Аутори

Новинарка, добротворка и хуманитарна радница

Аутор:

Заборављених и скрајнутих личности српске културне елите има много. Међу њима је нажалост највиже жена чије су се узбудљиве животне судбине изгубиле у ходницима прохујалог времена. Залажењем у те, тешко доступне или мало познате детаље живота српског високог друштва с почетка 20. века, могу се открити многе тајне. Може се такође наићи и на врло узбудљиве животне приче, а самим тим и извести неки закључци.

 

Пажљивим истраживањем културног живота Србије с почетка века, може се, рецимо, открити да је Србија изнедрила жену коју су прозвали „српска Мата Хари“ ̶  жену изузетног порекла и образовања, која је оставила значајног трага у културном и друштвеном животу Београда с почетка 20. века.

 

Њено име је Добрила Главинић-Кнез Милојковић, истакнута новинарка, друштвена и хуманитарна радница.

Добрила Главинић-Кнез Милојковић (1900 – 1987) (Фото: Историјски архив Београда / IAB-1119-k.46-3.1.161)

 

Рођена је у Београду 1900. године, од оца Доброслава и мајке Косаре. Њен отац, Доброслав Кнез Милојковић, био је први српски државни хемичар, писац српске фармакопеје, дугогодишњи управник државне хемијске лабораторије у Београду, угледни јавни радник и новинар.

Доброслав Кнез-Милојковић  (Фото: Српско хемијско друштво / www.shd.org.rs)

 

Добрила Главинић порекло води од чувеног нахијског кнеза и судије Кнез-Милојка из Алексинца који се посебно истакао у ослободилачким ратовима. Посебно је истакнут његов значај у снабдевању народа муницијом и ослобођење Србије од Турака, те припајање алексиначког, крушевачког, зајечарског и књажевачког округа Србији.

 

Мајка јој је рођена у Београду, као ћерка Живане и Михајла Костића „Албанеза“, на Теразијама. Како јој је мајка рано умрла, Дорбила је остала сироче. Одрасла је код тетке, очеве рођене сестре и тече Јована Несторовића, државног саветника, чија је кућа, која се налази у Ресавској улици број 27, била позната по свом гостољубљу. У тој старинској кућици са велелепном баштом у којој је још из детињства обожавала и неговала најлепше руже, скупљао се највиђенији и најпознатији београдски свет.

 

Основну школу завршила је у Београду, а гимназију у Швајцарској. Наставу је похађала на немачком језику који је одлично савладала, а знање тог језика ће се нешто касније испоставити као веома значајно. Поред немачког, учила је и француски и италијански језик. Студирала је Социјалну женску школу у Луцерну. Поред ове школе, студирала је и музичку односно сликарску школу у Швајцарској.

 

Временом, Добрила постаје једна од најобразованијих дама српског друштва, што се свакако одразило и на избор њеног животног сапутника.

 

Невеста чувене породице Главинић

 

Након завршених школа у иностранству, Добрила се враћа у Србију. Убрзо упознаје Милана Главинића са којим се венчава 1923. године. Милан Главинић је син Константина Косте Главинића, инжењера и професора Велике школе. Историјат породице Главинић сеже све до средине 18. века, а сви чланови ове угледне породице играли су врло значајну улогу у културном животу Србије.

Др Милан Главинић са сестром и осем Костом Главинићем, у Бечу око 1910. (Фото: http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1450-605X/2016/1450-605X1617073L.pdf)

 

По повратку у свој родни град и по удаји, Добрила се укључује у јавни живот Србије. Њена друштвена и хуманитарна активност обележиће њен живот и њеном имену обезбедити траг у историји српског народа.

 

Захваљујући Добрили, данас се у Породичном фонду Главинић, који је похрањен у Историјском архиву Београда, чува албум са веома вредним фотографијама, како породичним, тако и оним које је Добрила сликала на разним друштвеним догађајима, поставши тако својеврсни хроничар друштвеног и културног живота Београда почетком и у првим деценијама 20. века.

