Аутори

Прва сарајевска сефардска балерина и примабалерина Народног позоришта у Београду

Аутор:

Да српска књижевница Гордана Куић није 1986. године објавила роман „Мирис кише на Балкану“ (први део књижевне триологије о својој породици), те да тај роман није постао бестселер, можда никада не бисмо чули за имена две изузетне жене које су оставиле, свака у својој области деловања, велики траг у југословенској култури.

 

Прва изузетна жена је Лаура Папо Бохорета (рођена као Луна Леви, 1891 ̶ 1942), прва босанска феминисткиња, књижевница и преводилац, а друга је Рифка Леви ̶ прва професионална сарајевска сефардска балерина која је оставила велики траг у позоришном и културном свету Београда прве половине 20. века.

 

2017. године обележава се тачно 110 година од рођења Рифке Рики Леви, те је овај осврт на њен лик и дело заправо мали допринос обележавању овог јубилеја.

Рифка Леви  (Фото: књига Знаменити Јевреји Србије)

 

Рифка Леви је рођена 1907. године у Сарајеву, као једна од пет сестара Леви. Потиче из сиромашне сефардске породице, од оца Леона који је био трговац и мајке Естере домаћице.

 

Одрастала је у многочланој породици у којој су сви чланови били веома посебни са својим талентима, али и погледима на живот који се разликовао како од њихове сефардске, тако и од традиционалне балканске културе и обичаја које су поштовали, али им нису робовали по сваку цену.

 

У тој посебности предњачиле су сестре Леви које су се, за оно доба, осмелиле на нешто што није било уобичајено за тадашње прилике: Лаура је постала феминсткиња и књижевница, Нина је постала модисткиња, Клара се удала за католика и отиснула у свет, Рики је постала балерина, а најмлађа Бланка, живела је невенчано са Србином православне вере.

Сестре Леви, горе, здесна: Клара, Лаура и Нина, доле: Бланка и Рики                          (Фото: Гордана Куић)

 

Рики Леви је још као дете исказивала дар за игру и плес. Своје прве наступе имала је на представама и приредбама Јеврејског културно-просветног и хуманитарног друштва „Ла Беневоленција“.

 

Након једног успешног наступа 1919. године, када је одиграла комад своје сестре Лауре, а уз пратњу на гитари своје друге сестре Кларе, „Ла Беневоленција“ одлучује да је пошаље у балетску школу у Загреб на даље усавршавање. Већ 1920. године, као ученица ове балетске школе, имала је први јавни наступ у Сарајеву.

 

Рифка Леви се потом упутила у Беч где је наставила школовање код Карла Рејмонда у чијем је балетском студију провела три године. Након година проведених у учењу и усавршавању, Рифка Леви добија ангажман у Народном позоришту и из Сарајева се сели у Београд.

 

Рифка Леви као примабалерина Народног позоришта
Рифка Леви је своју балетску каријеру наставила у престоници Србије где је у периоду од 1923. до 1927. године била играчица балета Народног позоришта, да би од сезоне 1926 /27. постала соло балерина.

Улога беле мачке у „Зачараној лепотици“ (Фото: Студентски Дневни лист)

 

Рифка се по свему истицала, увек испољавајући свој дражесни шарм и невероватну страст ка балету. Одиграла је велики број карактерних улога и соло минијатура.

 

Критика је посебно истицала „њен таленат за стилизовану гротеску“ што је умногоме допринело да постане миљеница увек захтевне и пробирљиве београдске публике. Препознавши у Рифки будућу балетску звезду, са неизмерном харизмом и талентом, Народно позориште одлучује да је 1932. године пошаље у Париз.

 

Тако је Рифка Леви узимала часове у школи класичног руског балета професора Николаја Легата, некадашњег првака руског царског балета, али и код госпође Нижински.

 

Рифка је своју каријеру полако градила, константно се усавршавајући код најбољих балетских педагога, због чега су јој врата целе Европе била отворена. Као балерина Народног позоришта, гостовала је у Француској, Аустрији, Немачкој, Чехословачкој, Шпанији и Грчкој.

Једна од улога Рики Леви                               (Фото: Студентски Дневни лист)

 

 

Врхунац своје балетске каријере Рифка Леви доживела је у сезони 1931/34. Након успеха који су се низали један за другим, Рифка је баш када је требало да потпише уговор са Садлерс Велсом, доживела пех на сцени који ће је одвојити од сцене и натерати је да заувек одложи своје балетске ципеле.

 

Тужан крај једне блиставе балетске каријере

 

Рифка Рики Леви доживела је највећу трагедију која се може десити неком уметнику, а то је да мора да престане да се бави својом уметношћу. У случају балетских играча, највећа несрећа је када тело откаже и уместо оруђа за блиставе балетске бравуре, постане бреме које је тешко носити.

 

Готово све сестре Леви имале су несрећни усуд, свака на свој начин, но чини се да је најтужнији усуд био управо Рифке Леви, јер је она била приморана да се помири са чињеницом да никада више неће моћи да заигра на сцени  ̶  месту коме је поклонила сву своју животну страст.

