Аутори

Политичар, дипломата, књижевник, историчар, професор

Аутор:

Српска културна историја је својеврсна ризница истакнутих личности које су својим делањем у разним сферама друштва оставиле дубог траг. Ти неуморни прегалници радили су у корист своје земље, свог народа, и што је још важније, за будуће нараштаје. Неки од њих били су виновници догађаја значајних како за српску, тако и за европску односно светску историју.

 

Управо једна од таквих личности која је у своје време играла значајну улогу у српском политичком, друштвеном и културном животу, а која је данас, нажалост неправедно пала у заборав, јесте политичар, дипломата, књижевник и професор Чедомиљ Мијатовић. Биографија овог изузетног човека је веома богата, а његов дуг животни пут пун је обрта и узбудљивих прича достојних једног занимљивог играног или можда чак документарног филма.

Чедомиљ Мијатовић  (1842 – 1932)                                              (Фото: Wikipedia)

 

Чедомиљ Мијатовић рођен је 1842. године у Београду, од оца Милана, професора географије и историје и мајке Кристине (Рахеле) која је била шпанског порекла. У родном граду 1862. године завршава Лицеј да би се потом упутио у Минхен, Цирих и Лајпциг где је као државни стипендиста студирао политичке и економске науке. У Лајпцигу је упознао и своју животну сапутницу, Енглескињу Елоди Лотон која је од њега била старија 17. година.

 

Цео његов живот, почевши од његовог образовања и ерудиције, политичког и културног ангажмана, те брака са странкињом, учинили су да Чедомиљ Мијатовић у своје време буде у жижи интересовања, али и да буде доста оспораван, те на крају заборављен.

 

Брак са Елоди Лотон, Енглескињом која је волела српски народ

 

Чедомиљ Мијатовић и Елоди Лотон, први пут су се упознали у Лајпцигу, код издавача „Немачке енциклопедије“ Брокхаузена. Била је то љубав на први поглед. Елоди је у Лајпциг дошла како би на енглески језик превела један немачки роман, док је Чедомир у Лајпцигу био на студијама. Упркос великој разлици у годинама, Чедомиљ и Елоди су се венчали 1864. године.

 

Он је говорио како је одувек знао да ће се оженити старијом женом те да му је Елоди судбински одређена, „јер му је то у младости прорекао неки видовњак Јевта“. За Елоди, брак са Србином била је прилика да ближе упозна његов народ. Тако је она свог мужа подучавала енглеским језиком, а од њега учила српску историју. Како је била високо позиционирана у енглеском друштву, она је користила сваку прилику да ради на промоцији српске културе у Енглеској.

Елоди Лотон, око 1880.               (Фото: „Београдски странци“, ТОБ, 2009)

 

У намери да Енглезима приближи Србе и њихову историју, Елоди је дошла на идеју да напише књигу у којој је пре свега осветлила стварање модерне српске државе. Књигу је написала на енглеском језику и публиковала је 1872. године под насловом „Историја модерне Србије“. Објављивањем ове књиге, Елоди Лотон Мијатовић се сврстала у прву историчарку Србије! Такође, Елоди је преводила српске народне песме на енглески језик, а српској читалачкој публици је оставила и превод, у то доба веома корисне књижице Флоренс Најтингеjл „Нешто о нези болесника“.

 

Док је њен муж заузимао значајне државне и политичке функције и радио на модернизацији Србије, Елоди је радила на њеном културном уздизању, посебно се истакавши у хуманитарном раду. Елоди је посебно била активна у прикупљању помоћи настрадалима у српско-турским ратовима (1876-1878). Заједно са супругама других дипломатских представника у Београду сакупљала је новац за Црвени крст, а преостали новац уложила је у изградњу Енглеског завода за ратну сирочад, што је уједно била и прва социјална установа те врсте у Србији.

