Аутори

Духовни револуционар

Аутор:

Део текста из монографије о Надежди Петровић, ауторка Лидија Мереник

 

О Надежди Петровић

 

Надежда Петровић

Надежда Петровић је прва од српских уметница и уметника у 20. веку била довољно отворена за подстицаје Модерне, а њена дела су прва модерна постигнућа у српској уметности на почетку века. Модерна је у српском сликарству генерисана захваљујући Надеждином индивидуалном деловању 1905. године, а свој врхунац је имала у остварењима сликаркине париске и постпариске фазе, између 1910. и 1914. године. Надежда Петровић је прогресивна сликарка која није хроничарка града, призора и обичаја модерног доба и идеала модернизације. Није ни сликарка аркадијске, естетизоване Србије, већ онакве каква је Србија била — живописна, патријархална, сиромашна и непросвећена. Србија је централна тачка овог амбивалентног идеолошког уметничког деловања, синтезе модерних убеђења и сликарских експеримената, политичких ставова и патриотског ангажмана, изједначавања пројекта Модерне са пројектом националнодржавотворног остварења.

 

Гоњена сопственом импулсивношћу и брзином, отишла је, као „духовни револуционар и расни крчилац нових путева” испред уметности своје средине. Зато је углавном била суочена са неповољним или изразито негативним уметничким приказима. Таква критика није препознала не само њен нови „бурни” сликарски језик и прву модерну синтаксу слике, јединствену у Срба у то време, већ ни имплицирано идеолошко-политичко залеђе њених слика. Није било ничег привлачног у портретима сељака, чобана и сељанки са обрамицама. Они су били хир „луде плаве четке”, као што су се и њено „очајно југословенство” и утопијска борба за Југословенску колонију критици чинили хировитим и немогућим. Ипак, она је народским темама и југословенским, ослободилачким културно-политичким визијама у потпуности заговарала исте идеје које је заступала политика Петра I Карађорђевића и које ће 1914. Нишком декларацијом бити озваничене као ратни циљ Србије.

 

Надежда Петровић, "Ресник" - 1905. година

Надежда Петровић, “Ресник” – 1905. година

 

Неспособна и невољна за деликатност импресионистичког исказа, Надежда ствара различиту, усамљену и аутохтону верзију модерне слике наглашених изражајних, колористичких вредности, широких захвата и визура. У Паризу њен радикални уметнички говор иде још даље, охрабрен елементима примитивизма и фовизма које препознаје као важне покретаче напретка модерне уметности. Надеждина храброст се огледа управо у успостављању идеје чистоте (пуризма) слике у смислу у којем она постаје самодефинишућа, пошто претходно одбаци поступке, материјале или ефекте неиманентне слици (сликарству), у чему је историјска истина о модернизму и модернистичкој слици. Њен став о самодефинишућој слици, изражен у многим париским и постпариским сликама, створио је прве радикалне пиктуралне исказе српске Модерне. Ако имамо у виду да „no artist of any art, has his meaning alone, Надеждин модерни пројекат настао је у најбољем споју индивидуалног, иновативног стваралачког порива и интелигентне интерпретације топоса и митова традиције. Другим речима, уметник не зна шта ће створити док не почне да живи у нечему што више није само садашњост, него садашњост прошлости, и све док не постане свестан не онога што је мртво и прошло, већ онога што одатле почиње да живи.

 

Надежда Петровић "Аутопортрет" - 1907. година

Надежда Петровић “Аутопортрет” – 1907. година

 

Југословенска Нада     Бурна 1908. година доноси велике демонстрације у Београду, које предводи Бранислав Нушић. Надежда прекида наставу у школи и са ученицима креће на демонстрације. Када се убрзо појавила на балкону Народног позоришта поздрављена је овацијама масе.   Тих дана добија надимак „Југословенска Нада”. Надежда Петровић стално позва на борбу против тираније аустријског цара, за слободу, а оснива Лигу за национална права потлачених жена, Одбор Српкиња.

