Аутори

Ботаничар, академик и управник Ботаничке баште „Јевремовац“

Аутор:

Ботаничка башта „Јевремовац“ представља једну од значајнијих природних оаза у Београду, али уједно је и заштићени споменик културе. Иако знамо да је ову, за сада, једину ботаничку башту у Србији, основао чувени српски научник Јосиф Панчић, ипак мање знамо о човеку који је својим доприносом раду овог важног објекта српске престонице, али и својим целокупним делањем задужио српску науку и културу.

 

Недељко Кошанин (1874 – 1934)       (Фото: Википедија)

 

Ради се о Недељку Кошанину, помало заборављеном српском ботаничару, академику и дугогодишњем управнику Ботаничке баште „Јевремовац“.

 

Рођен је 1874. године у селу Чечина код Ивањице, у породици земљорадника, мајке Стане и оца Стевана. Основну школу је завршио у Придворици, након чега је уписао Ужичку гимназију, да би се убрзо након тога пребацио у Прву београдску гимназију.

 

Иако није потекао из образоване и добростојеће породице, Недељко Кошанин је својом упорношћу и преданим учењем, иако у тешким условима, успео да стекне универзитетску диплому, истакавши се као веома успешан студент.

 

Кошанин је 1899. године дипломирао на Јестаственичко-хемијском одељењу Велике школе у Београду, где је заједно са чувеним Јованом Скерлићем и Миланом Гролом проглашен за најбољег студента, већ тада показавши своју изузетност.

 

Одмах након студија упловио је у политичке воде и то као члан Српске социјалдемократске партије. Занимљиво је то да Кошанин због својих слобомодоумних схватања није могао одмах да добије посао у државној служби па је одлучио да купи један парни млин у Раковици те се тако неко време бавио млинарством.

 

Упркос извесним потешкоћама, Недељко Кошанин је ипак добио државну службу, запосливши се као професорски приправник и суплент у Другој београдској гимназији. Међутим, на том послу се није дуго задржао, јер је имао у плану да унапреди своје знање тако што ће своје студије наставити у иностранству.

 

У периоду од 1900. до 1902. годинe, Кошанин је провео на усавршавању у Лабораторији за физиологију биљака у Лајпцигу, да би потом у периоду 1903–1905, био помоћник за ботанику на Високој школи у Лајпцигу.

 

Докторирао је 1905. године код немачког професора и ботаничара Вилхелма Пфефера одбранивши докторску дисертацију под насловом „Утицај температуре и ваздушног притиска на положај листова“.

 

Вилхелм Пфефер (Wilhelm Pfeffer)     (Фото: 1845 – 1920)

 

Исте године у Београду је положио и професорски испит након чега је почео да ради као суплент на Богословији, прво као привремени (1906), а затим као стални (1908) доцент за ботанику Београдског универзитета. Прво је изабран за асистента у Ботаничком заводу Универзитета у Београду, да би потом био изабран у звање редовног професора.

 

С обзиром на то да је Кошанину за његов истраживачки и експериментални рад била потребна добро опремљена лабораторија, а како он то није имао у Београду, одлучио је да своје истраживање настави у природи где је проучавао инсекте из реда тврдокрилаца. Он је тиме заправо само наставио истраживање које је започео још 1898. године када је био студент професора зоологије Живојина Ђорђевића.

 

Резултате до којих је дошао након свог истраживања објавио је у „Просветном гласнику” децембра исте године, те смо тако захваљујући Кошаниновом истраживању добили списак инсеката који је садржао 849 врста, груписаних у 409 родова и 49 породица.

 

Када су избили Балкански ратови, Недељко Кошанин је био постављен за командира чете и био му је додељен чин капетана у саставу Дринске дивизије.

 

Да је Кошанин био велики заљубљеник у науку и посвећеник природе, говори у прилог и податак да је он боравећи као војник у северној Албанији 1913. године искористио прилику да проучи биље на тој територији, а резултате својих проучавања је објавио у раду „О вегетацији североисточне Арбаније” (1914).