 

Иако се може рећи да је удајом учврстила свој углед у друштву, свакако се може рећи да је она тај углед и заслужила ако се има у виду да је њен прадеда чувени Кнез-Милојко, отац др Доброслав, први Србин који је у Бечу докторирао фармакологију, а да је њена тетка по оцу позната српска књижевница Јелена Ј. Димитријевић, са којом је све до смрти књижевнице имала веома присне односе.

Јелена Ј. Димитријевић (Фото: Веб-страница посвећена Ј. Ј.Д /http://jelenajdimitrijevic.wixsite.com/memento/gallery)

 

 

Друштвени и хуманитарни рад

 

Добрила Главинић била је истакнута друштвена и хуманитарна радница. Једнако ју је интересовала судбина њеног народа, посебно оног на Косову, затим политичке идеје о зближавању словенских народа, али и идеја о подизању и довршавању православних цркава, те положај српских жена, посебно оних са села.

 

Као жена из добростојеће породице Кнез Милојковић, која се удала у такође добростојећу и угледну породицу Главинић, али и као веома образована жена, новинарка и јавна радница, Добрила је била виђена личност у многим хуманитарним друштвима.

 

Током свог радног века била је секретар друштва „Књегиња Љубица“. Ту дужност обављала је веома савесно и предано, посебно помажући раду на обнављању српских светиња. Тако је забележено да је Добрила радила на подизању „Дома милосрђа“ и цркве у Штимљу.

 

Истовремено, постаје и велики добротвор друштва „Књегиња Љубица“, а оснивач је и друштва „Књегиња Љубица“ у Алексинцу, те сарадник на довршењу Самодрже цркве на Косову и цркве у Урошевцу.

 

С обзиром на то да је Добрила била надарена за сликање, а притом и школована сликарка, она је 1923. године дошла на идеју да организује изложбу својих радова, а да новац од купљених слика поклони у добротворне сврхе, и то једном ђачком склоништу у Штимљу на Косову. Да је та изложба била од великог значаја и вредна помена, потврђује и податак да је том догађају присуствовао краљ Александар Карађорђевић и тадашњи председник Скупштине Др Иван Рибар.

 

У богатој биографији Добриле Главинић-Кнез Милојковић записано је да је била и:

председница Одбора госпођица „Кола српских сестара“, секретар и потпредседница секције „Југословенског женског савеза“ за Београд, потпредседница Одбора „Девојака за васпитање и заштиту деце“, члан Управе „Просвете“, затим „Средњошколске матице ратничке сирочади“, „Југословенске Матице“, „Материнског удружења“, „Лиге жена за мир и слободу“, „Једноте свесловенске жене“, секретар и члан управе Дома ученица, члан управе старешинства Соколског друштва „МАТИЦА“ Београд, Удружења „Домаћица и матера“, Женског покрета, Друштва за заштиту животиња „Цвијета Зузорић“, члан Француског клуба, члан Пољске и чехословачке лиге…

 

 

Коло српских сестара на дочеку чехословачког посланика, Београд, 1934.  Добрила Главинић-Кнез Милојковић je шеста слева                                                                            Фото: Историјски архив Београда / IAB-1119-K 46 3. 1. 110.)

 

Све ове функције које је обављала само говоре о томе колико је била вредна, посвећена и колико се залагала за свој народ, првенствено сирочад, младе и жене.

 

Добрила Главинић-Кнез Милојковић била је велики заговорник идеје о покретању такозване Социјалне женске полиције. У свом агилном раду који је трајао преко деценије показала је велику свест о нужности еманципације жена. После дуго година борбе, бројних иступа и предавања, успела је да наговори надлежне који су 1940. једногласно усвојили њен предлог о покретању Социјалне женске школе и Социјалне женске полиције.

