Аутори

Један од тројице

Аутор:

„На свету данас постоје само три права глумца: један сам ја, други је сер Лоренс Оливије, а за трећег никада нисте чули. Он живи у земљи која се зове Југославија, његово име је Павле Вуисић.“ Орсон Велс, 1976. година

 

Да није било „оштрог ока“ редитеља Војислава Нановића и ванредног осећаја да схвати кога има пред собом, могуће је да у свету истинских великана данас не би било Павла Вуисића, нити би његово име можда било шта значило.

Павле Вуисић (фотографија преузета са интернета)

 

Када се пријавио за статирање у филму „Чудотворни мач“ који се Нановић припремао да снима почетком 1950. године, Павле Вуисић био је типичан припадник тадашње младе генерације намучене ужасима тек окончаног рата и окупације: без посла, без занимања, са трауматичним искуством борби на Сремском фронту, у сталној потрази за пословима који ће му омогућити да некако преживи који месец. Иако је већ био студент права и чак писао у новинама, Вуисић је морао да ради и тешке физичке послове како би обезбедио егзистенцију у тешким временима послератног сиромаштва у опустошеној земљи.

 

Ипак, како је потајно волео глумачки позив и чак (неуспешно) покушавао да упише и глумачку академију, Вуисић се пријавио да бар статира на снимању неког филма када већ није био у прилици да „учи“ глуму. Његова необична појава привукла је пажњу другог великог генија: већ у следећем филму који убрзо снима под називом „Шолаја“, Нановић тражи да нађу Вуисића како би му дао и мању пробну улогу.

 

Презадовољан оним у шта се уверио, да је Вуисић апсолутни таленат за глуму, Нановић му и у наредном филму „Боље је имати“ поново даје улогу. Истовремено, у кругу филмских стваралаца не штеди речи хвале за ону Вуисићеву особину која ће га касније одвести у орбиту великана: потпуно непосредан и природан став пред камером. Једноставно, Вуисић није глумио, он је на сету био она личност какву је сценарио захтевао.

Могућност да у свакој улози буде готово исти лик, а да свака буде другачија, јединствена и по потреби остварења у коме се налази, и да сваку изнесе са фантастичном спонтаношћу – била је срж његове артистичке генијалности.

Веза за Нановићем показаће се као пресудна за каријеру Павла Вуисића. Улога у филму „Три корака у празно“ 1958. године доноси му награду „Златна арена“ фестивала у Пули, тадашњег ултимативног догађаја у земљи када је филм у питању. После те награде, његово име постаје познато широкој публици и, много важније, и југословенским режисерима који се спремају да отворе потпуно ново поглавље у домаћој кинематографији. Јер, по налогу државног врха покренута је масовна филмска продукција која је требало да обликује нову југословенску стварност и започела је велика потрага за талентованим уметницима из свих области филмске уметности.

 

Између 175 улога које ће остварити у наредних 30 година неколико ће остати упамћене за вечност, попут оних у легендарним филмовима „Ко то тамо пева“, „Маратонци трче почасни круг“ или „Повратак отписаних“.

 

Сцена из филма „Ко то тамо пева“ (фотографија преузета са интернета)

 

Али, филмски карактери које је оживљавао пред ТВ и филмским камерама, од Нановићевог „Три корака у празно“ из 1958. до „Оца на службеном путу“ Емира Кустурице из 1985. године, нису били доминантни у доживљавању његове каријере и крајњих домета.

 

Уместо да попут многих глумаца добије надимак на основу једне од улога која му је обележила каријеру, Павле Вуисић, какву год му улогу сценаристи наменили, је увек пред објективом и касније на филмском платну биоскопа или ТВ екрану био само то – Павле Вуисић.

 

Изузетно карактеристичне физиономије лица, погледа којим су доминирале разрогачене очи, крупне телесне конституције, гласан, „Паја“ је у сваком филму или серији био наизглед исти. Али, невероватна величина његове глуме била је у томе што је у свакој улози деловао толико природно да није било никакве могућности да га публика доживи другачије осим као Павла Вуисића кога је живот (филм) некако довео у неку нову причу.

