Аутори

Дворски фотограф и власник првог професионалног фотографског студија у Београду

Аутор:

Да је Павле Паја Јовановић (Вршац, 1859  ̶  Беч, 1957) био један од највећих српских сликара, те да је прославио српску уметност, у аманет нам оставивши своја ремек-дела (попут слике „Сеоба Срба“), то је одавно познато, но да је овај знаменити Србин имао још два брата која су се такође бавила уметношћу, то је мање познато. Ова, по много чему особена уметничка породица, оставила је велики траг у српској културној историји.

Милан Јовановић           (Фото: Политикин забавник)

 

Могло би се рећи да је породица Јовановић у сликарству и уметности била оно што је породица Илић била у књижевности. Два брата из ове уметнички надарене породице определила су се за сликарство, док је најмлађи, Милан Јовановић, кренуо стопама свога оца и посветио се фотографској уметности.

 

Милан Јовановић рођен је 1863. године у Вршцу, у породици фотографа Стевана Јовановића. Одрастао је у многочланој породици, међу којима су била и два брата, чувени сликар Павле Паја Јовановић и нешто мање познати сликар Светислав Јовановић.

Браћа Јовановић: Паја, Светислав и Милан  (Политикин забавник)

 

Своја прва знања из области фотографије Милан је стекао у фотографском атељеу свога оца. Већ тада је савладао основе цртачке и сликарске вештине које су биле неопходне за једног фотографа.

 

Одрастајући у мултикултуралној средини, Милан Јовановић је већ одмалена научио немачки језик који му је био од велике користи током школовања. У периоду од 1879. до 1887. године школовао се прво у Бечу, потом у Паризу, Минхену и Трсту. У Беч је отишао одмах након свог брата Паје Јовановића.

 

У то време Милан се занимао и за сликарску уметност, претпоставља се под утицајем свога брата. Усавршавао се у Паризу, а знање које је стекао и природни таленат који је наследио од оца, учинили су га уметником који је својим фотографским апаратом овековечио најзначајније представнике српског друштва друге половине 19. века и прве половине 20. века.

 

На дужност дворског фотографа ступио је 1893. године. Радио је на двору краља Милана Обреновића, али је на дужности дворског фотографа остао и за време владавине Карађорђевића.

 

Милан Јовановић је био и дворски фотограф на двору Петровића на Цетињу. Наиме, од 1896. године носио је титулу дворског фотографа књаза Црне Горе и Брда.

 

Импозантан је број личности које је фотографисао млађи брат Паје Јовановића. Готово да нема знамените личности која није стала пред његов фотографски објектив.

Александар и Драга                (Фото: Дигитална НБС)

 

Међу личностима које је Јовановић овековечио су: Бора Станковић, Милован Глишић, Бранислав Нушић, Љубомир Ненадовић, Лаза Костић, Краљ Александар и Краљица Драга, Ђорђе Карађорђевић, Марко Миљанов и многи други.

Ђорђе Карађорђевић (Фото: Дигитална НБС)

Бранислав Нушић                    (Фото: Дигитална НБС)

 

Временом, Милан Јовановић је постао водећа личност српске фотографије захваљујући којој данас имамо прегршт врло занимљивих и историјски значајних фотографија међу којима се истичу портрети, ведуте Београда и панораме градова.

Портрет госпође Зорке (Фото: Дигитална НБС)

 

Атеље Милана Јовановића

 

Прича о отварању фотографског атељеа Милана Јовановића, једнако је занимљива као и све оно што је у њему током деценија стварано. Наиме, Милан Јовановић је свој први фотографски атеље отворио 1887. године и то на Обилићевом венцу (код данашње палате Културног центра Београда).

 

Након петнаест година рада у овом атељеу, Милан Јовановић отворио је нови атеље који представља први и једини наменски објекат изграђен за потребе снимања и израде фотографије. Атеље је изграђен 1902. године  према пројекту архитекте Милана Антоновића, једног од првих заговорника Art Nouveau у архитектури Београда.

