Аутори

„Чаробњак за обраду камена“

Аутор:

Мали је број Срба који никад нису чули за Споменик Незнаном јунаку на Авали или оних који га нису бар једном посетили. Тај изузетни вајарски рад Ивана Мештровића плени својом монументалношћу и својеврсни је симбол како Авале, тако и самог Београда. Но да ли знамо ко је заправо исклесао каријатиде за Македонку, Далматинку, Српкињу?

 

Многима је засигурно његово име непознато. Његово име је Ђузепе Пино Граси, чувени југословенски вајар и архитекта кога су због његовог клесарског умећа прозвали „чаробњак за обраду камена“. У 2017. години обележава се 55 година од смрти овог истакнутог уметника који се, иако је данас готово заборављен, уписао златним словима у српску културну историју.

 

Ђузепе Пино Граси (1901 – 1962)  (фотографија преузета са интернета)

 

Ђузепе Пино Граси рођен је 1901. године у Сплиту. Потиче из чувене вајарско-клесарске уметничке породице којој је клесање камена представљало драгоцено знање које се преносило с колена на колено. Његов отац, Зефирино, чувени вајар школован у Милану, рођен је у месту Ранкате, у кантону Тићино, који припада италијанском делу Швајцарске.

 

Усуд и уметнички позив довели су га у Сплит, где је радио на обнови звоника катедрале Светог Дује. У овом граду је засновао породицу и отворио уметничку радионицу која је изнедрила бројне чувене вајаре, међу којима је свакако најпознатији Тома Росандић.

 

Двогодишњи Пино са оцем Зефирином и сестром Хелвецијом, Сплит, 1904. (Фото: „Београдски странци“, ТОБ, 2009)

 

Пино Граси је детињство провео у Сплиту и на далматинском приморју, али је већи део живота провео у Београду коме је и даровао бројна знаменита клесарска дела.

 

Уметнички успон Пина Грасија
Одрастајући уз оца вајара и уметника, Пино Граси стиче знања и вештине достојне великог уметника. Заједно са оцем почиње да ради на неколико вајарских остварења чиме стиче непроцењиво искуство које ће током свог уметничког века само још надограђивати.

 

У Сплиту упознаје и Ивана Мештровића који је био чест посетилац сплитске радионице породице Граси, а са којим ће, испоставиће се касније, врло успешно сарађивати.

Маузолеј породице Рачић у Цавтату (Фото: Dubrovnic Card)

Унутрашњост маузолеја (Фото: Visit.Cavtat)

 

Те 1921. године, Мештровић започиње рад на маузолеју породице Рачић из Цавтата и том приликом ангажује Грасијеве, оца и сина.

 

Раду на овом маузолеју посебан допринос је дао Пино Граси који је радио све скулптуре, потписавши се на зиду маузолеја.

 

 

Неколико година касније, Пино Граси долази у Београд у коме ће остати до краја живота.

 

Пре него што ће се 1928. године доселити у Београд, неко време проводи у Супетру на Брачу где ради на маузолеју породице Петриновић, а потом одлази у Париз и Милано где усавршава своје вајарско и клесарско умеће код тада најчувенијих француских и италијанских вајара.

 

Од једног од њих, Карла Сарабезоле, добија понуду да започне скулпторске радове на згради будуће Француске амбасаде у Београду. И дан данас ово здање мами уздахе пролазника и свакако је јединствено обележје Београда, нарочито дела око Калемегданске тврђаве.

 

Чувена клесарска дела Пина Грасија

 

Ђузепе Пино Граси је бројна значајна вајарска дела обликовао у камену. Врло брзо се прочуло за његово клесарско умеће те је постао један од најтраженијих уметника овог заната. Заиста је импозантан број његових клесарских уметничких дела.

 

Тако је, између осталих, Пино Граси, на основу нацрта Томе Росандића, исклесао скулптуру Уморни борац (мермерни оригинал чува се у Народном музеју у Београду) која се налази на Калемегдану.

 

 

Скулптура „Уморни борац“ Томе Росандића на Калемегдану                           (Фото: Београдска тврђава)

 

Ђузепе Пино Граси заслужан је и за портрет Николе Пашића који се налази у Дому Народне скупштине.

 

Осим за Тому Росандића, Ђузепе Пино Граси, израђивао је скулптуре у камену за многе чувене вајаре попут Петра Убавкића, Ђорђа Јовановића, Ристе Стијовића, као и за Петра Палавичинија, према чијим нацртима је извео све скулпторске радове у камену за башту Француске амбасаде у Београду, као и бисте Растка Петровића и Јована Дучића.

 

Занимљив је и његов рад на великој фигури Карађорђа, по моделу Франа Кршинића. Током 1929. године, Пино Граси добија позив да ради на изради скулптура и украса на Старом двору на Дедињу.

 

Потврда о ангажовању Пина Грасија у дворском комплексу на Дедињу                 (Фото: „Београдски странци“, ТОБ, 2009)

 

Богате капителе атријума који је с три стране оперважен галеријом с каменим стубовима, по узору на оне из Аја Софије, резбарио je у мермеру управо Ђузепе Пино Граси.

 

Овај надахнути клесар-уметник аутор је бројних скулптура и украса од камена који улепшавају наш Београд, стављајући га на мапу града са укусом за вајарску уметност и архитектуру.

