Аутори

Звезда уметничког номадизма

Аутор:

 

Милена Павловић Барили (1909-1945)

Милена Павловић Барили (1909-1945)

„Спалићемо месец да употпунимо ноћи, да одрешимо снове…“ Тако прича та тамнопута и висока, дубоког алта, радознала и атрактивна, шармантна, лепршавог духа, увек елегантна, у златним сандалама, са цигаретом у руци… та необична сликарка.

 

У тим очима увек је горело притајено светло, оно које долази из повишеног душевног живота, од оног вечног тражења праваца и путева. Јер такве су очи, а такви су и животи већине уметника. Без обзира на више или мање успеха, више или мање љубави, уметник је окупиран уметношћу и као такав увек издвојен од осталих. Сваки је човек у основи сам, а уметник, чини се, понајвише. Ретко ко може да приђе, још ређе да завири у уметничку душу, и да разуме непрегледан космос Милене Павловић-Барили.

 

Својим је животом и радом обележила једну епоху. Уважена Ирена Суботић каже: „Милена је слободна грађанка света са којим је била у мешавини спора и љубави. Била је симбол једног времена кога је снагом своје креативности и сама обликовала, колико својим инвентивним и поетским радовима, толико и својом енигматичном, занимљивом, пре свега необичном, и по свој прилици, дубоко несрећном личношћу. Аура њене појаве као да још увек лебди негде на раскршћима традиционалних обичаја родне Србије, отмених римских вила и узнемиреног ликовног живота америчке метрополе.”

 

Милена Павловић Барили - Сликарка са стрелцем, 1936.

Сликарка са стрелцем, 1936.

 

Вишак биографије и животне трагике одредио је да баш таква постане култна фигура наше културе. Њеном ће се судбином бавити романописци, историчари уметности и престонички таблоиди, а стварни значај биће дуго скриван кривим речима, реченицама и причама.

 

Милена је потомак вожда Карађорђа и једна од најзанимљивијих и најдаровитијих Српкиња XX века. Отац Бруно Барили, сваштар са именом, али без дела. Композитор, песник, боем, црна овца у богатом и снобовском породичном окружењу, пореклом из Парме. Мајка Даница власница неуспеле музичке каријере из Пожаревца.

 

Милена Павловић Барили - Модел вечерње хаљине, Vogue, 1. децембар 1939.

Модел вечерње хаљине, Vogue, 1. децембар 1939.

 

Са њеним животом и стваралаштвом сусрећемо се на сасвим издвојеном месту, изван и изнад ових главних развојних токова југословенског сликарства, који говоре о логици времена и који су укалупљени у стереотип европске уметности тридесетих година, посебно Париске школе. Миленина уметност је, као и њена судбина (као седмогодишња цурица оперисана у Риму, потом ће је гнојни апсцес мучити до краја кратког и бурног живота), сведоче о одсуству сваког стереотипа, али и о злодуху коби која је често пратила уметнице модернизма. У детињству је живела у Риму, Ници, Бергаму, Линцу, Грацу; школована је најпре у Краљевској уметничкој школи у Београду код професора Бете Вукановић, Љубе Ивановића и Драгог Стојановића, а затим код најугледнијих педагога на чувеној минхенској Академији (Хаберман и Книр).

 

Милена Павловић Барили - Аутопортрет, 1929

Аутопортрет, 1929

 

Дружила се са европском елитом, попут Пола Валерија, Жана Коктоа, пријатељевала са Ђанкарлом Менотијем, Францом фон Штуком, Ђорђом де Кириком, оснивачем метафизичке школе у Италији и теоретичарем Андре Бретоном. Обојица су непосредно утицали на Миленин прелазак у дискретни надреализам. Разликује се њено академско сликарство пре школовања и трагови сецесије, као једног од последњих иновативних уметничких праваца после школовања. Сецесија са собом доноси индустријски дизајн, нове орнаменте, боје, хармонију и контраст. Иако је теоретски припадала надреализму, тешко је направити оштру границу у њеном сложеном сликарском опусу, јер се кроз њега прожимају и поетски и магијски реализам и ренесансни мотиви.

 

Милена Павловић Барили - Hot pink with cool gray, 1940. Vogue.

Hot pink with cool gray, 1940. Vogue.

 

Такву уметницу ниједна варош тадашње Краљевине није желела за наставницу. За најобразованију и најталентованију сликарку нигде није било места. Желела је да свој живот веже за родну средину и пренесе своја знања, искуства и љубав коју је гајила према њој. И као у некој саги са лошим крајем, она је безуспешно тражила скроман посао наставника цртања у родном Пожаревцу, касније и у малим македонским градовима као што су Штип, Тетово и Велес.

 

Разочарана, одлучила је да поново буде грађанка Европе и наставила своја животна кретања, лутања и трагања између Србије и Шпаније – Барселоне, Севиље, Кордобе, Гранаде, Мадрида и Малаге, па потом Лондона и Париза. Године 1931, у галерији „Блумсбери“ у Лондону, отворила је самосталну изложбу са 80 слика. „Време“ је пренело критике тамошњих новина, по којима је галерија три дана била пуна света. Догађај је запамћен као једна од најбољих изложби југословенских уметника у Енглеској.

