Аутори

Оснивач позоришта „Бошко Буха“ и ћерка Бранислава Нушића

Аутор:

Када је по замисли највећег српског комедиографа Бранислава Нушића 1937. године настало „Повлашћено позориште за децу и омладину Рода“ и када се ужурбано припремала премијера прве представе новооснованог театра, није се ни слутило да ће се баш тог 19. јануара 1938. године, на сâм дан премијере, велики Нушић преселити на онај свет.

 

Да се његова замисао не угаси, да се све наде глумаца не сруше, а радознала публика не разочара, потрудила се баш она, Маргита Предић Нушић. Ћерка славног српског писца је кренувши очевим стопама, одлучила да не поклекне, те је све своје снаге усмерила на то да се ова представа ипак одигра и то 23. јануара, дакле само неколико дана након Нушићеве смрти.

Маргита Гита Предић Нушић  (Фото: Printscreen / Документарни филм „Дијапазон“)

 

Испоставиће се да је то била важна одлука како би се идеја о отварању јединственог позоришта за децу одржала. Захваљујући Гитином прегалништву, деценију касније је изникло тада ново, а данас већ култно позориште за децу „Бошко Буха“.

 

О Гити Предић, неуморној позоришној делатници и уметници готово да се данас и не говори, што и не чуди ако се у обзир узме чињеница да позориште које је она основала није названо по њој, већ по народном хероју Бошку Бухи!

 

Маргита Гита Предић Нушић рођена је 1896. године у Приштини. Живот Нушићеве мезимице био је веома узбудљив, пун догодовштина, понајвише зато што је расла уз великана српске културе какав је био Бранислав Нушић.

 

Осим тога, живот Гите Предић испунио је и велики труд и рад који је она уложила у развој српске културе, првенствено у области позоришта и примењене уметности.

 

Гита Предић је студирала вајарство и примењену уметност у Београду, Загребу и Прагу, а усавршавала се у Паризу. Припадала је новом таласу младих уметница образованих у Европи које су желеле да се баве примењеном уметношћу као професијом.

 

Занимљиво је да је свестрана Гита Предић, уз костимографкињу Милицу Бабић, супругу Иве Андрића, дала значајан допринос у популаризацији примењене уметности код нас. Своја знања из ове области пренела је и на млађе генерације тако што је водила Школу за примену декоративне уметности.

 

Према речима мр Бојане Поповић, ауторке изложбе „Примењена уметност и Београд 1918 ̶ 1941“, школа Гите Предић била је „култно место добростојећих Београђанки где нису само училе како да израде лепе и корисне предмете него су добијале и медијску пажњу и дивљење за свој рад излаган на школским и репрезентативним Јесењим изложбама“.

 

Када је Бранислав Нушић 1912. године у Скопљу основао Народно позориште, уз њега је била његова супруга Даринка и ћерка Гита, док се његов син Страхиња Бан налазио на ратишту. Те ратне 1915. године, Гита се удаје за драмског писца Миливоја Миму Предића (1885 ̶ 1957).

 

На сестрину свадбу у Скопље долази и Страхиња Бан који добија посебно одобрење за изостанак са фронта. На велику несрећу целе породице, Страхиња гине одмах након сестрине свадбе, односно по повратку на фронт, октобра 1915. године.

Бранислав Нушић са супругом Даринком, ћерком Маргитом и сином Страхињом   (Фото: Википедија)

 

Овај догађај потпуно је скрхао Бранислава Нушића који од туге за сином неколико дана није излазио из куће. Ипак се врло брзо прибрао и организовао помоћ великом броју избеглица које су стално пристизале у Скопље. Неколико дана након немилог догађаја, младенци заједно са Нушићем, његовом женом и тастом, напуштају Скопље и одлазе у Приштину.

 

Гита је преживела и драму албанске голготе, након чега се из Драча пребацила у Марсеј, па потом у Париз где је и завршила Школу примењене уметности.

 

Сећања тетка Гите, београдске предратне даме

 

Гита Предић је као ћерка великог оца, неминовно морала бити укључена у сва културна и друштвена догађања оног времена. Као позоришна делатница, била је истински заљубљеник у театар, али и у музику, коју је волела, али којом нажалост није могла да се бави, јер за то није имала талента.