 

Када је избио Први светски рат, Кошанин је са породицом био у Грацу, где је и пао у заробљеништво, што ће свакако оставити последице на његово здравље.

 

„Кошаниново доба“

 

Кошанинов рад у области ботанике од изузетне је важности за српску науку. Због великог доприноса који је дао у области ботанике, читаво раздобље од краја Првог светског рата па све до његове смрти назива се „Кошаниново доба“.

 

Одмах по завршетку рата, Кошанин је постао редовни професор Универзитета у Београду и управник Ботаничког завода и Ботаничке баште „Јевремовац“.

 

Јевремовац, главни улаз (Фото: Википедија)

 

Треба напоменути да Ботаничка башта представља импозантну оазу надомак самог центра Београда, садржи око 1000 биљних врста, а чине је стаклена башта, зграде Института за ботанику са изузетно вредним хербаријумом који је основан 1860. године и библиотеком која је основана 1853. године.

 

Због своје изузетности, Ботаничка башта представља објекат архитектонске и културно-историјске вредности. У оквиру Ботаничке баште је, у знак сећања на њеног управника, подигнута биста, иначе рад вајара Милуна Видића.

Споменик Недељку Кошанину у „Јевремовцу“  (Фото: Википедија / Зоран Цветковић)

 

Због своје стручности и преданог научног рада из области ботанике, Недељко Кошанин се сматра најзначајнијим српским ботаничаром после Јосифа Панчића. Он је заједно са Јосифом Панчићем и Јованом Цвијићем испитивао настанак и порекло Дајићког језера на Голији.

 

Као резултат овог његовог истраживања написао је монографију о Дајићком језеру која је објављена 1909. године, али и монографију о Власинској тресави која је објављена 1910. године. Осим практичног истраживачког рада, Кошанин је писао и објављивао стручне радове. Написао је велики број студија, расправа и чланака.

 

Првенствено је писао радове из области ентомологије, алгологије, фитоценологије, физиологије, екологије, климатологије, фитогеографије… Покретач је листа „Гласник Ботаничког завода и ботаничке баште“, који је сарађивао са преко 90 ботаничких институција у свету.

 

Насловница „Гласника Ботаничког завода и ботаничке баште“ (1928)

 

Круну његовог научног истраживања чине два рада „Флора Јужне Србије” и „Дендрологија” које је оставио у рукопису и које није успео за живота да објави. Због своје истакнуте научне каријере и доприноса који је дао за развој српске ботанике, постао је члан Академије природних наука Српске краљевске академије и то на предлог Јована Жујовића, Саве Урошевића и Михаила Петровића.

 

Проглашен је академиком 28. јануара 1923. године, а назив његове приступне беседе гласио је „Живот терцијерних биљака у данашњој флори“ (франц. „Les plantes de reliquat de l’époque tertiaire dans la flore actuelle“). Осим Српске краљевске академије, био је и члан научних друштава у Прагу, Берлину, Паризу и Варшави.

 

Писма Недељка Кошанина

 

Лик и дело Недељка Кошанина недавно су актуелизовани када је Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“ (у оквиру ког се налазе Музеј српске књижевности и Музеј књиге и путовања), откупило веома важну збирку од дванаест поштанских карти професора и академика др Недељка Кошанина, насталих током његовог заробљеништва у аустријском логору.

 

Писма Недељка Кошанина које је откупило удружење „Адлигат“                    (Фото: Адлигат)

 

Из ових писама сазнајемо да је Кошанин слао дописнице у окупирану Србију током 1917. и 1918. године, а да је особа којој је писао била његова бивша ученица Олга Благојевић-Вукшић. На појединим дописницама налазе се печати аустријске војне цензуре. Код адресе пошаљиоца налази се руком исписано или печатом означено „интерниран“ или „конфирниран“.

