Аутори

Прва српска лекарка у Угарској

Аутор:

Цинцари су оставили велики траг у српској историји. Било да су се бавили трговином, културом, науком, просветом, они су својим радом и залагањем дали велики допринос развоју српског друштва. Неки од њих су били велике мецене, попут Мише Анастасијевића или Теодора Тирка који је новчано помагао Вука Караџића.

 

Неки од њих су били веома пожртвовани и помагали свом српском народу када му је то било најпотребније. Један од таквих светлих примера хуманости јесте и Цинцарка Марија Прита, прва жена лекар у тадашњој Угарској.

Марија Прита                                   (Фото: www.srpskaistorija.com)

 

Марија Прита рођена је 1866. године у јужнобанатском селу Селеушу, у богатој и угледној породици Ђорђа и Милеве Прите. Још као девојчица, сањала је да постане лекар. У времену у коме се од младих девојака очекивало да маштају о удаји, Марија Прита маштала је да постане лекар и да помаже људима.

 

Иако је њена борба била напорна и тешка, она је ипак на крају извојевала победу над традиционалним схватањем улоге жене у српском друштву. Прво је завршила Вишу школу за девојке у Панчеву, али то није било довољно да би уписала студије медицине.

 

Иако јој ни Нови Сад ни Панчево ни Сремски Карловци нису пружили могућност да се даље школује, Цирих јесте. Тако се Марија Прита по стицању средњег образовања упутила у Швајцарску. У Цириху је матурирала 1884. године, а потом се уписала на студије медицине.

 

Забележено је да се ова млада жена пуна ентузијазма, из свог села воловским колима упутила у свет. То јој није сметало да изгради значајну и пажње вредну лекарску каријеру.

 

О њеном успеху у Цириху, писао је и панчевачки лист „Весник“ који је 28. јула 1893. објавио ове редове: „Као што чујемо, ових дана промовисана је на Циришком свеучилишту госпођица Марија Прита за доктора целокупне медицине. Ово је прва Српкиња из Угарске која је постала докторком, то је значајно, али је за нас утолико значајније што је госпођица Марија Панчевка. Честитамо јој од срца.

 

Цинцарка са дипломом лекара

 

Марија Прита је током својих студија показала велику посвећеност изучавању медицинске науке. Забележено је да је била веома вредна, да је све своје испите полагала у року и да се посебно истицала својим знањем.

 

До које мере је била успешна као студент, говори у прилог и чињеница да је њен докторат одштампан и објављен као књига. Говорила је француски и немачки, али и цинцарски језик који је научила од оца који има цинцарско порекло.

 

Велики узор јој је била Драга Љочић на коју се угледала и која јој је била велика подршка. Да је лекарски позив у потпуности обележио њен живот, говори у прилог и чињеница да је и своју највећу љубав упознала управо захваљујући лекарском позиву. Удала се 1893. године за доктора и песника Николу Вучетића из Шапца где је и започела своју лекарску каријеру.

Марија Прита и Никола Вучетић              (Фото: Новости)

 

Пре избијања Балканских ратова, Марија Прита радила је у једној приватној ординацији у Београду, да би након избијања рата замењивала свог супруга на месту општинског лекара док је он био на фронту. Посебну храброст и личну пожртвованост исказала је током Првог светског рата.

 

Храбра српска лекарка која је с народом прешла Албанију

 

Марија Прита је након избијања Првог светског рата радила као лекар резервне болнице у Крагујевцу. Године 1915. евакуише се за Ниш, Приштину и Прокупље.

 

Одбија да крене бродом на Крф, што је као угледни лекар могла себи да омогући, већ одлучује да пређе Албанију и да заједно са својим народом доживи албанску голготу.

 

О ратним годинама Марије Прите, у својој књизи „Жене лекари у ратовима 1876–1945.“, Вера Гавриловић записала је и ово: „После повлачења кроз Албанију, преко Италије стиже у Лозану где брине о тамо смештеној српској деци. Године 1918. одлази у Тулон, у Француску, као лекарка тулонског инвалидског одреда. У Београд се враћа 19. јула 1919. године у својству пратиоца инвалидског одреда и све до демобилизације 1922. године ради у Првој армијској болници.“

 

Болница у Крагујевцу смештена у две велике касарне XI и XII пешадијског пука, била је препуна наших војника и заробљеника оболелих од пегавца. У њој је радила др Марија Прита са супругом др Николом Вучетићем. Рад је био веома напоран, болесници су даноноћно пристизали и остављани да леже у војничким униформама, прљави, вашљиви, збијени на голим подовима по собама.