 

Добрила је посебно била посвећена просвећивању српских жена на Косову. У бројним иступима и говорима преко радија, подстицала је жене са села да похађају „Домаћичке школе“. Радила је неуморно, јер без рада није могла да замисли свој живот. Цео свој живот посветила је свом народу, а посебно омладини, сиромашним студентима и студенткињама, које је помагала морално и материјално.

 

Посебно је важно истаћи њен рад на одржању мира заснован на дубокој вери у потребу одржања „Мале Антанте“, затим њен рад на зближењу словенских народа и њену иницијативу и заслугу за подизање спомен-цркве на Делиграду палим борцима из ратова за ослобођење.

 

Публицистички и новинарски рад Добриле Главинић-Кнез Милојковић

 

Публицистички и новинарски рад Добриле Главинић такође је вредан пажње. И у тој сфери, Добрила се показала као веома образована и начитана жена, добра новинарка и уредница.

 

Објавила је низ чланака и студија о многим социјалним, културним и националним питањима посматрајући проблем нашег друштва и живот нашег народа, са љубављу и дубоким познавањем наше историје, специфичних одлика, прегнућа и циљева. На том послу несебичном и преданом, Добрила Главинић показала је пуно иницијативе, ерудиције и познавање психологије и менталитета нашег народа.

Добрила Главинић-Кнез Милојковић    (Фото: Историјски архив Београда / IAB-1119-k.46-3.1.163)

 

Своје радове штампала је скоро у свим дневним новинама и књижевним часописима. Била је уредник многих наших угледних листова. Међу њима су и часописи: „Жена и свет“, Женски свет“, „Илустроване новине“, као и дневни листови „Правда“ и „Време“.

 

Почела је да пише још у раној младости, док је живела у Швајцарској. Први свој чланак објавила је 1916. године и то на немачком језику који је одлично говорила („Vergissmeinicht“).

 

Нарочито су запажене њене расправе о „Улози жена у политици“. Залагала се за напредно образовање жена, али не и за њену претерано брзу и потпуну еманципацију. Сматрала је да жена мора постепено да се васпитава, социјално, просветно, културно, па тек онда политички.

 

Залагала се свим срцем за одржавање мира у свету, јер је била уверена да једна жена може много да допринесе питању мира. Држала је многа предавања на те теме и то преко радија, на јавним местима и путем штампе.

 

Поетски двобој Рада Драинца и Коче Поповића

 
Баш као што је живот ове Српкиње невероватне енергије и елана већим делом остао непознат, тако су и неки догађаји у којима је била један од актера, такође покривени велом тајне. Захваљујући колекционару књига Дражену Дабићу из Загреба, имамо ретку прилику да прочитамо рукопис који недвосмислено говори да је Добрила била песничка муза.

 

Наиме, како је Добрила у своје доба била веома наочита и отмена жена, тако је по природи ствари привлачила пажњу мушког света. Међу онима којима је посебно запала за око били су чувени српски песник Раде Драинац и политичар Коча Поповић који су због ње чак ушли и у поетски двобој.

Раде Драинац                            (Фото: Wikipedia)

 

У једном од поменутих рукописа у власништву Дражена Дабића, руком је исписан Добрилин текст: „Списи Раде Драинца: Воз одлази…1923 год., Срце на пазару… 1929 год., Дах земље… 1940… Књиге мени посвећене. ДГКМ.“

 

Раде Драинац очито је био инспирисан њеном личношћу и појавом, а она је засигурно ценила његову књижевност и његово пријатељство. Песма Раде Драинца коју је посветио Добрили Главинић гласи:

 

БЕЗ НАСЛОВА

                                         Госпођи Главинић

 

Измамише ме из ноћи и самоће Ваше бледе руке,

Ко у лету две издужене звезде,

Од Ваших речи сад сакупљам звуке

Као последње знамење.

