Аутори

„Ћоше госпоја Томаније“

Аутор:

„Ћоше госпоја Томаније“

 

Била је неписмена жена али је направила први културни и интелектуални круг у Београду, заметак грађанских салона из којих ће се затим изродити новa класа српског друштва. У њеној кући на ћошку улица Крунске и Милоша Великог окупљали су се уметници, учитељи, писци, амбасадори, песници, уводећи у земљу тек ослобођену вековне отоманске окупације дах модерности.

 

Кућу са великим двориштем иза чијих прозора су до касно у ноћ горели свећњаци уз чију светлост су се водили умни разговори, становници Београда су деценијама звали „ћоше госпоја Томаније“, чак и кад ње више није било.

 

У званичној историји Србије, Томанија Обреновић остала је забележена као баба првог краља кога је земља имала још од средњевековне епохе, Милана Обреновића, и као жена Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша, чувеног „господар Јеврема“, по коме се данас зове једна улица у центру престонице.

Томанија Обреновић (фотографија портрета преузета са интернета)

 

Права прича о Томанији Обреновић лежи у њеном друштвеном ангажману чији су домети били много значајнији од онога што би сувопарна биографија рекла. Начин на који се ангажовала у срединама у којима је живела, прво у Шапцу, а затим и у Београду, и све новине које је уводила, најпре у својој кући и породици, обезбедили су јој у непознатој повести суштински важно место.

Гостољубива и дружељубива, Томанија је врата своје прве куће у Шапцу брзо отворила за „европску моду“: прво је уместо традиционалних гусала отишла у Сомбор и тамо купила клавир.

У данашње време, када је равноправност жена природна ствар која се подразумева, можда није лако дочарати позицију коју су жене заузимале у тадашњем српском друштву средином 19. века. Утолико је и теже схватљив комплетан подвиг Томаније Обреновић да успостави и наметне правила која су била у заметку не само формирања крхке грађанске опне у тадашњем Београду, већ и јачања позиције жене у чврстом конзервативном систему тог доба.

 

Назнаке њеног „духа“ и подухвата који ће на крају изнедрити легендарно „ћоше госпоја Томаније“ у Београду, уочене су већ по доласку у Шабац, где је доспела удајом за тадашњу моћну личност Јеврема Обреновића, брата књаза Милоша који је предводио Србију у борби за коначно ослобођење од вишевековне окупације отоманске Турске.

Кућа Јеврема и Томаније Обреновић у Шапцу  (фотографија преузета са интернета)

 

Јеврем је био својеврсни градоначелник Шапца, „господар“, како се тада та позиција називала, са великим моћима у одлучивању. Неке од његових одлука донеле су Шапцу прву болницу, апотеку, први јавни превоз фијакерима, грађанске куће зидане по угледу на аустријске преко Саве и општу модернизацију вароши због које је Шабац дуго имао ауру најразвијенијег српског града у новој епохи слободе.

 

Иза већине Јевремових одлука које су се односиле на модернизацију и преузимање развијеног аустријског модела „преко реке“ (граница тадашње Србије и Аустроугарске царевине била је на реци Сави код Шапца) стајала је његова весела, лепа и доброћудна супруга – Томанија.

 

Почетак европске моде

 

Већ ту у Шапцу, Томанија је од своје новоизграђене куће кренула да прави посебно место у коме ће владати нека другачија правила од устаљених домаћих, развијених под Отоманима. Гостољубива и дружељубива, Томанија је врата своје куће брзо отворила за „европску моду“: уместо традиционалних гусала какве је тада имала готово свака већа домаћинска кућа, Томанија је 1824. године у Аустроугарској, у граду Сомбору, открила угледног учитеља музике Јосифа Шлезингера и довела га у свој дом да учи њену децу свирању на клавиру који је купила истом приликом. Са тим клавиром формиран је нови центар културног живота српског друштва.

Томанијин салон је међу интелектуалном елитом која је у њега долазила етаблирао градске манире и навике. Дух Европе се кроз њен конак ширио Београдом.

Када 1831. године Јеврем прелази у Београд, Томанија бира плац у близини конака књаза Милоша, на врху узбрдице изнад „двора“ са кога се пружао леп поглед на кошутњачке брегове у даљини. Код места које је изабрала за будући дом сусретала су се и два пута од којих ће се убрзо формирати улице чија су имена данас међу најпрестижнијим у Београду – Крунска и Кнеза Милоша.

