Аутори

Научник рибар

Аутор:

alasiii

Улов моруне, Браћа Богдановић и Мика Алас (трећи слева) 1910.

 

Михаило Петровић рођени је Београђанин. Родио се 1868. а умро 1943. Био је свештеничко дете, први од петоро деце Никодима и Милице Петровић. Рођен у непосредној близини Саборне цркве, у кући окренутој према реци Сави, која и данас постоји на Косанчићевом венцу, од малена је заволео реку и рибаре. Већ у седмој години остао је без оца, па је бригу о деци преузео мајчин отац, такође свештеник Новица Лазаревић. Био је крхког здравља па су препоручивали да иде на реку и природу, да се дружи са људима који су од реке живели. Тако се успоставило дугодишње пријатељство, па и страст будућег великог математичара и научника. Добио је надимак Алас од којег се није одвајао. Са двадесет и осам година постао је и рибарски калфа, титула којом се увек поносио.

 

Михајло Петровић Алас

Михаило Петровић Алас, фото Милан Јовановић

 

Од малена је показао сјајне резултате у школи. У Београду је завршио основну школу и гимназију са одличним успехом. Припадао је истој генерацији гимназијалаца (1875-1878) као и Јован Цвијић и Павле Поповић, изванредни српски интелектуалци. Након тога је завршио студије на београдском Филозофском факултету, на којем је у то време био одсек природних и математичких наука. На студије математике отпутовао је у Париз, на Сорбону, где је од 1889. године започео студије. Прве три године издржавао се уз помоћ породице, да би потом добио државну стипендију. Докторирао је 1894. као двадесетшестогодишњак, први доктор математике са Балкана на Сорбони! И одмах се вратио у Србију, у свој Београд.

Први кибернетичар

Михаило Петровић  је био пионир на пољу рачунарства. Патентирао је конструкцију “аналогног рачунара” (хидроинтегратора) уз чију помоћ су решаване диференцијалне једначине. Тако је пола века пре Норберта Винера и развоја модерне кибернетике, Михаило Петровић Алас отворио визију ове науке.  Поред чисто математичких проблема, Михаило Петровић је патентирао и нешто веома материјално. Смислио је претечу аутоматског мењача, први зупчасти преносник.

 

Цео радни век Михаило Петровић Алас провео је као професор математике на Београдском универзитету. Захваљујући управо њему, студије математике у Београду, као и његова катедра за теоријску математику, постале су познате широм света. Волио је рад са студентима. Премда се за њега говорило да је био веома строг професор, био је омиљен међу студентима. Упоредо са предавачком делатношћу био је веома вредан научник, оригиналан мислилац и иноватор. Његови најзначјнији научни радови везани су за диференцијални рачун, теорије функција и алгебру. Истовремено, Михаило Петровић био је пионир на пољу рачунарства. Патентирао је конструкцију “аналогног рачунара” (хидроинтегратора), уз чију помоћ су решаване диференцијалне једначине. Тако је пола века пре Норберта Винера и развоја модерне кибернетике Михаило Петровић Алас отворио визију ове науке. Поред чисто математичких проблема Михаило Петровић је патентирао и нешто веома материјално. Смислио је претечу аутоматског мењача, први зупчасти преносник.

 

Његово научно дело је огромно – 14 монографија и 260 научних расправа. Добијао је признања за свој рад из целог света. Па ипак, Михаило Петровић Алас није постао председник Српске академије наука и уметности када је, после смрти председника Академије Јована Цвијића, 1927, био предложен за новог председника од чланова Академије. Ни четири године касније, када су га чланови Академије једногласно предложили за председника, тај предлог није прошао. Власт је директно спречила избор због блискости Михаила Петровића са разбаштињеним и изолованим принцом Ђорђем Карађорђевићем којем је Петровић још 1905. био приватни професор и ментор.

Радови не само из математике

 

Његова радозналост и вредноћа били су импресивни. Поред научних радова из математике писао је и објављивао и стручне радове из рибарства. Али ни то му није било довољно. Био је човек који је уживао у животу, креативности и дружењу. Одлично је свирао виолину и направио мали оркестар који је назвао “Суза”. Свирали су по целом Београду, па и на Радио Београду. Био је популаран и друштвен човек, прави грађанин света, препун интересовања и талената.

 

Радозналост и разумевање природе одвели су га и на далеки север. Био је члан Међународне експедиције 1931. у поларним пределима, где су истраживали живот Ескима и природне феномене. Учествовао је у лову на китове, бележио и анализирао чудесни свет који нас окружује. Био је заљубљен у природу и загонетке које је човек морао да решава. Учествовао је у укупно три експедиције. О томе је написао четири књиге.

 

Када је почео рат, 1941, иако у позним годинама, био је мобилисан да би помогао у ономе што је најбоље знао и умео – у криптографији. Убрзо је, међутим, заробљен и одведен у немачко заробљеништво. Болестан и слаб, пуштен је средином 1942, да би умро 8. јуна 1943. у Београду. Из куће на Косанчићевом венцу, где је провео последње дане, могао је да види своју Саву, а десно од ње и велики Дунав. Није дочекао слободу али су многобројни Београђани, не само његови студенти, знали да су његово дело и заслуге, нешто што ће трајати. А на вечни починак понели су га његови другови аласи.