 

Фотографски атеље Милана Јовановића представља споменик културе. У опису овог здања стоји да је то зграда „….конципирана као пословни објекат са атељеом на спрату и дућанима у приземљу. По својим архитектонским особинама зграда се потпуно уклапа у уобичајени тип грађевина насталих почетком 20. века, на којима је остварен спој традиционалног и новог схватања архитектуре.

 

Академски решен простор и хоризонтална подела фасаде комбиновани су са стакленим кровом и низом прозора у дрвеним рамовима на спрату, што овај објекат чини најранијим примером безорнаментално решене фасаде у архитектури Београда.

 

Пластични украс бочног ризалита главне фасаде – пути са фотоапаратом и флорални мотиви – припадају Art Nouveau декоративном репертоару. Стаклена фасадна површина је између два рата замењена зидом од опеке са балконом и оградом од кованог гвожђа.”

Фотографски атеље Милана Јовановића у улици краља Милана (Фото: Београдско наслеђе)

 

Уз фотографски атеље је 1911. године изграђен биоскоп „Колосеум“ који је након Другог светског рата преименован у биоскоп „Звезда“.

 

Да је фотографски атеље Милана Јовановића био стециште друштвене и културне елите, истакнутих представника грађанске класе, те да су његове услуге биле више него цењене, потврђује и оглас из 1907. године у ком пише: Милан Јовановић дворски фотограф, Краља Милана улица 46 телефон 157. Портрете најмодерније израде, платинотипије, пигментслике, као и аквареле, репродукције разне израде по свакој старој слици, групе, таблое. Атеље је снабдевен најсавременијим апаратима за сликање електричном расветом. Сликање примам сваког дана од 8 сати у јутро до 7 сати у вече.

 

Хроничар једног времена

 

Својим дугогодишњим радом, Милан Јовановић дао је велики допринос развоју фотографије у Срба. Након Димитрија Новаковића, првог српског фотографа и дагеротиписте и Анастаса Јовановића, првог српског литографа и фотографа, Милан Јовановић је трећи великан фотографске уметности у Србији, али и хроничар једног времена.

 

Током неколико деценија плодног рада, он је створио дело које је и дан-данас сачувано и на основу кога можемо имати увид у прошлост, пре свега у свакодневни живот наших предака, у оно чиме су били заокупирани, чему су тежили, али и каква је била тадашња естетика и уметнички укус.

 

У неким његовим фотографијама можемо пронаћи и зачетке модерне српске фотографије. Важно је напоменути да је Милан Јовановић био и утемељивач Српског фотографског удружења.

 

У раду овог неуморног прегалника српске фотографије може се издвојити неколико раздобља. У првом, његов фотографски рад се ни у чему не разликује од рада других фотографа. Његов првобитни атеље је био скроман, опремљен завесама и осликаним позадинама.

 

У том најранијем периоду свога рада, Јовановић се углавном бавио портретом. Израђивао је грађанске фотографије. Између осталих, у његовом тадашњем опусу доминирају и фотографије глумаца снимане у маниру стандардних грађанских портрета.

 

Већ крајем овог првог раздобља, 1892. године Јовановић почиње да фотографише екстеријер и ведуте Београда. О томе сведочи и реверс његових фотографија.

Реверс фотографије из Атељеа Милана Јовановића (Фото: Београдско наслеђе)

 

У другом раздобљу свог рада, Јовановић постаје дворски фотограф, те поред краљевске породице, почиње да слика и значајне личности из културног и јавног живота. Међу тим фотографијама се посебно истичу фотографије глумаца у костимима различитих драмских улога.

 

У овом периоду, Милан Јовановић почиње да фотографише и урбану структуру Београда, тако нам у аманет остављајући своје драгоцено фотографско сведочанство.

 

Треће раздобље у раду Милана Јовановића почиње од тренутка када он отвара свој фотографски атеље на Теразијама. Овај период се истовремено сматра и уметнички најзрелијим периодом фотографа Милана Јовановића. Фотографије које прави у овом периоду достижу и техничко и естетско савршенство.