Кућа Јеврема и Томаније Обреновић у Београду   (фотографија преузета са интернета)

 

У једноставно и не превише раскошно здање које је брзо изграђено на тој локацији у „земунском“ (аустријском) стилу, чију градњу је љубопитљива „чаршија“ до које је стигла вест о необичној Јевремовој жени из Шапца помно пратила, 1832. године усељава се бројна породица Јеврема и Томаније – имали су чак шесторо деце.

 

„Госпоја Томанија“ одмах почиње да „ћошету“ даје посебан изглед: из Аустрије, Бугарске и Румуније стизало је цвеће за велики врт пред чијом лепотом свакодневно застају многи пролазници. Највећи део њих је, глумећи да само пролазе, у ствари са намером долазио да види о чему се ту ради. Јевремова и Томанијина кућа брзо је постала предмет многих чаршијских разговора и трачева.

 

Препричавало се како у кући постоји посебна просторија, „учителна вежбаоница“, где је учитељ и књижевник Димитрије Тирол Томанијиној деци читао приче на француском и немачком језику у оригиналу, а његова супруга Христина им сваке вечери држала лекције о лепом понашању, „бон тону“. Говорило се и да су господар Јеврем и његова жена сваког дана у шест сати поподне остављали све своје послове и долазили да посматрају те часове, „поучителне по сербску јуност“.

 

Читање немачких и француских књига уз клавир

 

Врата „ћошета“ убрзо су се отворила, најпре за претходни кружок из Шапца, а затим и за све оне који су у Београду али и у суседном аустроугарском граду Земуну, нешто значили и имали шта паметно да кажу. Томанија је простране собе осветлила масивним свећњацима како би разговори могли да се воде до дубоко у ноћ, а на великим асталима би послужила слаткише и слане посластице умешене „по европски“. Важила је за гостољубиву, пријатну и лепо расположену, а њени угледни гости дискутовали би на бројне теме.

 

Читале су се тек објављене немачке и француске књиге попут Ламартинових сонета, Гетеових и Шилерових песама, које су јој стизале из Аустрије док би њене ћерке Јелка, Симка и Анка на клавиру свирале мелодије најпознатијих европских композитора. На књижевна посела долазили су и странци који су службовали у Београду попут енглеског и аустријског конзула или истакнуте личности тадашњег културно-просветног естаблишмента попут „попечитеља (управника) народног просвештенија“ Димитрија Давидовића, професора лицеја из Крагујевца Исидора Стојановића и других.

 

Томанијин салон је међу интелектуалном елитом која је у њега долазила етаблирао градске манире и навике. Дух Европе се кроз конак ширио Београдом.

 

Јавност није имала мира, посебно што је позивање за долазак у салон било питање друштвеног статуса и позиције на лествици важности у заједници: многи су веровали да им је место на поселима али нису имали ни уметничке нити образовне капацитете да буду њихов део. Томанија је желела да „кружок“ буде расадник идеала, високих мисли и нових знања, и зазирала је од људи који нису могли да на било који начин њему допринесу већ, напротив, да угрозе његов полетни дух новог времена у Србији.

 

Завист се преливала у непрестане трачеве и гласине у чијем је центру увек стајала Томанија. Приписивало јој се да салон користи за ширење свог политичког утицаја, да се ту кроји дворска политика Обреновића, да спрема неког од своје деце да стану на престо Србије и слично.

 

Политика, гласине и атентат

 

Томанија се заиста обрела у центру политичке страве оног дана, 10. јуна 1868. године, када је у атентату на кнеза Михаила, српског владара, у Кошутњаку, поред њега страдала и Томанијина ћерка Анка. Томанија, која је са Анком и унуком Катарином тог поподнева била у шетњи са Михаилом, једина је избегла хице и прва дошла у град да јавност обавести о атентату.

 

Тринаест година касније, предвиђања „чаршије“ су се заиста обистинила када је Томанијин унук Милан 1882. постао краљ Србије. Она то није дочекала јер је умрла годину дана раније. Иако су њен муж и унук остали упамћени као истакнуте историјске личности, жена која ја дала све од себе да уз њихов политички рад изгради један високоестетизовани свет по узору на европски образац, и да својим јавним ангажманом помери уске и круте границе до тада резервисане за жене, децу и културу, остала је запамћена у тек понеком сећању ентузијаста за урбане легенде и то само кроз београдски топоним о једном „ћошету“ на две улице.