 

Почевши од оних мање видљивих, попут скулптура на Новом гробљу и украса на фасадама неких кућа па све до можда и највидљивијег и најпознатијег клесарског рада који је Пино Граси извео на Споменику Незнаном јунаку на Авали.

 

Споменик Незнаном јунаку на Авали                   (Фото: http://www.pester.rs/)

 

Наиме, Граси је, по нацрту Ивана Мештровића, извео у камену три каријатиде: Македонку, Далматинку, Српкињу. У камену је извео и Медитеранку, рад француског вајара Мајола, за потребе Народног музеја у Београду.

 

Управо је рад са Иваном Мештровићем означио једно веома важно и уметнички плодно поглавље у животу Пина Грасија.

 

Као чест гост Мештровићевог загребачког атељеа, те његов драгоцени сарадник, Граси је за овог великог вајара урадио неколико скулптура у камену: „Сећање“, „Моја мајка“ (налазе се у Народном музеју), рељеф у граниту „Косовка девојка“ који је рађен за потребе Косовског храма (данас се налази у згради Народне банке), уједно и први рељеф Косовке девојке (настао 1909.) као и „Торзо Бановић Страхиња“ који се налази у Музеју савремене уметности.

 

Скулптура „Сећање“ Ивана Мештровића        (Фото: Народни музеј)

 

Пино Граси оставио је траг и као аутор рељефа на Храму Св. Саве у Београду. Пред почетак Другог светског рата, по нацрту Александра Дерока, урадио је седам малих и два велика капитела као и два рељефа за Светосавски храм.

 

По нацрту руског архитекте Романа Верховског, заједно са Живојином Лукићем, моделовао је и извео у камену „Споменик бранилаца Београда“. Граси је на згради некадашње Електропривреде у камену израдио две скулптуре „Електромонтера“.

 

Спомен-костурница бранилаца Београда 1914 – 1915.                  (Фото: Википедија)

 

Можда и најзанимљивија и најимпозантнија је његова скулптура Атлас (који носи земљину куглу), две велике композиције које красе врх зграде у Коларчевој 1 у Београду које је Граси израдио по нацрту прашког вајара К. Павлика. Последње клесарско остварење Пина Грасија је скулптура „Седећи акт“, чији је аутор вајарка Ангелика Гаталица.

 

Пино Граси у атељеу приликом израде Атласа  (Фото: „Београдски странци“, ТОБ, 2009)

Пино Граси поред рељефа за Храм Св. Саве   (Фото: „Београдски странци“, ТОБ, 2009)

Педагошки рад Пина Грасија

 

Осим практичног рада у коме је постигао високе естетске и уметничке домете, Пино Граси се посветио и раду на едукацији младих генерација вајара и клесара.

 

Од 1939. године, од самог оснивања Школе за примењену уметност, Граси почиње да предаје обраду камена. Као предавач је радио и након рата када је школа прерасла у Академију примењених уметности.

 

Био је омиљен код својих студената, како због свог великог клесарског умећа и богатог радног искуства, тако и због свог ведрог духа и жеље да своје знање пренесе на друге, баш као што је његов отац пренео на њега.

 

Граси је важио за омиљеног професора који је често знао да у радионицу донесе прошек и далматинске специјалитете и да направи праву малу гозбу за своје студенте и остале професоре. Све ове појединости говоре о томе какав је као личност, али и као професор био Ђузепе Пино Граси.

 

Приватни живот Пина Грасија

 

Ђузепе Пино Граси се женио два пута, први пут са Цењанком Вилмом Гесек, а други пут са колегиницом вајарком Љубинком Савић Граси (1922-1999) са којом је добио сина Зефирина.

 

Пино Граси и Љубинка Савић Граси на Теразијама, 1949.    (Фото: „Београдски странци“, ТОБ, 2009)

 

Занимљиво је да је Љубинка Савић такође заборављена личност наше културне историје. Она је била веома плодна вајарка. Најчешће је радила у гипсу, теракоти и бронзи. Излагала је на бројним изложбама у земљи и иностранству.

 

Пино Граси је умро током породичног летовања 1962. године у Супетру на Брачу где је и сахрањен.

 

Завичајна кућа Љубинке Савић Граси   (Фото: vdcci.bg)

Соба Љубинке Савић   (Фото: vdcci.bg)

 

Његова супруга Љубинка Савић Граси умрла је 1999. године, након чега је у њеном родном месту Илино код Бољевца отворена „Завичајна кућа Љубинке Савић Граси“ која потиче с краја 19. века.

 

Иако је током Другог светског рата кућа претворена у кафану, од 2009. године она добија статус завичајне куће која је опремљена у традиционалном стилу предметима домаће радиности житеља Илина.

 

Нема сумње да је Ђузепе Пино Граси био веома плодан уметник и посвећени професор те да је цео свој радни век провео неуморни радећи и стварајући клесарска и вајарска дела која је будућим генерацијама оставио трајно у аманет.

 

Поред многих његових дела свакодневно пролазимо, ни не знајући да је њихов аутор управо био он  ̶  Ђузепе Пино Граси „чаробњак за обраду камена“.

 

У заборав лако падају многе личности које су за собом оставиле велики траг у нашој култури. Иако је касније тешко и мукотрпно отргнути их од тог заборава, ипак остаје чињеница да су постојале и да су за собом оставиле велика дела која се не могу тек тако лако заборавити или уништити, посебно ако су та дела, као у случају Пина Грасија, исклесана у камену!

 

Ана Стјеља