Аутори

„Ево ти сад па сликај“ – једна трагедија

Аутор:

Ја не сликам цркве, те нисам присиљен да сликам алегорије. Ја не правим историјске слике, не сликам море и буру и не имитирам ничији лик, већ сликам своју сликарску визију света.“

 

Ако у животу Саве Шумановића, данас сигурно најпознатијег српског сликара, постоји реч која би могла да опише читав његов живот, онда је то сигурно реч – несрећа.

 

Јер, нема бољег описа свих околности и „игара судбине“ које су пратиле Саву Шумановића од почетка његове каријере све до страшног краја, од речи „несрећа“.

 

Када се данас нађу суочени са његовом величанственом уметношћу, посматрачи неупућени у детаље биографије, односно, у детаље трагедије генија, никада не би могли да претпоставе да иза атмосфере која прожима његове слике – смирене нирване пејзажа или узбуркане животности актова – стоји намучени дух уметника који је својој уметности на крају принео и највећу жртву: свој сопствени живот.

Сава Шумановић (фотографија преузета са интернета)

 

Прича о Сави Шумановићу је у својој суштини једноставна: био је изузетно сензибилан, упоран у трагању за својим светом и изразом кроз који ће га представити, и потпуно прикљештен у судару сопствених очекивања и „реалности“. Из те констелације, уз извесну судбинску предодређеност, доћи ће сва тескоба живљења Саве Шумановића чији ће болни грч породити неке од најлепших слика које данас можемо да видимо као савремену српску уметност.

 

Заинтересован већ у пубертетским данима за сликарство, Шумановић се на првој судбинској прекретници определио за трагање које ће га истовремено одвести у звездано небо славе и у пакао свакодневице: уместо да по савету оца постане адвокат и крене да гради успешну и уносну каријеру провинцијалног правника на ободима друштвеног живота, Сава се отискује у Загреб, у његовим очима центар тадашњег културног и уметничког света где похађа уметничку школу.

 

На почетку ауторског пута Шумановић се, исказујући неоспоран таленат, креће у друштвено прихватљивим оквирима аустроугарске провинције што је Загреб тада неспорно био. Теме су му библијске алегорије, општи мотиви, класично сликарство.

 

Ипак, када су се ужаси Првог светског рата завршили, и Париз наново кренуо да обасјава свет својим магичним сјајем, Шумановић се упућује у атеље чувеног Андреаса Лота да тамо изучава „праву“ уметност.

 

И, како то увек бива у сличним ситуацијама, Шумановић у Паризу открива најновије тенденције и покрете, попут кубизма чији је главни заговорник већ чувени Пабло Пикасо, и када се по истеку ученичке визе коју су му доделиле француске власти враћа у Загреб и започиње да примењује оно што је открио у „белом свету“, доживљава прво у низу разочарења које ће кренути да му крњи танку структуру личности.

 

Испоставиће се конзервативни и малограђански Загреб није желео да прихвати нове тенденције и померање окошталих естетских граница дефинисаних у тек недавно несталој клерикалној царевини Аустроугарској.

 

Шумановић је на својој првој изложби 1921. године изложен злокобном игнорисању и публике и штампе, иако су дела која је изложио несумњиво садржавала естетику и мајсторство у себи. Уметник ту доживљава први велики слом, а „лекција“ коју му је дао Загреб остаће као својеврсна зла формула у његовој даљој каријери.

 

Ипак, његову генијалност препознаје део публике, мада тек годинама касније, и након што му је један од виђенијих загребачких адвоката откупио већи део слика, Шумановић 1925. године креће узлазном путањом.

Уметник пред платном  (фотографија преузета са интернета)

 

Та животна клацкалица га поново води у Париз где је решен да овог пута „успе“ у узбурканом и великом уметничком кругу светске метрополе.

 

Наравно да то не иде лако, односно, да не иде уопште. Иако плодоносно ствара, изложен инспиративној атмосфери тадашњег Париза, свим животним импулсима које град даје, идејама и новим техникама, опремљен добрим атељеом и савременим бојама, Шумановић не успева у Паризу.

Фигура (фотографија детаља слике преузета са интернета)

 

Лоше критике о „слабој талентованости“ га посебно погађају и отварају, уз осећај личног неуспеха, Пандорину кутију Савиних личних страхова, тескоба, депресија. Уз професионални неуспех, доживљава и емотивни слом након окончања вишегодишње везе са загребачком уметницом Антонијом Кошчевић.

 

У стању потпуне нервне исцрпљености и све јачих кошмара, на новој животној низбрдици, 1928. године враћа се у родни градић Шид, у питому сремску равницу.

 

Суочен са мирисима пролећа, лепотом околине, бојама цвећа, шума и поља, Шумановић не само да у завичају брзо оздрављује већ почиње да ствара стилом који ће га учврстити на врху до данашњих дана. Свој благи кубизам и импресионистичко „поигравање“ исијавањем боја и светлости, Шумановић примењује док слика нестварне призоре сремске равнице, тихих села, високих крошњи топола уз прашњаве пољске путеве…

Зимски пејзаж  (фотографија слике преузета са интернета)

 

Наизглед једноставан, а у суштини сложен и дубокоумни стил, и мноштво дела које плодоносно ствара заогрнут миром Шида и родитељског дома, Шумановића доводе у фокус домаће публике која, насупрот презасићеним париским круговима где се одједном појавило превише свега, са огромном пажњом и задовољством прати и поздравља његов рад, свесна да пред собом посматра рађање једне изузетне каријере. На београдској изложби продаје скоро све своје слике за шта добија значајну своту новца са којом се – поново упућује у Париз.

