Аутори

Прва професионална српска пијанисткиња

Аутор:

Историју српске музике обележила су имена попут Корнелија Станковића, Јосифа Маринковића, Стевана Стојановића Мокрањца и других великана ове уметности. Но, ипак се мора констатовати да је међу тим великанима било мало жена.

 

На основу онога што носимо као колективно знање чини се да их је било веома мало, да су биле готово неприметне, те да нису оставиле значајан траг. Међутим, чињеница да новије генерације за њих не знају, не значи да нису постојале и да својим прегалништвом нису обогатиле српску културу и уметност.

 

Једна од тих изузетних уметница је и Јованка Стојковић, српска пијанисткиња, композиторка и концертна певачица која је своја знања из области музике стекла код чувеног Франца Листа!

Јованка Стојковић                  (Foto: www.riznicasrpska.net)

 

О животу ове потпуно скрајнуте и заборављене жене, мало се зна. Рођена је у Темишвару 1852. године као Ирен Јоана Лудовика Стојковић у ванбрачној заједници племића Петра Стојковића и трговачке ћерке Јоане Бухлер. Њено рано детињство је остало непознаница, али је о годинама њеног уметничког полета остављен знатан траг.

 

Јованка Стојковић је као веома талентована пијанисткиња отпочела и завршила студије клавира у Темишвару и Пешти где је живела до доласка у отаџбину. Јованка је клавир учила код чувеног чешког музичара Драјшока, а потом и код великана светске музичке сцене, у то доба највећег живог пијанисте Франца Листа! Након студија у иностранству, она долази у Србију када и почиње њена музичка каријера прве професионалне пијанисткиње и композиторке.

 

Уметнички пут „лепе Српкиње из Темишвара“

 

Први помен Јованке Стојковић у нашој средини долази из пера Бранка Мушицког који је о њој записао: „У веома сиромашној уметничкој градини српској, пупи цветак, који својим мирисом мало да неће надмирисати све своје друге и другове. То је Јованка Стојковићева, млада и лепа Српкиња из Темишвара… Учитељ Лист изјавио је да је сматра првом пијанисткињом данашњега века! Колико нам годи такав глас о нашој дичној Српкињи, толико ћемо већма жалити, ако уживање у њеној вештини за српство буде забрањени плод.“

 

Часопис „Млада Србадија“ пак бележи ове редове: „Овогодишњег маја појавио се у српским луговима један славуј, каквога још до сада не одихаше наше младе и крваве горе…“ Од момента када се појавила на српској музичкој сцени, Јованка је скретала велику пажњу јавности, пре свега новосадске публике која ју је посебно волела.

 

Прихватили су је и интелектуалци окупљени око Уједињене омладине српске, јер се Јованка у свет музике отиснуле баш време националног полета, када су цветале романтичарске идеје и када су се јавиле прве назнаке борбе за права жена.

 

Тако је часопис покрета Уједињена омладина српска о Јованки Стојковић објавио и ове редове:

„Поред своје дичне браће ево се данас појави и једна сестра Српкиња која је у стању да оплете нов сјајан венац способностима и достојанству српског женскиња. Име јој је Јованка Стојковићева… она је се овога пролећа први пут потпуно видела у средини свога народа; вештину својих прстију на гласовиру она је учила од учитеља јевропских, али ону ведру озбиљност своју, ону заношљиву силину осећања а без размажености, ону неодољиву вољу за учењем, ону своју необичну скромност и чедност, то није могла научити ни од каквог учитеља, то је само њезино  ̶  српско“.

 

Јованка Стојковић је неколико година провела путујући Европом. Боравила је у Милану где је школовала глас, јер је поред љубави према клавиру, показала и таленат за певање коме је током своје музичке каријере такође била посвећена. Након Италије, путовала је у Пешту, Грац, Лондон где је одржала врло успешне и посећене концерте.

 

Ипак, увек је остала доследна српству, те најрађе наступала пред својим народом. Аугуст Шеноа је тако једном забележио: „Гђица Стојковићева се и није отуђила својему народу: а то и чином посвједочи, изведши у сваком од својих концерата по једну композицију чувенога народнога складатеља Корнела Станковића. Иза тих комадах не би пљескању и кликовању ни краја ни конца. Овај њен потез, да свира домаће композиције, утолико је похвалнији, што она, пошто је дотле живела и концертирала у иностранству, није имала прилике да се упозна са домаћим композицијама“.

 

О приватном животу Јованке Стојковић мало се зна. Једино је остало забележено „…да је била удата за Бранка Јовановића-Мушу, по професији адвоката и новинара (једно време уредника „Жиже“ наместо Ј. Јовановића-Змаја), човека несталне природе и исто тако несталне политичке оријентације, Ј. Стојковић није дуго остала у браку с њиме. Почетком септембра 1894 он се убио у Бечу „услед неизлечиве болести“…“

 

Јованка је била блиска пријатељеица најистакнутијег српског виолинисте Драгомира Крајинчевића кога највероватније прати на клавиру приликом једне значајне приредбе којој присуствује краљ Милан. Са Крајинчевићем и напушта Србију, од када обоје нестају са српске музичке сцене.