 

Топло ми је на души и боли ме што Вас волим

И не знам куда ме то снови одводе

Зар опет сломљен

Да попијем срце своје у капи воде?…

 

Паук судбине мрежу је исплео

У очима Вашим под сенком косе, боје зреле ражи,

У њу је утонуо цео

Мој последњи љубавни сан без лажи.

 

Након ових исписаних стихова, уследио је одговор још једног знаменитог Србина, и то Коче Поповића, који је, може се претпоставити, такође гајио извесно осећање поштовања и дивљења према Добрили.

 

Коча пише писмо Ради Драинцу у коме критикује његову песничку умешност и каже:

 

„Драги Раде, треба стихове да скратиш,

кад ти се прохтело сликом да се млатиш,

јер слик треба звучном слику да је близу,

па да строфа буде ко ђердан у низу.

Део писма Коче Поповића песнику Ради Драинцу као критика на Драинчеву песму    (Фото: Скен писма из личне колекције Дражена Дабића)

 

Избаци све речи које значе свашта,

и нека од сада твоја бујна машта

отпочне да у ритму ниже ред речи.

Нека те у томе тешкоћа не спречи

да мисао твоју до краја изведеш  ̶ 

и бар једну песму разумљиво сведеш.

 

Постаћеш тада славан као Данте што је,

учиће на изуст многе песме твоје.

И цењен, и вољен, размажен на крају,

као он шетаћеш по паклу и рају!…

 

Коча Поповић је сматрао да песма Раде Драинца треба да се поетски преобликује и да звучи овако:

 

Рукопис песме Коче Поповића   (Фото: Скен песме из личне колекције Дражена Дабића)

Измамише ми мир Ваше бледе руке,

И сада лутам кроз ноћ пуну звезда;

Од Ваших речи прикупићу звуке

Ко птица сламке када гради гнезда.

 

У души ми је топло јер Вас волим,

И не знам куд ме слатки снови воде;

Зар опет сломљен Свемоћног да молим

И да испијем срце у кап воде?!…

 

У очима Вам под косом боје ражи

Црни је паук своју мрежу сплео

У њих нестаде и ишчезну цео

Мој сан љубавни, без варке и лажи!…

 

 

До које мере је чувени Коча Поповић био задивљен Добрилом Главинић, а можда и подстакнут потребом да се докаже, односно да у том поетском двобоју победи Рада Драинца, говори у прилог чињеница да је и Коча написао песму посвећену Добрили.

Коча Поповић (Фото: Wikipedia)

 

Песма под насловом „Rondo Capricioso“ гласи:

 

Слична си финој фигурини

Клесаној вешто у мермеру белом

И заводничка, љупкошћу и телом,

Пуна си дражи, кокетних чини

Ко да је господ сву женскост ти дао,

И драж у тебе слио руком својом,

А ни сам није слутио ни знао

Да ће клекнути пред лепотом твојом.

У теби има пуно ретких чари,

Из очију Ти сија благост чиста,

И дух Твој мора сваког да озари,

У погледу Ти сва доброта блиста,

И ко у цркви кад побожно поју,

Тако кад спазим сву лепоту Твоју,

Видим у Теби оличење верно,

Божанства правог ненадмашног дела,

А сва си слична дивној фигурини

Ко да те склеса рука Донатела,

С толико чари и свемоћних чини.

Добрила Главинић-Кнез Милојковић     (Фото: Историjски архив Београда / IAB-1119-k.46-3.1.472 )

 

Стихови Раде Драинца и Коче Поповића посвећени Добрили Главинић-Кнез Милојковић никада до сада нису објављени, нити је познаваоцима песничког стваралаштва Драинца познато да је он заправо био скривено заљубљен у ову чудесну жену.

 

Из ових стихова два српска великана јасно се може закључити да је Добрила пленила својом појавом, својим духом, али и својом пожртвованошћу и безграничној посвећености свом српском роду.