 

Горан Малић, аутор књиге „Милан Јовановић, фотограф“ (САНУ, 1997) записао је да „… српска фотографија у целини никада није имала таквог аутора који је са толико преданости успевао да спаја прошлост и сувременост, да своје фотографско дело гради на принципима реализма, истовремено уграђујући осећајност и извесне роматичарске идеале.

 

Својим особеним делом Милан Јовановић припада неколицини великана српске фотографије који су продирали у ново, попут Анастаса Јовановића пре, или Ристе Марјановића, после. Али, само је Милану Јовановићу било дато да својим делом премости два столећа, обележивши тако не само српску фотографију већ и српску културу.“

 

Лични свет Милана Јовановићa

 

Због природе свог посла, Милан Јовановић био је упућен на људе и њихове судбине. Но, ни његов лични свет и приватни живот није био ништа мање узбудљив.

 

Сама чињеница да је одрастао у уметничком окружењу, да је у брату Паји Јовановићу имао велику личну и уметничку подршку и да је био близак двору и бројним знаменитим личностима ондашњег Београда, потврђује да је његов животни пут био занимљив и посебан.

 

Милан Јовановић је био ожењен Даринком Хаџи-Костић, а кум на венчању му је био Бранислав Нушић. Имао је три сина и једну ћерку Софију – Соку, која је умрла млада за време Првог светског рата у избеглиштву у Скопљу.

 

Први син му је био инжењер, други син Душан – Ђукин био је истакнути вајар, а трећи син Павле је био хемичар и отац позоришне и филмске редитељке Соје Јовановић.

Соја Јовановић  (Фото: Alchetron)

 

Милан Јовановић се фотографским радом бавио све до 1914. године када је мобилисан.

Милан Јовановић пред одлазак у рат 1914. (Фото: Википедија)

 

Постоји прича и да је био рањен на фронту и да се опорављао у Фиренци након чега се вратио у Београд. Такође, постоји и верзија да је Милан био масон и да је заједно са својим претпостављеним, принцом Ђорђем, можда само „склоњен“ из Бизерте у Фиренцу.

 

Занимљиво је то да је Милан Јовановић фотографисао свога брата Павла Пају Јовановића, након што га је овај великан српског сликарства насликао 1885. године у Минхену.

Портрет Милана Јовановића, аутор Паја Јовановић                      (Фото: Политикин забавник)

Паја Јовановић у објективу свога брата (Фото: Политикин забавник)

 

Овај портрет Милана Јовановића дуго је био у власништву његове унуке, чувене српске позоришне и филмске редитељке Соје Јовановић.

 

Још једна занимљивост из живота чувеног српског фотографа везана је за причу да је Милан имао ванбрачног сина Милана Гелбкеа кога је добио из неке везе коју је имао док је боравио на студијама у Паризу. Прича казује да су тог сина због очувања угледа породице, Милановом оцу Стевану представили као ванбрачног сина Паје Јовановића.

 

Такође је занимљиво да су браћа Јовановић заједно излагала на Балканској изложби у Лондону 1907. године.

 

Милан Јовановић израђивао је фотографије, али је и штампао разгледнице, таблое, а своје фотографије објављивао је у новинама „Мали журнал“, „Недеља“, „Балкански рат у слици и речи“, „Илустровани Балкан“, „Орао“, „Пијемонт“, „Вечерње новости“…

 

Због своје репутације врсног фотографа, Милан Јовановић добио је званично право да може да фотографише и потом умножава снимке познатих дела мајстора ренесансе и барока из богате збирке фирентинске галерије „Уфићи“.

 

У познијој животној доби, Милан се окренуо филозофији и преводилаштву. Као познавалац више светских језика, био је посвећен читању, али и превођењу дела из филозофије на српски језик.

 

Умро је 1944. године у породичној кући у Скендербеговој улици бр. 29 у Београду.

 

АНА СТЈЕЉА