Сцена из филма „Камионџије опет возе“  (фотографија преузета са интернета)

 

У сваком филму, серији, епизоди, он је био Павле Вуисић прилагођен новим околностима. Таква особина да глумац сопственом личношћу надмаши сваку улогу коју добије уништила би било ког уметника који би и за милиметар био испод црте апсолутног генија.

 

И управо је та особина била оно што је Орсон Велс видео док је у Југославији снимао филм „Битка на Неретви“ у коме је играо и Вуисић. Могућност да у свакој улози буде готово исти лик, а да свака буде другачија, јединствена и по потреби остварења у коме се налази, и да сваку изнесе са фантастичном спонтаношћу – била је срж његове артистичке генијалности, исте оне због које га је Орсон Велс и сврстао у сам врх светског глумишта.

 

Колико је на сцени био екстровертан и јасан, Вуисић је у свом приватном животу имао другачији однос према окружењу, из кога су избијале црте његове посебности. Уместо да према клишеу живота славних буде у центру друштвених збивања, љубавних афера и „светлости велеграда“, Вуисић би се, чим се осветљење сцене угаси, окретао својим унутрашњим приоритетима: већи део приватног времена проводио је на Ади Циганлији, покрај реке Саве у родном Београду, у друштву речних аласа, „обичних људи“, брата Душана и пријатеља Живорада Ковачевића, тадашњег градоначелника Београда.

 

Правио је ручно чамце и поклањао их ближњима, уживао у алкохолу и обилној храни, пуно читао и био посвећен једној жени, својој супрузи Мирјани.

 

Остало је забележено да није желео да глуми у позоришту према коме је осећао чудан антагонизам, да је волео малу децу и да није пуно марио за обожаваоце који су се трудили да му се приближе на било који начин, као и да је посебно презирао глумачке фестивале, сматрајући их фештом сујета, незнања и намештених награда љубимцима естаблишмента.

 

Дуго након његове преране смрти у 62. години, октобра 1988, супруга Мирјана је открила и да је био антикомуниста и да његова слободна душа није волела режим у коме је, парадоксално, провео највећи део свог живота.

 

Међу филмским ствараоцима и колегама глумцима остало је запамћено да Павле Вуисић никада није изговарао текст сценарија како је било написано већ да је сваку реченицу изговарао онако како је мислио и осећао да треба. Такође, да је у сопственој импровизацији био толико маестралан и непогрешив да је ретко када било која сцена са њим снимана више од једног или два пута.

 

Једноставно, нико није знао шта ће Вуисић да каже пред камером и како ће то да изговори али да шта год буде урадио, да ће то бити маестрално и најбоље могуће.

(фотографија преузета са интернета)

 

Са снимања „Битке на Неретви“ остало је забележено да је Орсон Велс, који тада у Југославију долази као једно од највећих светских филмских имена, након једне ситуације у којој је видео како су одиграни кадрови са Вуисићем изразио жељу да остане и посматра и следећа снимања у којима се појављује тај њему непознат глумац, како би гледао његов перформанс. Убрзо је успостављен и међусобни однос под чијим утисцима је Велс остао годинама.

 

Када је преминуо, одлучено је да једна награда фестивала у Нишу добије његово име, иако је сам Вуисић одбијао награде и клонио их се, посебно фестивалских. Убрзо након његовог коначног „одласка са сцене“, околности у којима је радио су се потпуно промениле: ратови, распад земље и друштва, као и опште посрнуће довели су последично и до великог пада квалитета домаће филмске уметности.

 

Како је време одмицало, филмски лик Павла Вуисића све више је добијао патину ишчезле громаде чију величину све теже можемо да разумемо, највише и зато што више немамо никог ко би и приближно био сличан његовој глуми. Породична гробница на Новом гробљу није постала место ходочашћа фанова, студената филмске уметности и младих глумаца као што су то слична места на париском гробљу Пер Лашез, например, већ одаје утисак заборављеног и напуштеног места.

 

Павле и Мирјана Вуисић нису имали деце, а за историју је остао забележен и један готово неважан детаљ: тај непоновљиви и невероватни геније никада није уписао нити завршио било какву глумачку школу. У свету филма, телевизије и глуме један од тројице највећих на свету био је и остао тек само – обичан аматер.