 

Све ове хуманитарне активности вођене су преко Београдског женског друштва који је основала Катарина Миловук, а чији је почасни члан била и Елоди Лотон. У једном од бројева Вечерњих новости из тог периода, забележено је: „Г-дин Чеда и Елоди Мијатовић, поклонили су хуманом друштву „Краљ Дечански“ слику „Дечански добија вид“, коју је насликао наш познати уметник г-дин Пера Тодоровић.“

Управа Београдског женског друштва (Фото: Музеј града Београда / Wikipedia)

 Чедомиљ Мијатовић и Елоди Лотон су живели у кући коју им је на коришћење дао њихов пријатељ чувени Шкот, имућни и образовани филантроп Фрaнсис Мaкензи (1822 ̶ 1895), а која се налазила на месту данашње Основне школе „Свети Сава“ на Врачару. Стари Београђани су ту кућу звали „Чедина вила“. Чедомиљ Мијатовић је за свог пријатеља знао да каже да је био „најљубазнији, најпобожнији, најисправнији и најмилосрднији међу људима“.

 

Макeнзи је иначе 1879. године купио велики посед од Стојана Симића, успешног политичара и трговца, за 5.000 дуката. Саградио је кућу на месту где је данас паркинг приљубљен уз Славију, а на чијем месту је некада био легендарни истоимени биоскоп. Он је такође заслужан и за уређење овог дела Београда тако што је цело имање врло спретно испарцелисао и формирао правилне улице, а потом их повезао сокацима, тако целом том простору дајући изглед урбаног, какав је остао и до данас.

 

У чувеној Макензијевој вили, брачни пар Мијатовић живео је све до свог пресељења у Лондон. Не само да је њен супруг Чедомиљ Мијатовић пао у заборав, већ је још већа неправда учињена њој, великој леди Лотон која је толико учинила на промоцији српске културе и на подизању њеног угледа у свету.

Славија с почетка 20. века                               (Фото: http://www.novosti.rs)

 

Политичка каријера Чедомиља Мијатовића

 

У богатој професионалној каријери Чедомиља Мијатовића присутна је разноликост у сферама његовог интересовања, велики и напоран рад, те истинско родољубље. Један од значајних елемената његовог професионалног ангажмана јесте и његова политичка активност.

 

По повратку са студија 1866. године, Мијатовић постаје професор Велике школе. Како је био веома везан за кнеза Милана Обреновића, јер је једно време био његов секретар, тако је и његов политички ангажман био обележен спрегом са кнезом Миланом.

 

Ипак, процват политичке каријере Чедомиља Мијатовића настаје оног тренутка када се он одлучио да оснује своју странку и то Напредну странку којој кнез Милан 1880. године поверава владу. У тој влади, он постаје министар финансија и иностраних послова, и то у неколико наврата.

 

Управо за време ове напредњачке владе долази до својеврсног процвата Србије. То је период када се гради прва железница у Србији, када се оснива Народна банка и потписују међународни уговори, чиме је Мијатовић увео Србију на европско новчано тржиште. Ово се сматра једним од највећих доприноса Чедомиља Мијатовића као економисте.

 

У политичком смислу, био је близак либералима, посебно Јовану Ристићу. Као дипломата, Мијатовић је такође оставио трага. Био је амбасадор Србије у Цариграду и Лондону. Посебно се истакао као дипломата у Лондону у који је отишао 1883. године након пада владе.

 

Године 1886. поново постаје министар финансија и спољних послова. У том периоду Мијатовић постаје и председник Српске краљевске академије (1888). Можда и најзначајнији тренутак у политичкој каријери Чедомиља Мијатовића јесте његово учешће у потписивању Букурешког мира до ког је дошло након Српско-бугарског рата.

Потписници Букурешког мира (Мијатовић први с лева) (Фото: Wikipedia)

 

Наиме, Мијатовић је био један од преговарача о миру на мировној конференцији организованој у Букурешту. Текст мировног уговора који је потписао Мијатовић гласи: „Мир се поново успоставља између Србије и Бугарске.“ То је мир „јединствен у историји дипломатије“, и „најкраћи мир икада написан“, постигнут без „територијалних промена, ратне штете, без понижења за поражену нацију“.