 

Када је те 1935. године заиграла у балетској представи „Лабудово језеро“, чинило се да ће се догодити још један од врсних плесних перформанса ове сефардске Јеврејке. Но, није било тако.

 

Током те представе Рифка је пала, али је као сваки професионалац наставила да игра, међутим, одмах након тога поново је пала, онесвестивши се. Занимљиво је то да су јој прве речи након што је дошла себи биле: „Када опет излазим на сцену?“ То само говори о њеној посвећености и љубави према балету.

 

Већ тада је било јасно да је једна блистава уметничка каријера прекинута пре времена. Без обзира, на то, Рифка није одустајала. Прво је посетила једног београдског ортопеда који је констатовао да је при паду поломила кост и да мора да носи гипс.

 

Упорна Рифка и даље је покушавала да истраје те је након опоравка поново стала на сцену, но болови су били несносни. Последње улоге које је одиграла биле су у представама „Копелија“ и „Кармен“.

Рики Леви у једној од својих улога            (Фото: Студентски Дневни лист)

 

Рифка након тога одлази у Загреб код чувеног сефардског ортопеда, доктора Баруха који је констатовао да је поломила кук и да мора да се помири са чињеницом да је њена балетска каријера окончана. По повратку у Београд, доживљава велико разочарање када сазнаје да се њено име више не налази на платном списку Народног позоришта.

 

Тада се окреће свету моде и време између терапија (посета бањама и лекарима) проводи по модним салонима. Taкo, уз помоћ сестре Нине која је у Сарајеву држала салон шешира Chapeaux Chic Parisien (који се одржао све до рата), у Београду отвара модистичку радњу Le Parisien којa се налазилa у Кнез Михаиловој улици, у пасажу, a која јој је одузета после рата.

Излог салона за шешире Нине Леви у Сарајеву     (Фото: Printscreen / You Tube)

 

Захваљујући отварању ове радње, Рики поново долази у жижу дешавања и бива популарна код београдских дама. Иако је доживела тешку судбину и нагли прекид балетске каријере, Рики свакако остаје упамћена као истинска балетска атракција међуратног Београда.

 

Други светски рат и „други живот“ Рики Леви

 

Рики Леви се 1937. године поново враћа у Београд. Након избијања рата, стиже је судбина свих Јевреја, који су морали да беже или да се скривају.

 

Преживљава један од три напада те 1941. године, након чега успева да пронађе уточиште код једне породице у селу Грбавче код Љига. Рат је преживела скривајући се под именом Милица Марушић.

 

Након завршетка рата, враћа се у Београд где је у Народном позоришту била ангажована као модисткиња. Једно време живи код своје сестре Бланке. Године 1957. одлази у Њујорк због операције, испоставиће се у град у коме ће умрети и бити сахрањена 1968. године.

 

Рики Леви као књижевна инспирација

 

Рики Леви послужила је као инспирација својој сестричини Гордани Куић да напише романе „Мирис кише на Балкану“ и „Цват липа на Балкану“ који су касније доживели и своју телевизијску екранизацију.

Роман „Мирис кише на Балкану“

Роман „Цват липе на Балкану“

 

Ове књиге представљају неку врсту завештања књижевнице Гордане Куић будућим генерацијама како се не би заборавила прича о једној занимљивој сефардској породици, о необичним женама које су, свака на свој начин, рушиле баријере, изашавши из традиционалних патријархалних оквира, а притом остале верне својим убеђењима.

 

„Мирис кише на Балкану“ и „Цват липе на Балкану“ као својеврсна телевизијска сага о сестрама Салом (заправо Леви), пратећи занимљиве судбине девојака из једне скромне сефардске породице у периоду од првих деценија 20. века па све до након Другог светског рата, доживела је велики успех како код читалаца ових бестселера, тако и код телевизијских гледалаца.

 

Лик Рифке Рики Леви која је у серији представљена као Рики Салом, у првом делу тумачи балерина и глумица Александра Бибић, док у другом делу лик Рики Леви тумачи Наташа Нинковић.

Плакат за серију „Мирис кише на Балкану

Плакат за серију „Цват липе на Балкану

 

У родном Сарајеву, готово да се нико и не сећа прве сарајевске балерине. Ипак, Рики је заслужно добила балетску представу која је инспирисана њеним животом.

 

Ради се о балету под називом „Мирис кише на Балкану – балет о Рики“, у кореографији и режији Славка Первана, који је премијерно изведен у Сарајеву 1992. године, а у Београду балет је одигран исте године, и то на БЕМУС-у.

 

У улози Рики нашла се балерина Татјана Кладничкина.

Балет о Рики   (Фото: Гордана Куић)

 

Захваљујући Гордани Куић и њеној маестрално написаној триологији, преведеној на бројне светске језике и овенчаној бројним књижевним наградама, имамо прилику да завиримо у скривени свет прве сарајевске сефардске балерине и примабалерине Народног позоришта у Београду Рифки Рики Леви.

Гордана Куић (Фото: Википедија)

 

Њен узбудљиви лични и уметнички живот, али и трагични усуд једне врсне уметнице тако трајно остаје записан, у слици и речи, за неке будуће генерације које ће можда једном желети да сазнају ко је била Рики Леви.

 

Ана Стјеља