Аутори

Творац прве научнофантастичне драме на свету

Аутор:

Драгутин Ј. Илић почетком 20. века

Драгутин Ј. Илић почетком 20. века

Ако бисмо поменули име Драгутина Ј. Илића, мало ко би знао о којој личности се ради. Но, ако бисмо рекли је он син романтичарског песника и министра правде Јована Илића или старији брат песника Војислава Илића, онда би његово име звучало много познатије. Зашто је овај знаменити Србин, великог стваралачког потенцијала и ванредне креативности остао у сенци свога славног брата и још славнијег оца? Одговор се можда крије у његовом занимљивом животопису, несвакидашњем интелекту и необичној креативности која је ишла корак испред свог времена.

 

Драгутин Ј. Илић (Илијћ), рођен је 1858. године у Београду. Усуд је хтео да се роди у породици чувеног српског књижевника и политичара Јована Илића чија ће кућа постати један од најзначајнијих књижевних салона не само Србије већ и Балкана. Кућа Јована Илића налазила се у данашњој Далматинској улици, у близини Ботаничке баште и имала је поглед на банатску обалу Дунаву.

 

Кућа Јована Илића или Први београдски књижевни клуб

Кућа Јована Илића или Први београдски књижевни клуб

 

О култном дому породице Илић, писао је и чувени српски комедиограф Бранислав Нушић који је „Кућу Илића” или „Први београдски књижевни клуб” овако описао: „Песничка кућа Илића била је осамдесетих година (19. века) једини књижевни клуб у престоници… Кроз ту кућу, на којој су и дању и ноћу врата била отворена, прошло је неколико генерација књижевника, на прагу те куће сусретали су се стара романтичарска књижевност, која је већ изумирала, и нова реалистичка, која се место ње јављала; кроз ту кућу, једном речју, продефиловала је цела наша књижевност седамдесетих и осамдесетих година. Почевши од Матије Бана, Љубе Ненадовића, Чеде Мијатовића и Јована Ђорђевића, ја сам лично Илићевој кући сретао Владана Ђорђевића, Лазу Костића, Ђуру Јакшића, Лазу Лазаревића, Милорада Шапчанина, Змаја…” Значајно је поменути да је у овој кући 1883. године Јован Илић заједно са синовима Војиславом и Драгутином, али и родољубивим песником Каћанским основао „Друштво за уметност”.

 

Савим је јасно да је одрастањем уз оца песника и политичара било неминовно да се и синови окрену књижевности али и политичком ангажману. Рано детињство Драгутина Ј. Илића обележено је одрастањем у многочланој породици, уз три сестре, Јелену, Божицу и Милицу (прве две су умрле рано), те уз браћу Војислава, Жарка и Милутина.

 

 

Иако никада није постигао славу свог млађег брата Војислава, он је чини се, најпреданије ишао стопама свог славног оца. Израстао је у плодног књижевника који се остварио у лирској и епској поезији, у историјској драми, комедији и трагедији, у роману али и као аутор критичких текстова, полемика и осврта. Уз то, био је и либерални славенофил али и оштар критичар режима краља Милана Обреновића.

 

Стопама славног оца

 

Драгутин Ј. Илић, као веома млад, кренуо је стопама свога оца. Поезију је почео да пише већ током гимназијских дана. У том периоду је почео да објављује своје прве песме и тако се сврста у сараднике књижевних часописа „Јавор” и „Отаџбина”. Прву збирку поезије под насловом „Песме”, објавио је 1884. године. На поезију Драгутина Ј. Илића највише су утицали Змај, Радичевић и Грчић, на које је, трагом Вукових идеја, настојао да се угледа. Био је изразити традиционалист чија је поетика поникла са песничког тла, пре свега његовог оца али и свих оних песника које је сматрао „Вуковом омладином”. Као велики заговорник традиције и песништва „народног генија”, а велики противник савременог интелектуалног песништва, био је суочен са оштрим критикама књижевних ауторитета, посебно сарадника часописа „Српски књижевни гласник”, који су га због његових изражених ставова окарактерисали као „безначајног књижевника”.

 

Без обзира на критике и неприхватање од стране једног дела књижевне елите, најдуговечнији син Јована Илића, био је веома плодан писац. По много чему, наличио је на свога оца који му је у срце усадио љубав према књижевности, слободан дух али и одлучност да истраје у ономе што је себи зацртао као циљ.

 

Опчињеност Истоком

 

Драгутин Ј. Илић се угледао на свог оца и када је у питању опчињеност Истоком. Он је дао и најсликовитији однос источњачког и западњачког начина живота, рекавши: „Ко хоће да схвати како се прави добра машина, ко тражи научне спреме, нека иде на Запад. Али, ко тежи за срцем и душом, ко хоће оно васпитање које човека прави човеком, нека се махне Запада, његово место је на Истоку”. Познато је да је његов отац, Јован Илић волео оријентални свет, да је своју занесеност Истоком преточио у чувену збирку „Дахире”, која одише севдахом, но, његов син отишао је и корак даље.