 

Утиске о овом историјском догађају, али и о многим другим догађајима чији је био актер, Чедомиљ Мијатовиће записао у својој књизи „Успомене балканског дипломате“, првобитно написане на енглеском под насловом „The Memoirs of a Balkan Diplomatist“.

The Memoirs of a Balkan Diplomatist (1917)

„Успомене балканског дипломате“ (превео и приредио Слободан Г. Марковић, РТС, 2008)

 

Умало патријарх

 

Осим у политичкој, име Чедомиља Мијатовића ће бити забележено и у црквеној историји Србије. Он је одувек важио за религиозног човека и православног хришћанина. Међутим, био је доста критичан према онима који чине Српску православну цркву.

 

Пре свега је био става да су свештеници Српске православне цркве недовољно образовани и подучени да народу преносе суштину хришћанске вере, те је неретко преводио религиозне текстове са енглеског језика, и то бирајући углавном оне ауторе који су општеприхваћени у православном свету. Ова његова едукативна мисија говори и о његовом својеврсном просветитељском раду.

 

Због свог знања, искуства и утицаја, Мијатовић се чак неколико пута нашао на списку кандидата за високе црквене положаје. Посебно је значајна 1914. година када су му престолонаследник Александар и Никола Пашић понудили место архиепископа у Скопљу, уз наговештај да би могао да постане и патријарх када Србија добије патријаршију. Чедомиљ Мијатовић није априори одбио овај предлог већ је прво добро размислио, а потом и одбио, закључивши да он не може и не треба да постане високорангирано црвено лице, јер напросто није био човек који је веровао у строгу догму православне цркве.

 

Чедомиљ Мијатовић као стварни творац Креманског пророчанства?

 

Иако је био правоверни хришћанин и православац, Чедомиљ Мијатовић је такође био заинтересован за спиритизам. Може се претпоставити да се код њега то интересовање развило још док је био младић, јер му је у његовој 15. години неки видовњак Јевта прорекао будућност.

 

Готово цело Јевтино пророчанство се обистинило, осим начина на који ће умрети. Јевта му је прорекао да ће „…живети у дворцу с великим степеништем и на крају ће га два човека с црвеним појасевима убити ножевима и револверима…“ Чедомиљ Мијатовић, на сву срећу, ипак није на овај начин скончао свој живот, али је речи старог видовњака добро упамтио. Отуда можда и оправдање за нешто што ће уследити много година касније.

 

Наиме, српски народ је одувек распредао причу о чувеном Креманском пророчанству. Готово нема Србина који га није прочитао или се макар заинтересовао за његов садржај. Прича о Тарабићима је постала урбана легенда, али каткад и извор на који се многи позивају. Неки у њега верују, а неки не. Неки Креманско пророчанство сматрају потпуном измишљотином. За ту тврдњу постоје и извесне потврде.

Креманско пророчанство“

 

Наиме, постоји прича о томе да је Мијатовић „веровао“ Креманском пророчанству, што и не чуди с обзиром на то да је још у детињству имао искуства са „Јевтиним пророчанством“ које се скоро у потпуности обистинило. Накнадним истраживањем, пак, дошло се до закључка да је управо Чедомиљ Мијатовић заједно са Пером Тодоровићем измислио Креманско пророчанство и то како би оправдао развод краља Милана од краљице Наталије.

 

Верује се да је стварање такозваног мита о Тарабићима настало 1902. године. Тако су Мијатовић и Тодоровић објавили низ текстова о „пророцима из Кремана“, а сâм Тодоровић је у листу „Мале новине“ објавио сведочење тадашњег министра иностраних дела, Чеде Мијатовића, о томе како се заправо краљ Милан Обреновић позвао на пророке из Кремана када је требало да наведе разлог за развод од краљице Наталије.