 

Међутим, иако је први утемељени модерни пројект уметности и уметничке идеологије у Срба реализовала жена, успоставивши га као могућу норму, а не као случајно одступање, он је у своје време доживљен пре као ексцес него као капитално достигнуће. Малобројне добре критике, пре свега Моше Пијаде и Бранка Поповића, нису могле да преокрену ни културну јавност Србије у времену пре 1915, а нарочито не владајући ток углавном конзервативне и нетрпељиве ликовне критике. Сходно томе, оне нису могле да буду пресудни генератори њене постхумне славе, па ни пресудни за њено уобличавање у хероину. Одлучујућу улогу у том процесу одиграо је како Надеждин политички и хуманитарни ангажман пре 1912, тако нарочито у време оба балканска рата и у Првом светском рату — активизам необично одевене „чудне младе жене”, која у џаковима жита шверцује муницију и која је „видар националних рана и војник”. Тако је види историја и и најчешће препознаје по слици коју сама никада није уважавала, Аутопортрету из 1907, и која никада није била носилац њеног идеолошко-уметничког програма, или по митској документарној фотографији у униформи добровољне болничарке. Надеждини народски портрети били су довољно стварни и (или) непривлачни да никад не постану визуелни стереотип „народа” и успеју да надмаше популарност Крстићеве слике На студенцу. Пејзажи Србије су очигледно више инсистирали на сликарском експерименту него на идиличном садржају. Историјске композиције су превише Модерне и „нејасне” да би надмашиле беспрекорни наратив националног мита коме су Јовановићеве слике и данас непревазиђени симбол. Изразито сликарски авангардна серија париских мотива тек не поседује ниједан национално репрезентацијски моменат, а њихову су језичку прогресивност олако засенили још радикалнији експерименти других уметника који се спорадично јављају након 1918. године. Нажалост. Јер, „оно што је Надежда Петровић оставила иза себе на уметничком пољу — њено сликарско дело, стоји потпуно засебно, јединствено и неупоредиво. Оно ће остати у нашој културној историји као само њено. Оно је значајно и препорођајно. Оно би било, поуздано, много значајније да није прекинуто. Због тога је њена лична жртва постала толико драгоцена и толико тешка.”

 

Иако је сликарско дело Надежде Петровић велико, њу су тек ратничко, а не уметничко изједначавање са мушкарцима и њена прерана смрт на фронту, а не за штафелајем, учинили хероином: „Надежда је једне вечери добила ратно одликовање које је један војвода скинуо са својих груди да њој прикачи. Признање одато Надежди Петровић, признање које је изједначило са мушкарцима, најбоље је признање које је ова храбра жена могла да добије.”

 

Ако је политички живот Надежде Петровић био неопходан за историјско успостављање њене величине и ако, коначно, њена смрт никако не може бити узалудна, не само у смислу њене племените мисије болничарке, већ и чињенице да је Србија 1918. године остварила многе од политичких циљева који су Надежди били блиски, онда је њено дело први саставни чинилац недовршеног пројекта уметности српске Модерне 20. века, за који је дисконтинуитет карактеристичнији него континуитет, будући сасецан ратовима, превратима и политичким убиствима, конзервативизмом, унутарнационалним и међунационалним сукобима и суровостима, непросвећеношћу, лошим укусом, речју, широким хоризонтом немоћи и незнања, над широко и „тестасто” сликаним, пејзажом Србије међу шљивама усред надолазећег модерног доба.

 
Надежда Петровић црта портрет своје тетке, 23. август 1893. године
 

На крају: Који проблем је уметничко дело поставило будућности? Проблем који изискује уметничко решење, или проблем који то решење искључује? Да ли је Модерни пројект Надежде Петровић био идеолошка или утопијска пројекција? Потоња историја је, током 20. века, како потврдила тако и демантовала оба. Оно што је саграђено, касније је разарано, и у политичком и у уметничком смислу. Дефинисано почетком 20. века као „идеја-снага” и „пројект деловања револуционарне намере”, завршено је крајем 20. века као утопијски пројект ин витро — у ситуацији у којој уметност и њена идеологија, стално окретане на точку хиперисторизованог и хиперполитизованог друштва, нису успеле да се наметну, као делотворни поступак, као доминантна, оперативна структура визије једног рационално и етички осмишљеног пројекта — модела. Такав модел је, на кратко, успоставила Надежда Петровић, као борбену уметничко-политичку визију будућности, кроз хомогено тело етике, уметности и одговорности. Парадоксално како на први поглед може да изгледа, прогрес Модерне слике идентификован је са прогресивном реализацијом пре свега националне и шире, југо-словенске, идеје. По свом сентименту, такав је концепт ближи романтизму него модернизму. По својој уметничкој одлучности и бескомпромисности, он је у чистом модернизму више него што је Србија првих деценија 20. века имала способности да прихвати.

 

(део текста из монографије)

 

Аутор: Лидија Мереник