 

Ни тај пут неће имати среће иако ће у париском атељеу не само насликати нека од својих најупечатљивијих дела већ и проширити свој стил. Ипак, утваре које у себи носи хиперсензибилна уметничка душа доћи ће по свој данак. Готово избезумљеног и на ивици правог кошмара, Саву Шумановића најближи рођаци поново воде натраг кући, у очајничком покушају да га сачувају од париских искушења и пропасти.

 

Након опоравка у санаторијуму у београдској улици Делиградској 35, Сава Шумановић се враћа кући у Шид, под брижну негу своје мајке, да би се још једном предао миру и чарима Срема, равнице, винограда и необичног мира који је ту владао.

 

„Једна од најплоднијих година, са читавим низом портрета предела и мртвих природа, за сликара Саву Шумановића била је 1939. Створио је монументални “Гибарачки пут”, који говори о смењивању равног са узнемиреним, “Мали шидски храст”, који најављује деценију материје, а портрет “Плаве девојчице” слика је ретке пуноће и језгровитости.

Те године је отишао у Београд, да у Музеју кнеза Павла погледа изложбу француског сликарства 19. и 20. века. Том приликом Александар Дероко наговорио га је да приреди ретроспективну изложбу какву до тада још ниједан сликар није направио. Трећег септембра, три дана после Хитлеровог напада на Пољску, и на сам дан француске и енглеске објаве рата Немачкој, Шумановић је изложио четири стотине слика. Изложбу су са великим одушевљењем дочекали публика, критика, колекционари и готово целокупна јавност. Успех изложбе допринео је донекле и побољшању сликаревог здравственог стања“ (Петар Станивуковић, 2008.)

 

Док свет неповратно тоне у највећу катастрофу која му се икад десила, Други светски рат, Сава Шумановић улази у најплодоноснију фазу своје каријере. Поред пејзажа и портрета, започиње и велики циклус „Шидијанке“ где је окренут женском телу као извору инспирације.

 

У миру мале сремске варошице, Сава Шумановић се посвећује конобарици из једне од шидских кафана, лепој и сензибилној Чехињи чије је име остало непознато за историју, која му служи као модел и муза за нову фазу.

 

У то време, Шумановић чини још један потез који ће у себи носити клицу његове коначне пропасти: огорчен на Француску због свих разочарења које је доживео у Паризу, тамошњег непрепознавања његовог талена и одбацивања од стране француских уметничких и критичарских кругова, свој досадашњи потпис којим је обележавао сваку слику, франкофонизовани назив свог имена „Sava Choumanovich“ мења у ћирилицом написано САВА ШУМАНОВИЋ.

„Јесењи пут“ 1941. (фотографија слике преузета са интернета)

 

Наизглед небитна промена, постаће животно важна када априла 1941. године, са агресијом Хитлеровог Трећег рајха на Краљевину Југославију, Шид нагло осване у саставу новоуспостављене усташке државе НДХ. Једна од првих мера коју НДХ доноси у свом рату за истребљење Срба било је и укидање ћирилице. Шумановић из огорчења и протеста своје слике од тог тренутка потписује само годином настанка.

 

Ипак, за генија је било прекасно: нечија убилачка намера га је одавно регистровала као величину српског народа коју у складу са монструозним планом треба што пре убити. Ујутру 28. августа 1942. године, у дом Шумановићевих долази усташка патрола. Сава се налази пред платном „Берачице“ које управо завршава: достојанствен какав је увек био, моли усташе да му допусте да са себе спере сликарске боје, љуби мајку у руку и заувек одлази.

Берачице“ (фотографија слике преузета са интернета)

 

Према неким каснијим сведочењима, у затвору у Сремској Митровици у који је одмах одведен, био је стравично мучен. Локалне усташе су му поломиле обе руке и шаке измрвиле кундацима пушака, уз демонске повике „Ево ти сад па сликај“. Убијен је ујутро 30. августа заједно са још 150 сународника на ободу гробља у том граду и покопан у масовној гробници.

 

Много година након што је Други светски рат био завршен, откривено је да је слика „Берачице“, коју је завршио оног дана кад је одведен у смрт, била део веће композиције, централни део великог триптиха на коме се налазило 12 жена које сакупљају грожђе међу пољем жита.

 

Симболика хришћанског мотива последње вечере, опроштаја уз хлеб и вино била је више него јасна: Сава Шумановић је знао да овај пут његове утваре долазе по њега да га заувек одведу, сада стварне, у облику људи од крви и меса у црним униформама.

 

Највећи део слика Саве Шумановића данас се налази у Галерији у Шиду као и у збирци Народног музеја Србије да својом узвишеношћу трајно сведоче о лепоти, миру, дивоти природе и живота. Њихов стваралац, који је таква осећања материјализовао за вечност, остаје као једна од највећих уметничких фигура свог народа у читавом 20. веку.