Аутори

Жена посвећена речи и етици

Аутор:

„Никада у животу нисам доживео сусрет са таквом проницљивошћу ума и живошћу духа какву је имала Исидора.“ (Владета Јеротић, неуропсихијатар)

 

Жена посвећена речи и етици

 

Исидора Секулић

Исидора Секулић

Дивно ју је слушати. Било је музикалности у њеном нешто од старости пооштреном гласу, са таквом гамом, да сам помишљао, нека проговори сада кинески, разумећу све шта хоће да ми каже. Није знала за недовршене реченице, испрекидану мисао, нервозну риму. Иако јој је свака мисао била наелектрисана високим набојем, није било грчевитости у мишљењу. Подстицала је и код других до краја изговорену реч. Сећам се како се незадовољно мрштила када сам једном, гласно сањарећи, говорио о могућности бољег споразумевања људи само путем преноса мисли. Од тада као да се још више трудила да ми докаже да свако ко је кадар добро и до краја да домисли своју мисао, мора да буде у стању да је исто тако добро и до краја изговори. Ретко, врло ретко је заборављала и почињала да прича исто, и то обично када је била болеснија него иначе.“ (В.Јеротић)

 

Сматра се да је Исидора Секулић била највећа српска жена писац икад. Њена посвећеност писаној и изговореној речи, и темељан, промишљен и свеобухватан приступ теми која би је занимала, донели су јој још за живота ауру ауторитета коме су ретки успевали да приђу и буде им допуштено да уђу у њен круг.

 

Била је уважавана као најобразованија и најумнија Српкиња своје епохе. Та титула остала је и у каснијим временима везана за њено име. Говорила је неколико језика, познавала бројне културе и области уметничког деловања. Као писац, преводилац и критичар литературе улазила је дубоку у суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући језик најважнијом особином једног народа. Иако је већ средином живота стекла епитет „велике“ у својој средини, и сама је писала о другим „великим људима“ свог времена: Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу…

 

Космополитизам и права жена

 

Родила се 1877. године у селу Мошорин код Жабља на територији тадашње Аустро-Угарске монархије, данас покрајина Војводина у Србији. Школовала се у Новом Саду на Вишој девојачкој школи и у Сомбору на „Српској препарандији“ (врста учитељске школе), а на студије је отишла у Будимпешту, где је дипломирала математику и природне науке.

 

Током живота била је учитељица и наставница математике у школама у Панчеву, Шапцу, Скопљу и Београду. Здравље јој је било угрожено туберкулозом, али је упркос томе успела да доживи дубоку старост. Путовала је по многим деловима Европе: обишла је Норвешку, Шведску, Немачку, Велику Британију, Француску и Италију. Била је у браку са лекаром пољског порекла Емилом Стремницким, али тај брак није дуго потрајао. Емил је убрзо умро, 1914. године, и након његове смрти Исидора се више није удавала. У браку није имала деце.

 

Била је ватрени заговорник космополитизма због чега се често у срединама у којима је боравила суочавала са критикама и вербалним нападима. Волела је да истакне како је претплаћена на мноштво страних књижевних и других часописа. Несакривено је заговарала вредности европског „духа“ у књизи „Сапутници“ (1913) и у „Писмима из Норвешке“ (1914).

 

Критичар Јован Скерлић је „Сапутнике“ окарактерисао као „једну нову појаву експлозије женске искрености у књижевности“, док су „Писма из Норвешке“ наишла на злослутно ћутање српске књижевне јавности. Огорчени и агресивни Скерлић за ауторку је говорио да има „маглу у глави и лед у срцу“. Критике је Исидора тешко поднела, повукавши се у себе једно време. То да ће „Писма из Норвешке“ убрзо заузети високо месту на пиједесталу домаће књижевности и на њему остати до данас, мало ко од острашћених критичара, огорчених пробојем „женског писма“ у јавност и међу публику, није могао ни да претпостави.

 

„Најбољи списатељ кога имамо“

Била је ватрени заговорник космополитизма, европског духа и права жена због чега се често у срединама у којима је боравила суочавала са критикама и вербалним нападима

Након Првог светског рата, Исидора Секулић је 1919. године у Загребу објавила књигу „Ђакон Богородичине цркве“. Борећи се за права жена 1920. године на заседању Међународног савета жена у Ослу, одржала је ватрени говор. Тада је изабрана и за секретара главног одбора те организације која је померала границе у борби за женска права. Нешто касније Растко Петровић износи тврдњу да је Исидора Секулић „апсолутно најбољи списатељ кога имамо“.

 

Говорила је и преводила са немачког, енглеског, француског, руског, норвешког и шведског језика. Докторирала је филозофију у Берлину. Била је чланица разних женских организација и њихова представница на многим скуповима и једна од оснивача Удружења наставница средњих стручних школа. Писала је романе, есеје, приповетке и књижевне критике. У свом књижевном раду објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака.

 

Чврст патриотизам и одбијање сарадње са квислинзима

 

Остало је упамћено да током Другог светског рата није желела да потпише „апел“ квислиншке владе Милана Недића којом се захтевало од истакнутих српских интелектуалаца да јавност позову на послушност нацистичком окупатору земље. Иако се животно изложила том приликом, уз претњу да буде пребачена у злогласни логор на Бањицу и тамо страда, Исидора је оштро одбила овај позив квислинга да им се придружи. После рата, након 1945. године, била је чланица главног одбора Антифашистичког фронта жена. Дружила се са највиђенијим интелектуалцима свога времена и била је радо примана у разне друштвене кругове. Истовремено, њена скромна кућа на Топчидерском брду, и посебно башта, постаје истакнуто место за окупљања „серкла“ у коме је био сам врх уметничке и интелектуалне елите тог времена у Београду. У Исидорином „салону“ дискутовало се о књижевности, музици, позоришту, сликарству…

 

За дописног члана Српске краљевске академије изабрана је 1939. године, а за редовног члана Српске академије науке и уметности 1950. године. Била је прва жена академик.

 

Библиографија

 

Њена позната дела су „Сапутници” (1914), „Писма из Норвешке” (1914), „Из прошлости” (1919), „Ђакон Богородичне цркве” (1919), „Хроника паланачког гробља” (1940), „Записи” (1941), „Аналитички тренуци и теме”, књига 1-3 (1941), „Записи о моме народу” (1948), „Његошу књига дубоке оданости” (1951), „Говор и језик, културна смотра народа” (1956).

 

Живела је скромним али духовно богатим животом. Кућа јој је била испуњена бројним листовима хартије, списима и белешкама, а по радној соби налазиле су се полице претрпане књигама које је куповала новцем од пензије. Хонораре за објављене радове није примала и поклањала их је у добротворне сврхе. Живела је од скромне учитељске пензије. Дане и ноћи је проводила у писању, читању и превођењу.

 

Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.

 

Исидорино наслеђе

 

Општина Савски венац којој је завештала да се брине о њеној заоставштини подигла јој је 2015. године споменик у парку на Топчидерској звезди, где је волела да шета у позним данима. Сваке године општински „Фонд Исидора Секулић“ додељује награду за најбољу књигу те године, а на територији Савског венца налази се и велика модерна основна школа која носи њено име.

 

Библиотека, намештај, рукописи и уметничке слике Исидоре Секулић предати су Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду, где се и данас налазе. У оквиру библиотеке налази се и „Спомен-соба Исидоре Секулић“ као и њена рукописна заоставштина од 216 рукописа на 3.034 стране.