 

Године 1896. Илић објављује биографију пророка Мухамеда под насловом „Последњи пророк”. Ова књига показује његову елоквенцију, велико знање и ширину када је у питању познавање живота пророка најмлађе религије света, односно историје, културе и религије арапског, те муслиманског света. Такође, он се занима и за индијску духовност. Трагом те занесености 1921. године објављује источњачки роман „Секунд вечности”, причу о злосрећном индијском принцу у којој се крију елементи научне фантастике. У овом роману је, према мишљењу Зорана Живковића, забележен први „хрономацијски скок” у српској научној фантастици. Идеју да млади индијски принц Пањати Сахиб на дан свог венчања силази у гробницу своје несуђене драге Дамајанти (којој се заветовао да ће оженити њену посестриму), те да по изласку из те гробнице схвата да се налази 90 година у будућности, Илић је заправо пронашао у индијској митологији. Његова прича о индијском принцу који се обрео 90 година испред свог времена, заправо наличи на митолошку причу о краљу Џанаку (усвојитељу богиње Сите, јунакиње индијског епа „Рамајана”) који је на један дан отишао у рај а по повратку из раја обрео се 90 година у будућности. Да је српски песник Драгутин Ј. Илић био далеко испред свог времена, попут његовог јунака, говоре у прилог и веома необичне теме које је у неколико својих дела обрадио на, за то време, веома неуобичајен начин.

 

Осим источњаштвом, Драгутин Ј. Илић је кокетирао и са езотеријом или искуствима са оностраним. Тако ће остати упамћен као први српски писац који је описао своја спиритуалистичка искуства и покушао да им дâ научну основу. Његови савременици су забележили да је он долазио у додир са езотеријским учењима, а у његовим, пре свега прозним радовима, запажени су и трагови масонског учења и симболике.

 

Посебно је занимљиво то што је централна личност Драгутинове спиритуалистичке аутобиографије управо његов брат, песник Војислав Илић. Годину дана након братовљеве смрти, Драгутин је присуствовао првој спиритуалистичкој сеанси и први „дух” који је проговорио преко медијума био је управо дух његовог брата Војислава. Након тог необичног догађаја Драгутин је из политичких разлога често живео у емиграцији. Своја паранормална искуства је забележио у књизи „Привиђења – моја исповест” која је настала на основу његових интимних бележака. Илић је засигурно ишао корак испред свог времена што се у његовом случају показало као кобно.

 

Зачетник НФ драме на српском језику

 

Драгутин Ј. Илић остварио се и у области драмског стваралаштва. Био је изузетно плодан драмски писац који се окренуо идеји свесловенства уз велику критику према политици Милана Обреновића. Његове драме су написане у морално-мистичном духу, неке уз примесе фолкорних елемената по узору на руске ауторе. Драме: Вукашин (1882), Јаквинта (1883), Прибислав и Божана (1887), Отмица – једночинка (1887), Женидба Милоша Обилића (1898), За веру и слободу (1890), Три депутације – актовка (1906), комедије Лихварка (1895), Саул (играна 1900, штампана 1906)… само су неке од драма изашлих из пера Драгутина Ј. Илића. Многе од њих, попут драме „Вукашин” постављене су и игране на сцени Народног позоршта.

 

Међутим, оно по чему се његово драмско стваралаштво посебно истиче јесте драма „После милијон година” (1921) која представља прву аутентичну научнофантастичну драму на српском језику (али и у свету)! Ради се о својеврсној антиутопији чија се радња одвија у далекој будућности. Главни јунаци Натан и Данијел, као последњи примерци хомосапијенса, суочавају се са новим сојем људи које је Илић назвао бићима из Духо-света. Илић је тако тематику драме базирао на разлици између примитивних и еволутивних бића, односно, бића из будућности код којих ће интелект, разум и рационални свет моћне науке надвладати примитивна бића код којих преовладава осећање.

 

Чини се да је Илић можда описао и садашње време у коме управо преовладава оваква подела људи, односно све присутније отуђење међу људима које умногоме подсећа на његову алегоричну, гротескну, црнохуморну причу из драме „После милијон година”. У неком смислу, он се показао и као визионар али и као врло храбар аутор имајући у виду у које време је написао и објавио књижевно штиво НФ садржине.

