Аутори

Највећа личност Србије

Аутор:

Уколико би се повела дискусија о најзначајнијем појединцу у укупном доприносу српском народу, без сумње је да би поред свих знаменитих научника, уметника, интелектуалаца, писаца, доктора, инжењера, та величанствена титула ипак морала да припадне само једној личности – Вуку Стефановићу Караџићу.

 

Његов напор и оно што је учинио нису само дали целовит и јединствен темељ нашем идентитету, омогућивши нам да уобличимо сопствени језик, већ је направио комплетну социолошку револуцију која је захватила и друге народе који ће касније по том основу бити уједињени на југословенском простору.

Вук Стефановић Караџић                              (слика преузета са интернета)

 

Биографија Вука Стефановића Караџића углавном је данас позната у општој форми која се преноси деценијама кроз основношколско образовање и фокусирана је, неком чудном поставком ствари, на општа места у њој, попут детињства у Тршићу, учења и описмењавања у Србији на крају 18. и почетку 19. века, улози у Карађорђевом устанку, каснијем одласку у Беч и раду на правопису и уобличавању „народног“ језика који ће постати наш данашњи уникатни симбол, као једини на читавом свету у коме важи опште правило о „једном гласу – једном слову“.

 

Међутим, иза такве романтизоване биографије за „општу употребу“ и елементарног упознавања живота Вука Стефановића Караџића стоји читав универзум догађаја, утицаја, борби, тешких тренутака, замршених геополитичких и империјалних односа, о којима нема превише дубоких објашњења, а што је Вук све успео да преброди и превазиђе загледан у свој ванвременски задатак и величанствену идеју.

 

Јер, оно што је још у младости открио – да језик једног народа одређује и његов идентитет – није важило у Србији чији је савременик био, пошто је улогу „светионика“ чврсто држала црква у којој се говорило мешавином руског и „старословенског“ језика, намећући тако „институционално“ уместо националног.

 

При том, тај и такав, у пуном смислу речи недефинисани језик, није имао своју општу регулацију услед чега је био склон разним збуњујућим тумачењима и изговорима, и погодан за манипулацију од стране структуре која га је користила. Сва та збрка спречавала је масовно описмењавање српског народа и његово спајање са модерном епохом која у то време већ озбиљно захвата читаву Европу.

 

Загледан у узор, немачког филолога Аделунга који први у тој ери уобличава мисао да се пише као што се говори, а чита као што се пише, и снажно подржан од бечког Словенца Јернеја Копитара, са којим дели исту „платформу“ језичке реформе, Вук креће у реконструкцију азбуке, односно, слова којим ће се писати у новом језику, а затим и у систематизацију речника. Објављује и прву књигу „по новом“ – „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, која представља премијеру граматике српског језика на народном говору уместо на замршеном и недефинисаном црквеном „језику“.

 

Све што од тог тренутка прати Вука Караџића може се описати једном речју: олуја.

 

Својим радом изазива бројне непријатеље, моћне тадашње организације, утицајне људе, па чак и империјалне силе чијим интересима никако није одговарало утемељивање српског идентитета. Биће осуђиван, излаган опасностима, претњама, непријатностима, клеветама и оптужбама, али ће храбро и упорно наставити своју мисију.

 

Огромну подршку добио је од филолога Ђуре Даничића, песника Бранка Радичевића и самог великог Његоша који прихватају његов став и стварају по новом обрасцу, што је, уз подршку и других младих интелетуалаца тог доба, било од пресудне важности да реформа заживи…

Вук Стефановић Караџић око 1850. (слика преузета са интернета)

 

За платформу изабрао је такозвани „народни“ језик, колоквијални једноставни говор који се разликовао од мистичног и неразумљивог црквеног и „господског“ говора елита тадашње Србије, истовремено уронивши пуном снагом у записивање сваког фолклорног наратива до кога је могао да дође, сачувавши тако од заборава и готово комплетну вербалну традицију Србије која је непрекинута трајала више од четири века, а да јој претходно нигде није било писаног помена у црквеним књигама.

 

Наше данашње памћење и веза са тешким временима вековне отоманске окупације које су одликовали непрестани покушаји брисања идентитета од стране те азијске империје, заслуга су Вукових напора да покаже да језик у Срба постоји, да је развијен и да није део нејасног црквеног „меланжа“.

 

Због тога што се осетила угроженом, тадашња српска црква видела је у Караџићу озбиљног непријатеља, а због веровања да „дерусификацијом“ језика одваја Србију од Русије, био је изложен не само оптужбама да „католичи“ народ, већ и озбиљним зебњама како ће руска империја реаговати на такав његов рад.

 

Црква је у својој харанги заустављена тек када је Вук објавио „Нови завет“ по свом обрасцу у коме је јасно показао да је могуће Библију читати и писати тако, ван дотадашњег „ултимативног“ обрасца.

 

Бавио се изучавањем и комплетне слике свог народа, па је тако поред правописа и књижевности, био концентрисан и на историјска истраживања, као и на антропологију, етнографију, па чак и начине исхране, одевања, хигијену и болести.

 

Својим радом изазвао је огромну пажњу не само у региону већ и готово међу комплетном тадашњом европском интелектуалном елитом. Био је биран за члана академија наука у Берлину, Бечу, Петрограду, примљен за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу и одликован од стране руског, хабзбуршког цара, пруског краља и Руске академије наука. Чак му је била додељена титула почасног грађанина града Загреба.

 

Умро је после готово полувековног непрестаног рада да свој народ учини бољим, снажнијим, образованијим и напреднијим. Почива у порти Саборне цркве у Београду у једноставном гробу.

Вук Стефановић Караџић                                (слика преузета са интернета)

 

Титулу највећег човека сопствене нације држи и данас с обзиром на дело које је преживело век и по искушења, показало сву беспрекорност идеје и величанственост изведеног које несмањеним интензитетом привлачи сталну пажњу бројних лингвиста и социолога широм планете због магично једноставне а поуздане формуле – „пиши као што говориш, читај као што пишеш“.

 

Данас, већински несвесни магичности онога што нам је Вук сачинио и успео да се избори да нам га донесе, готово да све више бацамо сенку на величину његовог дела, тако олако узетог здраво за готово, и то кроз све веће непознавање правописа, све бројније девијације његових лингвистичких и идентитетских принципа, и одустајање од „златних постулата“ о „једном слову – једном гласу“.