 

Неколико стотина оболелих било је без кревета, недостајале су постељина, рубље, дезинфекциона средства, лекови, инструменти, није било довољно лекара. Услови у којима је радила др Марија Прита били су више него ужасни, а сваког дана стизали су транспорти нових болесника. Умрли болесници замотавани су у чаршаве натопљене у сублимату, преношени у мртвачницу, одакле су у плехом постављеним колима одношени и сахрањивани на гробљу.“

У Нишкој болници                                            (Фото: Историјски архив Панчево)

 

О надљудским напорима које је као лекар уложила да помогне српским рањеницима, Марија Прита је писала у својој „Биографији“, али је о томе било речи и у мемоарима доктора Владимира Станојевића „Моје ратне белешке“.

 

За своје ратне заслуге Прита је добила највећа државна одликовања. Носилац је Албанске споменице, одличја Трећег степена Светог Саве, Крста милосрђа, Ратне споменице и ордена Црвеног крста.

 

„Златно, добро и скромно девојче“

 

Хероина у белом, пожртвована Цинцарка и посвећена српска лекарка, након рата наставила је да ради у својој струци. По повратку у Београд, радила је у Првој армијској болници, а до 1949. године као лекар у приватној ординацији.

 

Посебно је била посвећена лечењу неплодности код жена. Марија је имала велико знање и искуство из области гинекологије, јер је била на специјализацији у Бечу, и то на клиници доктора Хабака. Своје пацијенткиње је примала са пуно разумевања, била је блага и омиљена код свих.

 

Осим што је дала велики допринос као лекар, Марија Прита је дала и известан друштвени допринос. Била је председница Друштва београдских жена-лекара, затим оснивач Женске странке, али и активна у Материнском удружењу, Српском архиву за целокупно лекарство, те Дому ученица. Организовала је изградњу Меморијал-болнице Лејди Каудри на Дедињу.

 

Писала је стручне радове, међу којима се истичу: „Домаћица као помоћница лекару“, „Мати или дојкиња“, „Шта ћемо са мидерима“, „Откуд нашем женскињу мисли о нерађању“, „Колико има истине у Прилогу годишњем извештају Друштва београдских жена лекара“.

 

Оставила је великог трага и као хуманитарна радница, али и као личност на коју су се угледале читаве генерације жена. Иако данас једна улица у Панчеву носи име ове храбре и посвећене лекарке, она ипак новијим генерацијама остаје недовољно позната личност српске историје. Како је Маријин супруг, уједно и њен биограф, о њој једном записао: „Она је била златно, добро и скромно девојче, које је полетело на крилима науке невиђеног одушевљења.“

 

У сећање на прву српску лекарку из Угарске

 

Марија Прита је својим прегалништвом оставила дубок траг и нипошто не би требало да буде заборављена. Радила је неуморно, до своје смрти 1954. године. Вест о смрти српске лекарке Марије Прите Вучетић, објавиле су све дневне новине. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Чланак поводом смрти Марије Прите (Foto:http://cincari.org/pic/slika20.jpg)

 

Данас, сећање на њу чувају њени потомци, праунуци новинар Никола Нешковић и његова сестра Мирјана Нешковић Солдић. Они су сву грађу везану за живот ове велике жене (биографију, фотографије, дипломе, научне радове и предмете из њене ординације) поклонили Историјском музеју у Панчеву који је 2014. године организовао богатo илустровану изложбу посвећену др Марији Прити.

Плакат поводом предавања о др Марији Прити (http://muzejirade.com)

 

Такође, 14. априла 2017. године у Народном музеју Панчево одржано је и предавање под насловом „Знаменита Панчевка др Марија Прита“ у сећање на прву српску лекарку из Угарске.

 

                                                                                                                    Aна Стјеља