 

Богат књижевни опус

 

Драгутин Ј. Илић за собом је оставио богат књижевни опус. Његово, жанровски врло разноврсно дело показује сву његову интелектуалну ширину и образовање, књижевни таленат и аутентичну стваралачку визију. Неколико песама из пера Драгутина Ј. Илића, добиле су народну мелодију која се и данас радо пева. Многи ни не знају да су песме Шано, душо, и Стојано мори, Стојанке, натопљене севдахом, заправо стихови овог заборављеног српског песника.

 

 

Своје занимљиве књижевне замисли Илић је спроводио и кроз новеле које су инспирисане темама из живота, српске историје и према библијским мотивима („Новеле”, 1892, „Светле слике из првих дана хришћанства”,1896…) затим епске спевове („Последњи борац”, 1889 и „Смрт краља Владимира”, 1925), романе („Хаџи-Ђера”, 1904 и „Хаџи-Диша”1908). Илић је такође писао и дела мемоарске прозе „Успомене из Румуније” (1904, 1905), „Зајечарска буна” (1909), али и збирку поема „Освећено Косово” (1913). Објављено је и дело „Аутобиографија одлазећега” које је 1994. године, из рукописа приредио и објавио Сава Дамјанов. Оно што је похвално и што треба истаћи јесте да су многа дела Драгутина Ј. Илића добила реиздања након његове смрти што само потврђује чињеницу да је његова писана реч и даље актуелна и да у потпуности кореспондира са савременим добом.

 

У одбрану краљице Наталије па у изгнанство

 

Да је по много чему био посебан али и да је одувек имао изражен политички став, Драгутин Ј. Илић је показао и у доба династичких превирања. Познат као велики критичар краља Милана Обреновића и његове политике, Драгутин Ј. Илић је био међу онима који су стали у одбрану краљице Наталије у најдраматичнијем периоду како њеног живота али и саме династије односно српског друштва тога доба. О том периоду и својој улози у догађајима везаним за прогон краљице Наталије, Илић је оставио и један писани траг. Ради се о делу „Роман краљице Наталије” који је 1923. године излазио у наставцима у „Цицварићевом Београдском дневнику”. Само уредништво читаоцима је топло препоручивало да прочитају ово Илићево дело: Најтоплије препоручујемо читалачкој публици, да прати цео роман, који је пун интересантности и истинитих података, пошто је писац и сам узео учешћа у многим потресним догађајима из бурног Наталијиног живота.”

 

„Роман краљице Наталије”

 

Овај роман није био објављен за живота аутора већ је сачуван у периодици. Први пут је објављен 2015. године (друго издање 2016.). Иако је писцу донео извесну славу, такође му је донео и велику непријатност која је резултирала изгнанством. Године 1888. Илић из политичких разлога бежи у Румунију. Неко време ће, да би преживео, чак радити као конобар и трговачки помоћник. Након Румуније одлази у Загреб где је кратко радио у листу „Србобран”. Годину дана касније се враћа у Србију где опет бесупешно тражи посао. Потом, одлази у Сремске Карловце где је сарађивао са часописима „Бранково коло”, „Босанска вила”, Зора”, Нада”, „Застава”, те у Летопису Матице српске”. Почетком 20. века у Букурешту покреће часопис „Православни исток” који је излазио на руском и француском језику, а био је намењен руској публици за обавештавање о пропустима руске политике на Балкану. Овај часопис, био је кратког века, те је убрзо био

 

забрањен а његов покретач био је приморан да се поново врати у Србију. Истакнуту улогу имао је и за време Првог светског рата када се запутио у Русију где је спроводио пропаганду о борби Србије. У Одеси је чак прикупљао југословенске добровољце. Након тога се поново се враћа у Србију где доживљава неуспех и као личност и као стваралац, а као последица чињенице да га водећи књижевни критичар Јован Скерлић није уврстио у своју „Историју нове српске књижевности”. Дубоко разочаран, повлачи се из јавног и културног живота.

 

Одлазак у заборав

 

Драгутин Ј. Илић, имао је врло буран живот, притом је носио и тежак терет, оличен у потреби да оправда велико име свог оца Јована и достигне песничку славу свог брата Војислава. Растрзан између сопствених визионарских идеја и захтева тадашњег друштва, између потребе за стварањем и уклапањем у постојеће књижевне токове, Драгутин је у своје доба ипак успевао да остане у жижи интересовања. Данас, нажалост скрајнут и заборављен, остаје присутан у мислима добрих познавалаца и љубитеља српске књижевности, нарочито оне стваране с краја 19. века. Драгутин Ј. Илић, књижевник узбудљивог живота и необичних визија, умро је 1926. године у Београду, усамљен и заборављен. Пред смрт, написао је песму „Последњи пут” чији стихови гласе:

 

Тешки су дани, године

Докле ће сам Бог зна!

Тек моје лепе тишине

не нађох више ја.