Аутори

Дефиниција женске екстраваганције

Аутор:

 

„Параметри лепоте, поимање лепоте, мењају се кроз време. Од, рецимо, барокне лепоте, дошли смо до ове данашње, анорексичне, силиконске, фитнес лепоте. Доскора су скупо плаћали уградњу силикона, а сада опет плаћају да их изваде. Није више ин. Па то нема никаквог смисла. На својим сликама трагам, можда, за лепотом неког будућег света. Тражим то будуће лице.“

Сликарка у атељеу                        (фотографија преузета са интернета)

 

 

Данас није лако објаснити зашто је Оља Ивањицки била велика жена. Најпре, зато што свет око нас више није ни близу оној атмосфери у којој је уметница – која је једном дефинисала појам женске екстраваганције на овим просторима – стварала, деловала и јавно размишљала. И у коме је високо уклесала црту испод које више ниједна друштвено ангажована жена после ње не сме да иде. Јер, епоха у којој је Оља Ивањицки достигла тај степен постојања и ангажмана била је таква да је захтевала личности са ставовима, одлукама, и у сталној потрази за новим одговорима на стара универзална питања. О смислу живота, о нашој егзистенцији у тренутку у коме се одвија, о љубави, о истини, о другим световима…

 

Оља је провела читав живот, предајући безрезервно целокупну себе, горећи као комета преко ноћног неба, не би ли дошла близу спознаје одговора на та питања која муче Човека још откако се појавио незнано кад и где. Била је уметница у пуном значењу те речи, свесна болне чињенице да само преласком бројних друштвених норми и неписаних правила мушког света, може да допре до свих које муче исте велике теме, и понуди им сопствене закључке до којих је у међувремену стизала.

 

Придружила се групи уметника који ће у домаћу историју уметности, али и целокупног друштва, ући 1957. године под именом „Медијала“. Они су желели да у сивој соцреалистичкој фази у којој се тадашња Југославија налазила, заогрнута комунистичком идеологијом али и колективном дубоком ратном траумом, створе нову естетику, отворе нови простор за доживљај уметности и живота, и уведу нова правила артистичког ангажмана и позиције у друштву.

 

Савладавајући конзервативни свет, она која је била слободна неограничена душа, посезала је за мерама и поступцима који нису били превише одобравани од мноштва јер за „обичан народ“ нису били лако схватљиви и читљиви. Сву екстраваганцију коју је приказивала и живела, користила је, у ствари, само као „алат“ да би преживела своју уметничку потрагу и у њој дошла негде.

Слике Оље Ивањицки (фотографије слика преузете са интернета)

 

Група „Медијала“ – нова естетика у трауматизованом друштву

 

Олга Оља Ивањицки рођена је пре Другог светског рата у Краљевини Југославији, где су њени родитељи нашли уточиште након што су морали да се склоне из матичне Русије у којој је избила бољшевичка револуција. Тескобност чињенице да одраста у средини којој пореклом не припада посебно је појачао и губитак мајке у раном детињству, а затим и хорор светског рата који је на најстравичнији начин прошао кроз град Крагујевац у коме је Оља живела са оцем. У каснијим интервјуима и бројним разговорима често се освртала на те несреће као на извориште многих немира због којих су њена каснија уметничка трагања за суштином егзистенције бивала интензивна али и болна.

 

Завршила је Ликовну академију у Београду и убрзо се обрела у групи уметника који ће у домаћу историју уметности али и целокупног друштва, ући 1957. године по именом „Медијала“. Тако би данас казао сувопарни биографски сегмент њеног живота. У суштини, Оља је, као изузетно лепа али и ванредно талентована сликарка, брзо нашла своје место у групи уметника који су желели да у сивој соцреалистичкој фази у којој се тадашња Југославија налазила, заогрнута комунистичком идеологијом и пратећим „спектаклом“ али и колективном дубоком ратном траумом, створе нову естетику, отворе нови простор за доживљај уметности и живота, и уведу нова правила артистичког ангажмана и позиције у друштву.

 

Оља и Леонид Шејка (фотографија преузета са интернета)

У „Медијали“ истакнуту улогу имао је још један Рус рођен у Југославији, Леонид Шејка, човек са којим је Оља делила не само сличан сензибилитет већ и емоцију, партнерство и инспирацију. Шејка се преселио у вечност као млад човек који није имао шансу да покаже све о чему је размишљао и сазнавао, али су његове идеје и визије наставиле да живе и кроз Ољин рад.

