Аутори

Aутор првог српског штампаног песничког дела

Аутор:

Захарије (Захарија) Орфелин представља најзначајнију појаву у српској поезији 18. века. У много чему је био пионир, истакавши се као један од најеминентнијих интелектуалаца свога доба. Био је: песник, историчар, бакрорезац, гравер, калиграф и аутор уџбеника, али и просветитељ, поборник националних идеја и бунтовник.

Захарије Орфелин (1726-1785)                      (Фото: Библиотека Матице српске)

 

Када је недавно Народна библиотека Србије поводом поводом обележавања Дана сећања на страдање библиотеке у бомбардовању 6. априла 1941. године, изложила оригинал Орфелинове књиге „Горестни плач“, откривена је занимљива проповест о путу једне књиге за коју се веровало да је неповратно изгубљена.

 

Захарије Орфелин је рођен 1726. године у Вуковару. Из његове биографије је познато само то да је рођен у српској породици и да му се отац звао Јован. Његово презиме заправо гласи Стефановић, но он је себи наденуо још једно чије порекло није сасвим познато.

 

Неки тврде да је спојио имена два грчка песника  ̶  Орфеја и Лина, други да је то име преузео од неког француског медаљара, трећи, склони алхемији, скрећу пажњу да се тако звао најважнији камен у круни, а многи пак верују да је Орфелин своје презиме посудио из француског језика, у ком та реч значи “сироче”.

 

Зна се и да је Захарије Орфелин крштен у Цркви Светог Николаја у Вуковару, али се не зна тачно где му се налазила кућа. Данас, нажалост у овом граду не постоји спомен-обележје посвећено овом великом човеку.

 

Иако је забележено да је Орфелин био самоук, његово знање и ерудиција су га учинили једним од најутицајнијих српских интелектуалаца у Угарској.

 

Културно-просветни рад Захарија Орфелина

 

Културно-просветни рад Захарија Орфелина показатељ је његовог великог залагања за духовни и културни напредак српског народа. Орфелин је као један од најпросвећенијих Срба свога доба, био први који је писао и објављивао стихове.

 

Колико је овај Србин био напредан, говори у прилог и чињеница да је покренуо „Славеносербски магазин“ који је штампан у Венецији 1768. године. Овај часопис је заправо био први часопис на читавом словенском југу.

 

Орфелин је такође аутор и првог српског буквара из 1767. године из којег су училе генерације деце, али и аутор првих уџбеника латинског језика. Кроз своје културне и књижевне подухвате је показао колики је распон његовог интересовања и у којим се све областима културе и науке исказао.

 

Своје занимање за астрономију исказао је кроз календар под насловом „Вечити календар“ који је штампан у Бечу 1783. године. Овај календар заправо представља први српски календар и у себи садржи обимно поглавље о астрономији.

 

Орфелин је посебно био посвећен реформи српског језика те се тако залагао за мешавину црквенословенског и народног језика, чиме је заправо основао славеносрпски језик.

 

Орфелин је своју интелектуалну радозналост показао и кроз интересовање за лековито биље. Још у то време, схватио је значај лековитог биља, а своје истраживање је крунисао (недовршеном) књигом „Велики српски травник“ у којој је обрадио велики број биљака, наводећи њихов латински назив, али и назив на народном језику.

 

Тако су захваљујући Орфелину и Срби, попут других народа Европе, имали прилику да сазнају која су све лековита дејства одређених биљака, те им је, тада фармакогнозија у зачетку, била приближена на пријемчив начин. Као велики познавалац лековитог биља, али и вина, Орфелин је у Бечу 1783. године објавио књигу „Искусни подрумар“.

 

Књига је садржала неколико стотина рецепата за справљање травних вина и многих других алкохолних и безалкохолних напитака и лекова. У књизи се говори и о начину и времену бербе и сушења лековитог биља и о корисности и лековитој вредности сложених препарата израђених од више од 200 домаћих и егзотичних лековитих и мирисних биљака. Ово је такође прва књига овакве врсте на српском језику.

 

Орфелин се такође бавио и калиграфијом, гравирањем и бакрорезом. За свој уџбеник краснописа, „Словенску и влашку калиграфију“, наручен од Илирске дворске канцеларије који је отиснут 1778. године са бакарних плоча, добио је награду од аустријске царице Марије Терезије. Орфелин је због свог уметничког дара изабран за члана Уметничке академије у Бечу 70-их година 18. века.

„Словенско-влашка калиграфија“ из 1778. године штампана је у Венецији у техници бакрореза      (Фото: http://riznicasrpska.net)

 

 

Свети Лазар, велики кнез српски, Орфелинов бакрорез из 1773.      (Фото: Википедија)

 

Књижевно дело Захарија Орфелина

 

Најчувеније књижевно дело Захарија Орфелина у коме се огледа сав његов књижевни дар, пубуњенички, национални и просветитељски дух, јесте песма „Плач Сербији“ која је објављена 1762. године.

 

Ова књига представља прву српску штампану књигу у којој је описано тешко стање српског народа након Велике сеобе, и у којој се изражава његова јасна тежња за слободом. Ова песма је написана у две верзије: народној под насловом „Плач Сербији“ и црквенословенској под насловом „Горестни плач“.