 

Добрила  ̶  дама без премца, родољуб или шпијун

 

Као и код већине личности српске историје које су се истакле својим изузетним образовањем и прегалништвом, тако и у случају Добриле Главинић-Кнез Милојковић постоје извесне контроверзе. Сасвим је јасно да је жена таквог кова, таквог образовања и угледа морала да изазове завист околине, или у најмању руку да буде предмет разних чаршијских прича.

 

Наиме, прича о Добрили као шпијуну, или „српској Мата Хари“, провлачи се кроз њену биографију као сенка, никад потврђена и доказана. Добрила је поседовала фото-апарат марке Ticka Watch-Face који је заправо личио на џепни сат, те одатле потиче прича да је заправо она тај прикривени фото-апарат користила у сврху шпијунаже.

Добрилин фото-апарат                                    (Фото: Зоран Родић)

 

Да су у то време само ретки имали фото-апарат, и да су високо обучени шпијуни користили тада последњу реч технике, сасвим је јасно, но никада није потврђено да ли је Добрила била на неком тајном задатку.

 

Оно што се поуздано зна јесте да је Добрила свој фото-апарат користила како би забележила све значајне догађаје којима је и сама присуствовала, а који су били везани за високо друштво чији је била део. Управо захваљујући њој, данас имамо албум са веома вредним фотографијама из тог доба, а који је похрањен у оквиру Породичног фонда Главинић који се налази у Историјском архиву Београда.

 

Ипак, да прича о Добрили Главинић као искусном шпијуну није само фикција, показује кратак запис у тексту Николе Миловановића под насловом „Легализација Михаиловићевих одреда“, у коме се на једном месту спомиње и Добрила Главинић. Наиме, у том тексту стоји: „Синиша Оцокољић је 1. новембра 1942. године радиограмом обавестио Дражу Михаиловића о доста необичном начину на који је обустављена ова сарадња: Добрила Главинић, шеф немачких агената у Београду. Ради за Немце без хонорара. Вера Пешић и Вера Влашић из Београда, Боба Станишић из Пожаревца су агенти немачке обавештајне службе.“

 

Несумњиво је да је Добрила одлично говорила немачки језик, да је сасвим могуће и врбована од стране тајних служби, али је из њеног целокупног рада такође сасвим јасно да је она била истински родољуб, добротворка и обнављач српских духовних светиња. Ако је за некога радила, то је био српски род.

 

О њој сазнајемо из биографије која је сачувана у поменутом фонду Историјског архива. Прича о животу Добриле Главинић је прича о једној јакој жени, чије је рад био плодан, пун ретке снаге и самопрегора, изнимне продорности и стваралачке моћи.

 

Такав рад служи народу, такве жене чине част земљи која их је родила. Забележено је да је волела да слика и да пише. У рукопису је оставила чак неколико литерарних дела: „Кобне беле руже“, „Љути Крш“, „Глогов колац“, „Качуша“, „Збирку приповедака“, „У разговору са најпознатијим женама света“, „Жене новинари у Југославији“, „Историја женских друштава у Србији“, „Интернационални женски конгрес у Југославији 1936. године“ у Дубровнику.

 

Добрила је уживала у словеначким Алпима и тамо је имала највећу инспирацију за писањем. Волела је много и Јадранско море и најомиљенији спорт јој је био пливање. Необично много и у свакој прилици волела је да прочита неку добру књигу, било на немачком, француском или српском језику.

 

Забележено је и да се за време рата много напатила, да је живела од продаје својих ствари, јер није хтела да служи непријатељу иако је перфектно познавала немачки језик. Овај податак најбоље сведочи о њеном истинском родољубљу. За време рата од 1941. до 1942. године била је добровољна војна болничарка на II хируршком оделењу главне Војне болнице у Београду, где је неговала рањенике.

 

Добрила Главинић-Кнез Милојковић је за свој рад после пуних 20 година рада одликована орденом Св. Саве IV реда и Југословенском Круном. Није ли ово сасвим довољно да се стекне утисак о каквој жени је заправо реч?!

                                                           

Ана Стјеља