 

У својим писмима Кошанин описује врло тешко стање у логору. Иако су писана за време рата и из логора, ова писма одишу извесним осећањима, јер су писана дирљивим тоном и са пуно поштовања према младој колегиници.

 

Занимљиво је то да Кошанин својој бившој студенткињи чак даје и препоруку коју литературу би требало да користи приликом свог научног истраживања. Оно што је такође занимљиво, Кошанин у тим писмима пак не открива своје потешкоће са здрављем које је током боравка у логору било знатно нарушено.

 

У једном од писама, Кошанин каже:

„Ви сте сувише млади и интелигентни да бисте могли очајавати, а одвећ племенити да бисте могли мрзети. Ви сте били на врло добром путу, када сте разонођење тражили у филозофији; имате ли сада још снаге и воље за читање? Изгледа да је данас боља и најгора књига из доба пред ратом од најбољих новина у рату… Ваш поштовалац, Н. Кошанин (7.1.1918)“

 

Осим самог податка да је „Адлигат“ дошао у посед ових писама, занимљива је и прича која је пратила њихов откуп. Наиме, председник „Адлигата“ Виктор Лазић је након откупа Кошанинових писама напоменуо да: „Продавац није знао какво благо има у рукама, тражио је две хиљаде динара за целу преписку. Када смо открили о чему се ради, понудили смо да платимо више, али је продавац одбио, уз речи да га чини срећним да се такви материјали налазе на правом месту. Захвални смо људима који разумеју и цене наш пројекат.

 

Ова писма посебно су значајна јер непосредно сведоче о Србима у Аустроугарским логорима, о веома мало познатој историји нашег страдања. Аустроугарска је, поред војника, у логоре интернирала цивиле, жене, децу, старце – од укупно 150.000 душа само у аустријским логорима, најмање половина су били цивили, иако је то било и тад забрањено међународним ратним правом.

 

Нису само страдали они који су прелазили Албанију, страдали су и они коју су остали у својим кућама, и они које су, на правди Бога, из домова одвели у логоре у којима се масовно умирало од глади, жеђи, лошег смештаја, недостатка хигијене, тешког и опасног рада, пљачке и тортуре, те услед епидемија тифуса, туберкулозе, дезинтерије.“

 

Сећање на великог Кошанина

 

Да је Недељко Кошанин оставио велики траг у српској науци, а посебно ботаници, говоре у прилог и неке занимљивости везане за његово име.

 

Тако су многи страни и домаћи истраживачи, из поштовања према његовом раду, новооткривеним врстама давали имена по њему: Daphne kosaninii, Centaurea kosaninii, Sempervivum kosaninii, Anthyllis kosaninii, Cerastium kosaninii, Alyssum kosaninii, Thymus kosaninii, Crocus kosaninii.

 

По њему су име добила и Кошанинова језера, у чијој близини се налази манастир Придворица, 31 километар удаљена од Ивањице.

 

Манастир Придворица                (Фото: Википедија)

 

Кошанинова језера су иначе редак природни феномен који се налази на планини Голији, код села Врмбаје, а посебна су по томе што њихов ниво воде опада и што она пресуше када су кишни дани, а онда када гране сунце, језеро поново надолази.

 

Постоји и легенда везана за ова језера која каже каже да су се око ових језера некада окупљале виле и играле коло и да заправо сваки бусен на том великом језеру представља једну вилу. Вилино коло представља круг у трави, посебне боје, различите од растиња које окружује ово језеро.

 

Кошанинова језера код планине Голија (Фото: Новости)

 

Заборављени српски ботаничар Недељко Кошанин умро је 1934. године од туберкулозе у аустријском санаторијуму. Његови посмртни остаци су пренесени возом у Београд 26. марта.

 

Занимљиво је да су му успут, у Марибору, Загребу и другим местима куда је пролазио воз, радници одавали почаст. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, а на његовом гробу се налази биста, иначе рад вајара Лојзе Долинара.

 

Ана Стјеља