 

У интервјуу једном римском часопису, 1937. године, уметница изјављује: „Патња коју у мени изазива сликарство неописиво је. Први велики напор који сам морала учинити да заиста интимно осетим своју уметност био је напор да се ослободим конвенционалних форми које су ми наметнуле пет година академских студија у Немачкој у глувом и реакционарном амбијенту.“

 

Милена Павловић Барили - Аутопортрет 1938 и 1939

Аутопортрет 1938 и 1939

 

Милена Павловић Барили, „архитекта сна и сањарења“ уметница је чије су слике личиле су на њу. Или, она је личила на своје слике. Њена машта, увек жива игра симбола која спаја раздвојене елементе, повезује небо и земљу, предмете и дух, природу и културу, стварност и сан, свесно и несвесно. Слику увек гради специфичним начином изражавања, тананом и кривудавом линијом, која само наговештава контуре што се расплињу лебдећи у простору без перспективе. Суптилне композиције, инспирисане литерарним и античким мотивима, откривају и елементе романтизма и фантастике, што ће се касније уобличити у имагинарно и онирично.

 

”Људи мисле да сам само у прохујалим временима тражила обрасце за моје слике, а оне су се појавиле из залуђености мога детињства за траве, облаке, птице, лептире, за наша поља и шумарке… У мојој машти су се сјединиле наше приче о вилама бродарицама, са песмама Валерија, а поломљене римске скулптуре и саркофази, које сам са одушевљењем и дивљењем гледала у археолошким налазиштима Виминацијума код Пожаревца, водили су ме до визија Ботичелија и Де Кирика.”

 

У тексту под насловом „Миленини нерви“, „Њузвик“ ће касније помињати да је 1932, после 11 година непрекидног сликања, уметница почела да пати од акутне естетске презасићености, због чега две године није сликала већ је писала поезију. Тада је настао сасвим незнатан број радова, а написала је 60 песама на четири језика: италијанском, шпанском, француском и српском. У песништву је, као и у сликарству, остала доследна себи, па се и кроз поезију прожимају бајковитост, усамљеност и сета.

 

Када јој Европа, пред сам почетак Другог светског рата, постаје тесна, отпловила је за Њујорк, одакле се више неће вратити.

 

Милена је све време била разапета између својих православних и католичких корена, а њени једини искрени пријатељи били су хомосексуалци. Највећа љубав беше јој кубански пијаниста Родриго Гонсалес, но његови све бизарнији прохтеви и наркоманија учинише да се та веза трајно оконча. Удала се за десет година млађег Американца без занимања Роберта Томаса Гослена, делом и зато да би решила избеглички статус.

 

Милена Павловић Барили - Две слике (Србија национална ревија)

Две слике (Србија национална ревија)

 

У Њујорку се у почетку мучила да преживи. Радила је скице за модне библије „Вог“ и „Харперс базар“, те за часописе као што су „Ди Даме“, „Лајф“ и „Таун енд кантри“, рекламне кампање за текстилне и козметичке компаније попут Ревлона и костиме за опере.

 

Прича се да је импоновала својом појавом. Била је грација, лепша од својих помало сетних и бајковитих женских ликова који доминирају њеним сликарством.

 

Критике су биле изузетно позитивне. Тако Розамунд Фрост, историчарка уметности, оцењује да би „ово сликарство, далеко више декоративно него Далијево, требало да својом женственом и меланхоличном привлачношћу постигне успех раван његовом“.

 

Умрла је прерано, са 36 година, у Њујорку марта 1945, неки кажу од последица пада са коња, други од срчаног удара. Оставила је на стотине слика, цртежа и илустрација…

 

Вест о њеној смрти и фотографију објавио је “Њујорк тајмс”, а тужну новост одмах је пренела италијанска штампа. Овде се та вест није појавила. Краљ Петар послао је телеграм саучешћа из Лондона, а сав свет уметника, у коме је била поштована и обожавана, дуго је оплакивао њену смрт.

 

Урну с Милениним пепелом муж Гослен донео је оцу Бруну у Рим. Милена почива на гробљу Тестачо, у близини капије светог Павла, на месту препуном великих успомена на песнике, уметнике, на људе који су дошли из читавог света и сада ту мирују.

 

У родном Пожаревцу постоји галерија која носи име ове уметнице и где се чува највећа збирка њених радова. Дела Милене Павловић-Барили налазе се и у Музеју савремене уметности у Београду.

 

Милена Павловић Барили - Миленин звездани траг

Миленин звездани траг

Frida Kahlo, by Guillermo Kahlo

Frida Kahlo, by Guillermo Kahlo

 

На крају ваља рећи да пуно сличности имају судбине Милене Павловић-Барили и Фриде Кало. За живота нису биле славне колико заслужују. Данас су имена тих жена овенчана легендама – Фрида је то у светским размерама, а Милена све више у европским околностима. За Мексиканку се каже да је била симбол међународне уметничке боемије и муза „еротског стаљинизма“, а за Српкињу да је „икона нежно-снажне женскости“. Сликале су често саме себе, („предмет“ којег су познавале најбоље). Фрида је оставила 55, а Милена 27 аутопортрета. Приватни животи су им од детињства били скопчани са болешћу, а опет неконвенционални, препуни чежње за љубављу и увек у новим креативним изазовима. Време и даље ради за њихову уметност.