 

Пробој на међународну сцену

 

Током шездесетих и седамдесетих година бурног 20. века, испуњеног техничким пробојима, путем Човека на Месец али и наставцима ратних ужаса широм планете, на платнима Оље Ивањицки појављују се призори које би теорија могла да опише као стил магичне фантазије, сцене у којима је у центру универзума Жена – она која трага, сања, даје и пати у несавршенству сопствене земаљске егзистенције.

 

Високи стил којим су њене слике биле израђене брзо је привукао пажњу, као и женски ангажман кроз њих: Оља Ивањицки постаје југословенска уметница чија дела лако и брзо налазе пут не само на домаћој сцени већ и до бројних светских галерија и колекција, готово у тренутку у коме их је и стварала, што је до данас остала недосањана могућност за највећи део домаћих уметника.

Оља Ивањицки постаје 1970-тих југословенска уметница чија дела лако и брзо налазе пут не само на домаћој сцени већ и до бројних светских галерија и колекција, готово у тренутку у коме их је и стварала, што је до данас остала недосањана могућност за највећи део домаћих ументика. Име Оље Ивањицки током тих деценија постаје познато на глобалном нивоу, и то искључиво кроз уметност коју је стварала и екстраваганцију којом је ту уметност живела.

У Ровињу, шездесетих година (фотографија преузета са интернета)

 

Име Оље Ивањицки током тих деценија постаје познато на глобалном нивоу, и то искључиво кроз уметност коју је стварала и екстраваганцију којом је ту уметност живела. Њени костими, шминка, говор, наступ, идеје, били су упечатљиви, надреални и, пре свега – високо промишљени. Оља Ивањицки није користила пуку провокацију како би скренула пажњу на себе, нити је шокирала селфмаркетинга ради, већ је буквално померала границе позиције Жене у Друштву, Уметнице на сцени, Мислиоца пред Изазовом. Иако већим делом ненавикнута на такав ангажман, домаћа јавност је смислено или интуитивно препознала Ољину вредност због чега је добила место на пиједесталу које је заслуживала.

 

Перформанс на тераси атељеа на Косанчићевом венцу (фотографија преузета са интернета)

Њени радови били су високо тражена „роба“ међу југословенским интелектуалцима али и средњом класом тих седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Постоји снажан утисак у делу познавалаца уметности да је целокупним наступом утрла пут каснијем успешном пробоју Марине Абрамовић на светску сцену.

 

Визија пута у свемир

 

Оља је живела сама у свом мистичном и магичном атељеу на Косанчићевом венцу у Београду, са чије терасе је сваког дана посматрала сусрет Саве и Дунава, и где сам имао привилегију да једног летњег предвечерја 1997. године са њом проведем неколико сати у искреном разговору.

 

Дотадашњу епоху у којој је стварала разнео је 1991. године нови југословенски рат, последичне санкције и општа беда у којима смо живели, атмосфера голог преживљавања али и општег социјалног бесмисла где више није било пуно места за уметност, или се бар тако чинило.

 

Занимало ме је шта ће велика Оља Ивањицки да каже у таквим околностима, како ће та светска жена, велики мислилац и високософистицирана душа да одговори на трагедију једног народа која се одвијала тиk испод њене терасе.

 

На Косанчићевом венцу (фотографија преузета са интернета)

Она је причала о клонирању и свемиру. О руско-америчкој орбиталној мисији, о станици „Мир“ која се кретала око планете, о људском путу ка Марсу и другим планетама. О нужности ширења Човекових пионирских порива на Космос са саме Земље. О настанку новог вештачког живота из људске ДНК.

 

Све теме које је тада покренула дошле су на „реализацију“ у наредним годинама или деценијама, иако су ми у самом резговору деловале као занимљива научнофантастична мисаона игра једне уметнице.

 

Сетио сам се Ољиних речи када се Насина летелица спустила на Марс и послала прве снимке одатле, 15 година након што их је изговорила, схвативши колико је била испред свог времена, са визијом и идејом. И кад су клонирали прве организме у лабораторијама. И кад сам први пут чуо за АИ роботе који обављају људске функције.

 

Преминула је у Београду 2009. године и сахрањена је у Алеји великана. Њене слике се и данас налазе у неколико познатих светских колекција.