 

Виртуозност коју је Змај уздизао до звезда

 

Јованка Стојковић је своју концертну активност отпочела 70-их година 19. века. Музиколог Александар Васић је њену појаву на српском музичком небу описао овако: „Двадесетогодишња високо школована уметница се појавила на српском музичком небу попут метеора у пролеће 1872.“

 

Тих година, ова врсна уметница је освајала концертне дворане Београда, Новог Сада, Панчева, Сомбора, Вршца, Суботице, Загреба… но чини се да ју је новосадска публика највише волела. Међу њима је био и чувени српски песник Ј. Ј. Змај коју је „уздизао до звезда“.

 

Јованкине концерте посећивали су многи угледни Срби, људи од пера, уметници… и сви су имали речи хвале за њену виртуозност на клавиру. Међу њима је био Лаза Костић, али и Јован Суботић који је после једног Јованкиног концерта, написао ове стихове:

„Ти ћеш поћи;

примиће те сва туђина пуста,

странски ће им зборит твоја уста,

али твоји прсти

збориће им српски.

Ти ћеш поћи;

ал’ из нашег санка никад, Јанка!

Па кад опет буде чула ружа

ђурђевскога прижељак славуја,

помислиће наша жељна душа

да је какав звучак твојих струја,

те самохран жељано спомиње

живо јато срећниј’ својих друга,

што их храни зраковита рука

и његове и њихне богиње“

Од тренутка када се појавила на српској уметничкој сцени, Јованка је скретала пажњу на своје музицирање. Штампа је редовно извештавала о њеним концертима, а сале и дворане у којима је наступала биле су препуне.

Плакат за концерт Јованке Стојковић                            (Foto: www.riznicasrpska.net)

 

На њеном богатом и разноврсном репертоару нашли су се Лист, Доницети, Гуно, Шуберт, Моцарт, Менделсон, Вагнер, Станковић, али и композиције које је сама компоновала. Као певачица, тумачила је арије из Хендлових и Глукових опера.

 

Да је Јованка Стојковић у своје доба била призната пијанисткиња и вољена уметница, говори у прилог и чињеница да је концерте одржавала у тада најрепрезентативнијој дворани у Београду  ̶  сали Народног позоришта, чиме нису могли да се подиче ни страни уметници који су гостовали у Београду.

 

Публика ју је волела те је често након својих концерата добијала овације, а стизали су и букети цвећа. Јованка је осим професионалних концерата врло често свирала и хуманитарне концерте, и остала упамћена као добротворка. Занимљиво је да је увек свирала без гледања у ноте, а да су је после концерата омладинци до куће пратили песмом и лампионима.

 

Рецензент новосадског листа „Застава“ после једног концерта Јованке Стојковић у Новом Саду бележи ове утиске: „Цвеће, венци, штампани поздрави летели су јој пред ноге, а изазивању не беше краја. Г. Ј. Стојковићева била је тога вечера најмање тридесет и неколико пута изазвана од тако рећи чисто српске публике, која је позориште дупко напунила. Штавише, одушевљење је трајало и после претставе. Када је наша дична уметница из позоришта излазила, свет је непрекидно с одушевљеним усклицима “Живила” пратио све дотле док му није нестала испред очију.“

                                                

Заборављена ученица Франца Листа

 

Остаће непознаница како је ученица Франца Листа, вољена и цењена српска пијанисткиња и музичарка пала у заборав. Иако у своје доба поштована као уметник, у новије доба, потпуно скрајнута.

 

Да се њено име отргне од заборава помогла је Стана Ђурић Клајн која је објавила вредну студију под насловом „Музика и музичари (Јованка Стојковић  ̶  заборављени српски музичари). Захваљујући овој студији, данас имамо увид у живот и рад ове српске уметнице.

Стана Ђурић Клајн „Музика и музичари“       (Foto: www.riznicasrpska.net)

 

Српски композитор Дејан Деспић је 1987. године компоновао „Почасницу за Јованку Стојковић“ и на тај начин се одужио првој српској професионалној пијанисткињи и композиторки.

 

Свој последњи концерт, Јованка Стојковић је одржала 15. априла 1881. године и том приликом је извела неке своје композиције. Након тог концерта, отишла је у иностранство и тада замире свако сећање на њу.

 

Претпоставља се да је и у иностранству наставила успешну музичку каријеру, али о том периоду њеног живота нема података. Оно што је најтрагичније јесте да ниједна њена композиција није сачувана, те је тако и њено дело у неповрат изгубљено.

 

Име Јованке Стојковић се ипак појавило у штампи 1892. године и то кроз некрологе у новосадском листу „Стражилово“ и сомборском листу „Бачванин“ у којима је објављено да је велика српска пијансткиња Јованка Стојковић преминула у Паризу.

 

Сестри Српкињи, прослављеној уметници Јованки Стојковићевој,

српска новосадска браћа на Ђурђев-дан 1872.

„Уметности геније високи

дух ти даде, који слави води:

отворен ти стоји свет широки:

векова ти с’ тучна двер разводи.

 

На поласку уметничкој слави

кличу ти браћа: Сретно, сестро, пођи!

А кад лепој стечеш венац глави,

онда опет милој браћи дођи!

 

Иди, сестро, сијај и другима!

Уметност је опште благо свима:

ал’ знај слава да најлепше сјаје,

коју народ својој кћери даје!“

 

 

                                                                                                                   Ана Стјеља