 

Постоји анегдота по којој је Бранислав Нушић силно желео да се његова ћерка и музички образује. Како је за своју мезимицу желео најбоље образовање, одлучио је да је одведе у музичку школу коју је водио Стеван Стојановић Мокрањац. Славни српски композитор ју је пробао за клавиром, а Гита је овако описала Мокрањчеву реакцију на њено певање: „Мокрањац ме је врло нежно, као што је био један диван човек, помиловао и казао: ʼИди кући и немој се никад бавити музиком, јер немаш смисла за тоʼ.“

 

Од музичке елите, Гита је чувала сећање и на Исидора Бајића са којим је његов отац често лумповао, Станислава Биничког, Даворина Јенка кога је упознала у данима када је на самртничком одру лежала његова велика љубав Вела Нигринова, али се и сећа како је Петру Коњовићу помогла заједно са својом породицом у прикупљању новчане помоћи за одлазак на школовање у иностранство.

 

Гита Предић је са својим братом често наступала у комаду свога оца под називом „Наша деца“, који је Нушић управо њима и посветио. Однос Гите Предић и њеног оца Бранислава Нушића био је веома близак и на моменте дирљив.

 

Гита Предић је овако говорила о свом оцу: „Мој Ага је радио много и стално. Радио је у младим годинама ноћу, доцније и рано ујутру и по цело поподне. Управо цео дан му је био испуњен само радом, а то је и морало тако бити, јер, иначе, не би стигао да испише онолике редове, колико их је дао.“

 

Гита је била актер и многих занимљивих прича које су обележиле српску културу, али и историју српске престонице. Посебно је занимљива прича о улози коју је Гита Предић имала како би спасила љубав једног Кинеза и једне Јеврејке. Наиме, званично први Кинез у Београду био је Чо Ченг По.

 

Овај маркантни Азијат описиван као „…симпатичан човек, аристократског порекла, а живео је скромно на Дорћолу, на мансарди у улици Краља Петра 60, и трговао је јапанском робом…“ заљубио се у Јеврејку Габријелу Елу Леви.

 

Како њена породица није прихватала ову љубав, Габријела је прешла у православље, узевши име Даница. Упркос неодобравању породице, Ела Леви, удала се за београдског Кинеза Чо Ченг Поа, са којим је убрзо добила прелепу ћеркицу која је добила име Глорија, а коју је отац звао Мицуко.

Први Кинез у Београду Чо Ченг По са ћерком Глоријом (Фото: Растемо)

 

Глорија је временом израсла у врло талентовану девојчицу која је говорила кинески, српски и помало немачки. Од мајке је учила да рецитује песму „Ускликнимо с љубављу“, а од оца кинеске песме.

 

Када је за ову породицу чула Гита Предић, решила је да им пружи подршку. Како је први београдски Кинез био будиста, тако је одлука пала да и он пређе у православље и да малу Глорију крсти нико други до Бранислав Нушић. У припреми за овај чин требало је да учествује и сâм патријарх Варнава.

 

Нажалост, до овога није дошло, јер је убрзо након тога Бранислав Нушић умро. Новинари су забележили да је „… на дан Нушићеве сахране како је, док је фасада Народног позоришта у знак туге за нашим великаном била прекривена црним платном, једно неутешно дете посебно тужно плакало на његовој сахрани. Била је то малена Глорија која је туговала за својим несуђеним кумом – Алкибијадом Нушом.“

 

„Родино“ позориште као претеча позоришта „Бошко Буха“

 

Ове 2017. године, прослављају се многи значајни јубилеји српске културе. Један од оних који је у потпуности прошао неопажено јесте и јубилеј поводом 80 година од оснивања „Повлашћеног позоришта за децу и омладину Рода“, названо и „Родино позориште“.

 

Покретач идеје за оснивање овог позоришта био је Бранислав Нушић, а оснивачи су били његова ћерка Гита Предић-Нушић, његов зет, драматург Миливој-Мима Предић, рођака Нушићевих, глумица Софија Вукадиновић и њен супруг, новинар „Политике“ Живојин-Бата Вукадиновић. Епитет „повлашћено позориште“ значио је да је оно било ослобођено од плаћања такси.

 

Под Гитиним руководством, ово позориште је радило све до 1941. године. Најпознатија представа је био комад „Риста спортиста“, настаo из пера друге по реду Нушићеве „Госпође министарке“ Љубинке Бобић. Колико је ова представа била позната говори у прилог и чињеница да је 1939. године у листу „Политика“ почео да излази истоимени стрип.