 

Да је сасвим могуће да је Чедомир Мијатовић стварни творац Креманског пророчанства, говори у прилог чињеница да је он био врстан историчар и одличан познавалац српске историје, њене традиције и менталитета њеног народа. Такође, он је био и књижевник који је најчешће стварао дела управо на теме из српске прошлости. Све ово упућује на веродостојност прича о Чедомиљу Мијатовићу као творцу најпознатијег српског пророчанства. Ипак, права истина, по свему судећи, неће никад бити откривена.

 

Чедомиљ Мијатовић као књижевник и историчар

 

Да је Чеда Мијатовић био права интелектуална громада, сведочи и његова књижевна каријера, али и његов предани рад из области српске историoграфије. У своје доба, Мијатовић је био цењен као историчар.

 

Српски академик и историчар Радован Самарџић сматра Чедомиља Мијатовића неоствареним великаном српске историографије, док Светозар Ћоровић има нешто критичнији став према Мијатовићу као историчару, окарактерисавши га као „сентименталног романтичара“.

 

Чедомиљ Мијатовић је први почео да пише о српској деспотовини и у тој области је оставио и своје најзначајније дело, студију о Ђурђу Бранковићу под насловом „Деспот Ђурађ Бранковић“ (1888). Писао је и о позном византијском царству, о старијој економској историји српског народа (написао је чланак „Финансије српског краљевства“ за „Гласник Српског ученог друштва“).

 

Написао је и две књиге на енглеском језику:„A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia“ (1906) и сопствене мемоаре „The Memoirs of a Balkan Diplomatist“ (1917) који такође дају одређени историјски увид у време у којем је живео и радио.

 

И као књижевник, Чедомиљ Мијатовић је такође био веома цењен и популаран у своје доба. О њему су писали сви велики књижевни критичари тога доба. Приметно је да му је критика била наклоњенија до почетка 20. века, а онда је ново поколење критичара постало веома оштро и сурово.

 

Као и многим другим књежевницима који су одрастали и књижевно сазревали средином 19. века, а који су у књижевности неговали роматичарске идеје, и Мијатовићу је највише замеран тај претерани романтизам. Скерлић је за њега рекао: „Мијатовић је мучио и себе и нас састављајући прашњаве, археолошке и музејске приче“.

 

Нешто позитивији став, имао је Слободан Јовановић који је рекао: „Чеда Мијатовић има диван стил, живо прича, фино описује и слика“. Такође истакнути књижевни историчар Павле Поповић био је веома критичан, поручивши Мијатовићу да се држи историографије и преводилаштва, дакле онога што зна, а не да се „забавља у књижевности“.

 

Чеда Мијатовић је углавном писао историјске новеле са просветитељском и патриотском нотом. За собом је оставио и путопис „Цариградске слике и прилике“, (1901). У преводилачком раду Чеде Мијатовића приметна је његова просветитељска намера, јер је преводио књиге које су за циљ имали да просвете и едукују будуће генерације, тако је објавио превод са енглеског  „О условима успеха“ (1892) и превод књиге Хенрија Бекла „Историја цивилизације у Енглеској“ (1871) која је имала посебан утицај на српску интелектуалну публику.

 

Због свог интелекта, широког образовања, велике ерудиције и списатељског дара, Чеда Мијатовић је у своје доба важио за првака културне и образовне елите Србије. Стога и не чуди да је постао први Србин који је изабран за почасног члана Краљевског историјског друштва у Лондону.

 

Незаслужен крај српског великана

 

Као и већина српских великана, и Чеда Мијатовић доживео је тужан и незаслужен крај. Умро је 1932. године у Лондону, у деведесетој години, сам, полуслеп и у потпуном сиромаштву.

 

Када је његова животна љубав и вољена сапутница Елоди Лотон преминула након 45 година брака (1909. године) и када је скрхан њеном смрћу остао сам, Чеда Мијатовић није престајао да прича о љубави према својој жени, а ни о њеној љубави према српском народу.

 

Те, 1932. године у Лондону, угасио се један дуг, плодан и надасве узбудљив живот, који ће се још дуго наново истраживати, јер то је аманет који је Чедомиљ Мијатовић оставио свом народу и његовим будућим нараштајима.

 

Ана Стјеља