 

Прва верзија је била посвећена обичном народу, како би песму лакше могао да разуме и усвоји, а друга је била посвећена образованијим слојевима становништа, онима који су познавали рускословенски језик. И у овом маниру се може видети величина Захарија Орфелина, који је одувек на уму имао и оне образоване, али и обичан народ који је такође заслужио прилику да књижевност чита на оном језику који најбоље разуме.

 

„Плач Сербији“, рецитује глумац Марко Николић:

 

Занимљиво је да је Орфелин при опису потлачене земље која је понижена и бедна употребио алегоријску слику при чему је Србију приказао као стару измучену жену која трпи своје муке и кроз плач и јадиковање се сећа своје прошлости када је имала богаство, славу и када је била поштована. Песма је испевана као монолог и представља једну од најпотреснијих песама у историји српске књижевности.

 

Оно што је у последње време посебно скренуло пажњу на предани Орфелинов културни, просветни и књижевни рад, те наново подсетило на значај ове његове песме јесте чињеница да је Народна библиотека Србије дошла у посед оригинала књиге „Горестни плач“ након чега је књига изложена и то управо на Дан сећања на страдање Народне библиотеке Србије у нацистичком бомбардовању 6. априла 1941. године.

 

Дуго се веровало да је ова Орфелинова књига изгорела у пожару и да је на тај начин заувек изгубљена, но ипак се 77 година касније испоставило да је књига преживела. Књига је откупљена од бечког антиквара Норберта Донхофера, и од сада се на срећу српске културе и њених поклоника може видети како поносно, победнички краси витрину у Народној библиотеци Србије.

Оригинал књиге „Горестни плач“ у Народној библиотеци Србије  (Фото: Тањуг)

 

Иако га је ова песма прославила, ипак његово животно дело је двотомна књига „Живот Петра Великог“, објављена 1772. године у Венецији, такође објављена у две варијанте: анонимној и скромнијој варијанти и луксузној, са посветом царици Катарини Великој.

 

Орфелин је за своју монографију о Петру Великом прикупио обимну литературу, користећи бројне изворе, како руске, тако и западноевропске, међу којима се истичу дела Ломоносова и Волтера. У свом делу он славног руског цара велича као просвећеног владара и реформатора.

 

Књига има извесну патриотску мисију, посебно зато што руском двору скреће пажњу на српски народ. Овом књигом Орфелин још једном показује своје родољубље и истинску посвећеност свом српском народу.

 

Књига је осим квалитетног садржаја била и богато ликовно опремљена, за шта је заслужан сам Орфелин, који је био познат и као калиграф, гравер и уметник бакрореза. Тако је Орфелин за своју књигу израдио бакрорезне карте, илустровао је портретима и медаљама учинивши је тако правим штампарским и графичким ремек-делом.

Прве странице књиге о Петру Великом (Фото: http://riznicasrpska.net)

 

Ова књига је уједно и једна од најлепше опремљених српских књига, али је занимљива и са књижевног аспекта, јер се може сматрати зачетком српског историјског романа. Књига је 1774. године прештампана у Русији, а занимљиво је да се њоме користио и Пушкин.

 

Орфелиново звонце

 

Као и многи други великани српске културе, и Орфелин је умро сам, у беди и болести. Тешком муком се током свог живота борио за своје идеале, бранио свој напредни дух, и чини се да су га болест и тешко бреме живота брзо сустигли.

 

Већ у предговору „Вечитог календара“, Орфелин за себе каже да је мртав. Он тада о себи говори у трећем лицу и назива се покојником. Наводи још и да је болестан од болести грудне, јектике, туберкулозе, са крвопљувањем и не зна да ли ће доживети штампање своје књиге, те признаје да га је болест збунила. Због ових речи ће наићи на велику осуду свештенства, посебно протосинђела Кирила Живковић, игумана манастира Гргетег, касније епископа пакрачког.

 

Велика је неправда стигла Захарија Орфелина, изузетне личности целокупне српске културе. Уместо да се његови напори и његова дела вреднују и похвале, а он да буде слављен и почаствован, Орфелин напротив бива стављен на стуб срама због своје болести и немогућности да и надаље ствара.

 

Орфелинов покровитељ Јосиф Шакабента је у периоду Орфелинове болести и сам био болестан и немоћан. Ипак је нешто своје пре смрти писао калуђерима у Великој Ремети да Орфелину пошаљу његово звонце, јер Орфелин више не може да говори па да му то звонце послужи да док лежи у постељи може да позвони и позове неког да му дође у помоћ. Такво звонце је у Бечу коштало једну форинту.

 

Нажалост, Орфелин никада није добио то звонце. Умро је сам, у беди и немоћи 19. јануара 1785. године у Новом Саду. Овај град је Орфелину једну своју уличицу назвао по њему, а Међународни салон књига у Новом Саду већ годинама додељује награду „Захарија Орфелин“ за најбољу ликовну и техничку опрему књига издатих између два Салона.

 

Орфелинов велики пријатељ и савременик Јован Рајић је поводом смрти великог Орфелина 30. јануара 1785. године записао: „Умре љубезни мој брат Захарија Орфелин у Новом Саду, на епископском мајуру, пребедно.“

 

Ана Стјеља