Састанак родинаца 13. фебруара 1968. године: Власта Велисављевић, Олга Спиридоновић, Милорад Мишковић, Гита Предић-Нушић, Петар Словенски, изнад њих Дубравка Перић и Софија Вукадиновић   (Фото: Политика)

 

Оно по чему се „Родино“ позориште разликовало од осталих је и то што су деца играла улоге деце, док су улоге одраслих биле поверене професионалним глумцима.

 

Фасцинантан је податак да је великих број тадашње деце која су се појавила на сцени овог позоришта, такозваних „родинаца“, касније израстао у врсне уметнике. Међу њима су најистакнутији: балетски играч Милорад Мишковић, примабалерина Катарина Обрадовић, глумац Власта Велисављевић, глумица Рената Улмански и многи други.

 

Одмах по оснивању, организоване су аудиције за будуће мале уметнике. „Родино“ позориште почело је са пробама драмског програма, као и са наставом балета и певања. Прва представа била је заказана за 19. јануар 1938. године, но планове је пореметила смрт великог Бранислава Нушића, те је премијера одржана неколико дана касније.

 

Током свог постојања, „Родино“ позориште имало је преко сто чланова, који су одиграли велики број представа, а лепа и незаборавна дружења организовала је непоновљива Гита Предић. На њихове представе долазиле су значајне личности, попут кнегиње Олге и тада мале принцезе Јелисавете Карађорђевић.

 

Мало је познат податак који је изнела сама Гита Предић у документарном филму „Дијапазон“ (разговор водила Илди Ивањи, РТБ, 1969) да је „Родино“ позориште направило оперу, којој је као либрето послужила збирка Десанке Максимовић „Дечја соба“. Музику је компоновао Миленко Живковић, а опера је изведена 1939. године у Народном позоришту.

 

„Родино“ позориште било је активно и током Другог светског рата, а онда га је након ослобођења Београда наследило Пионирско позориште које је под руководством некадашњег „Родиног“ позоришта и уз помоћ Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије успело да поново покрене једно дечје позориште.

 

Своју прву представу Пионирско позориште је имало 8. јануара 1945. године, но само неколико месеци касније је и прекинуло свој рад. Гити Предић и њеним сарадницима објашњено је да „ није педагошки исправно да се деца баве глумом и балетом, да је то чак крајње штетно за њихов узраст, да су у позоришту изложени опасности да стекну болесне амбиције и да је боље да се посвете само учењу.“

 

Но, ни ово није поколебало храбру и отреситу Нушићеву наследницу да се избори за своје идеале. Пуних пет година настојала је да истраје у својој борби. За то време, Београд је остао без свог дечјег позоришта, а онда је крајем 1950. године Гита Предић-Нушић успела да добије сагласност о покретању новог дечјег позоришта.

 

Тако је 13. октобра исте године основано Позориште „Бошко Буха“ које се налази у Палати „Reunion“, пословно-стамбеном здању које је саграђено 1930. године по пројекту италијанских архитеката, као вишеспратница са мансардним кровом, намењена различитим садржајима.

Зграда позоришта „Бошко Буха“                (Фото: Стари град)

 

Београд је тако поново добио дечје позориште, на радост малишана које и дан-данас родитељи радо доводе на представе прављене баш за њихов узраст. Истрајност Гите Предић говори само колико је била посвећена позоришту и деци, колико је била упорна у својим намерама да не поклекне пред поразом, већ да се избори за своју идеју.

 

Нажалост, данас мало ко зна да је чувена „Буха“ заправо позоришно чедо чудесне Гите Предић, духовне и уметничке наследнице свога оца, српског позоришног и књижевног барда Бранислава Нушића.

 

Неуморна Маргита Гита Предић Нушић, умрла је 1970. године у Београду. Деценију и по пре смрти, оставила нам је у аманет нешто веома драгоцено  ̶  легат свога оца.

 

Наиме, она је 1956. године у знак успомене на оца, Музеју града Београда поклонила део његове заоставштине  ̶  радну собу, „турску собу“, рукописе, Нушићева сабрана дела, фотографије, документа, збирку карикатура, личне предмете, дипломе, указе и одликовања.

 

Данас, сећање на Гиту Предић чува „Нушић“ Фондација, али и позоришни свет који додељује годишњу награду „Гита Предић Нушић“ за најбоље глумачко остварење.

 

Ана Стјеља