истинска ремек дела али хтели бисмо да Француска буде привилегована у чувању те заоставштине, трагова њене бесмртне уметности…“

 

И током боравка у Паризу, Вука наставља преписку са Урошем Предићем. Надарена српска вајарка у Паризу излаже све до Другог светског рата када се враћа у своју домовину.

 

Вајарско дело Вуке Велимировић

 

Вајарски рад Вуке Велимировић започиње док је још била студенткиња. Поводом једне изложбе ученика Уметничко-занатске школе, у листу „Политика“ из 1913. године писало је: „У скулптури се истиче госпођица Вукосава Велимировић која има талента, али још много почетничког.“

 

Из тог раног периода њеног вајарског стваралаштва истичу се две скулптуре под називом „Отац“ (рељеф) која је чак послата на једну изложбу у Милано и скулптура „Госпођа Цвета Дробњак“ (биста). Оба рада већ тада показују достигнуту зрелост уметнице, а само су део њеног богатог уметничког опуса.

 

Вука Велимировић се као већ оформљена вајарка, из Париза упутила у Рим где је такође настојала да усаврши своје вајарско умеће. Управо у Риму започиње блистава вајарска каријера Вукосаве Велимировић. Наиме, она се усавршава на тамошњој Уметничкој академији, али и у атељеу Етона Ферарија.

 

У том периоду ради на бисти чувеног италијанског баритона Матеаса Батистинија. Управо ова биста ће јој донети светску славу. О томе пише Петар В. Микић (рад објављен у Зборнику Народног музеја): „Може се рећи, овом бистом је започела њена скулторска каријера. Многи илустровани листови су донели фотографије М. Батистинија и њеног аутора, младе српске вајарке Вуке Велимировић, а неки међу њима давали су јој епитет La femme du jour.

 

Након Рима, Вука се враћа у Париз и у потпуности посвећује историјским темама. Посебно се истиче њен циклус посвећен знаменитим Српкињама, од Мајке Југовића, Деспотице – проклете Јерине, кнегиње Милице, велике жупанке Ане, Јелене Анжујске, преко Симониде и Јефимије, до Јелене Балшић и Вукосаве, жене Милоша Обилића.

Вукосава Вука Велимировић у свом атељеу (Фото: http://srbija-forum.com)

 

Сама Вука је о том периоду свог стваралаштва рекла: „Одавно сам желела да клешући у камену скулптуре наших владарки из средњег века, оставим иза себе нешто трајно, што ће бити од користи и интереса читавим покољењима. Дуго сам студирала нашу историју. Улазила сам дубоко у суштину и дух тог времена. Посматрала сам многе фреске по нашим манастирима и слике старих мајстора који су давали кипове наших владарки по индивидуалним замислима, па сам тако и сама, после дугог времена, нашла сопствени израз за типове наших средњовековних владарки.“

 

Оно по чему је српска вајарка била позната су бројна путовања по европским земљама у којима је остављала свој уметнички траг. Тако је у Француској портретисала богату руску емиграцију, француско племство, и уметнике као што су чувени бас Фјодор Шаљапин, те певачица и играчица Џозефина Бејкер. У Шпанији је радила портрете маркиза и интелектуалаца, а у Турској је на позив Ататурка урадила његов портрет, након чега је уследила понуда за споменик Републици Турској, који никад није спроведен у дело.

 

Вукосава је аутор скулпторских композиција на кући породице Вељковић коју је користила турска амбасада, а која је проглашена спомеником културе.

Кућа породице Вељковић                             (Фото: Wikipedia / Марјана)

 

Вука је такође аутор бисте Мора Ђаферија, чувеног париског политичара и адвоката који је био познат као адвокат сиромашних.

Биста Мора Ђаферија       (Фото: http://srbija-forum.com)

Ову бисту Вука је први пут изложила 1926. године у галерији „Жорж Пти“, уз још неколико бисти, махом угледних Срба, попут Мирослава Спалајковића, југословенског министра у Паризу, и индустријалца Ђорђа Вајферта. Чувене су и три њене скулптуре изливене у бронзи које показују њен ванредни таленат и особен вајарски израз.

 

Недавно откривена спомен-свеска Вуке Велимировић открива неке мало познате детаље из њеног живота. Из ове спомен-свеске може се сазнати нешто више о њеном богатом уметничком и друштвеном животу, о њеним познанствима са европским и светским уметницима, о њеном браку са грофом Мартинеријем, о томе како је фасцинирала индијског песника Тагора, како је друговала са Толстојевом ћерком Татјаном Сухотин, како јој се дивио Роденов ученик, вајар Алфред Пина…

Спомен-свеска Вуке Велимировић          (Фото: http://srbija-forum.com)

 

Заборав прве српске вајарке

 

Још увек је нејасно како је прва српска вајарка која се својим делом прославила у свету и проносила глас о српској култури, нашла на листи заборављених. Историчар уметности Никола Кусовац сматра да је за то заслужна чињеница да је Вукин биограф био Петар Микић који није био историчар уметности већ инжењер.

 

Но, без обзира на све околности, стваралаштво знамените српске вајарке заслужује боље место у историји српске уметности и културе. Име Вуке Велимировић уврштено је углавном у странa издања, пре свега је ушло у британска и америчка издања „Речника западних вајара у бронзи“, британског аутора Џејмса Мекеја, али и у „Биографски речник вајара 1920-их и 1930-их година“, француског аутора Тијерија Роша, објављеног 2007. године на француском језику. Ова књига приказује који су то најзначајнији скулптори у бронзи и колики је њихов допринос западној култури. У нашој култури готово да нема помена имена Вуке Велимировић.

 

Иако је један део свог живота провела у иностранству, она је увек репрезентовала своју земљу и своју културу. Тако је по избијању Другог светског рата одлучила да се врати у Србију и да немачку окупацију, односно ратне страхоте, подели са својим народом.

 

Париз ће посетити само једном и то након рата, када ће се суочити са суровом истином да је већина њених радова нестала или била разнесена. У престоници Србије ће доживети дубоку старост, где ће излагати све до своје смрти 1965. године. Сахрањена је на Новом гробљу без неке велике помпе, а новине из тог периода нису ни објавиле вест о њеној смрти.

 

Један напис из листа Политика из 1928. године можда најбоље описује уметнички свет Вукосаве Вуке Велимировић. „За госпођу Велимировић, која и данас вредно и са пуно успеха ради у Паризу, може се заиста рећи да она живи и пролази кроз овај свет са својим светом који она ствара и који је производ њене уметничке душе…“

 

Ана Стјеља