Аутори

Пупин изнео визију живота након смрти

Аутор:

У последњем интервјуу пре смрти изумитељ је изразио веру у божански план

 

НАУКА ПОТВРДИЛА ВЕРУ

 

Сматрао је да бог пребива у човековој души и да је ова интелигенција бесмртна

 

Ауторска права, 1935, Компанија Њујорк тајмс и НАНА

 

У интервјуу који је вероватно био последњи пред његову смрт, професор Михајло Пупин, српски пастир који је постао један од водећих америчких научника, изразио је своју веру у наставак постојања након смрти. Др Пупин је преминуо у уторак и његова сахрана ће бити одржана сутра.

 

„Наука”, рекао је „даје нам више него довољно основа за интелигентну наду да је наш физички живот само етапа у постојању душе. Закон континуитета и општи научни поглед на универзум теже да учврсте наше веровање да душа наставља да постоји и да се развија након смрти.”

 

Интервју је одржан у његовом малом кабинету – кабинету почасног професора електромеханике на Универзитету Колумбија. Професору Пупину, који је тада патио од срчаног обољења које је окончало његов живот у уторак, помогнуто је да устане са кауча, намештеног са уздигнутим заглављем како би могао да настави свој рад, и седне са друге стране свог старинског стола засутог књигама и цртежима.

 

Његови изуми су практични

 

Највећи део изума овог научника на практичан начин доприноси укупној добробити човека. Пупин је тај којем дугујемо сложену идеју Пупиновог калема, који је омогућио телефонски разговор на велике даљине; њему дугујемо комбинацију флуоресцентног екрана са икс зрацима, која је учинила видљивим скривене органе тела, и друга открића која су утицала на наш свакодневни живот.

 

„Наговештаји бесмртности” др Пупина почели су када је, као мали дечак, чувао очеве овце на пашњацима родног Идвора. Током дугих летњих ноћи посматрао је звезде и у даљини чуо одзвањање црквених звона.

 

„Чинило ми се тада” сећа се, „да су светлост и звук божански начини говора, стога два су питања: „шта је светлост?“ и „шта је звук?“ испунила моје мисли у буђењу и ушла у моје снове.

Што више мислим о овим стварима као човек од науке, све више схватам да је моја дечачка уобразиља била тачна. Када чујем неког великог музичара да свира Бетовена или Брамса на виолини, ја осећам да он чини да вибрирајуће жице говоре језик који је истинска порука са небеса.”

Упитан је за његово поимање небеса.

„То је оно што научници називају стварним светом и чега је овај свет само слика. Целокупно научно истраживање и испитивање усмерено је ка даљем откривању оностраног света. Све о овом свету – данашњем свету – што ми уопште знамо, опажамо путем чула. Видимо залазак сунца, дугу, звезде, ново зеленило пролећа; чујемо песме птица; удишемо мирис руже; кушамо, осећамо, а све то води наговештајима неког другог света“.

 

Утврђена вера у бога

 

На њему својствен отворен начин, као да износи математички аксиом, потврдио је своју веру у бога: „Где год је наука истраживала свемир, нашла је да је он манифестација принципа координације, коначног, водећег принципа који води од хаоса ка космосу. Бирам да верујем да је овај принцип координације божанска интелигенција пре него да је космос резултат насумичних догађаја. Можемо се у попуности уздати у ово божанско постојање. Постојаност, континуитет присутни су свуда у универзуму.”

 

„Где мислите да ова божанска интелигенција пребива?”, упитан је.

„У души човека. У том огромном свету унутар нас борави божанство.”

„Онда не верујете да наука одвлачи човека од бога?”

„Могу искрено да кажем да је, у мом случају, наука у великој мери учврстила моју божанску веру”, одговорио је.

„Права сврха науке”, наставио је, „није само да прави материјалне ствари, изуме, како би увећала богатство и комфор. Ако наука не помогне и не пружи мени и другима бољу веру у складу са којом ћемо живети, боље разумевање Ствараоца, ближу везу са богом, како бих ја боље спроводио божанску сврху, онда сам ја пропао човек.”

 

Последње питање који облик ће душа узети када настави ка ономе што је називао стварни свет, изнедрило је овај одговор:

„Људска душа је највиши производ божјег стваралачког делања. Сада, пошто је бог провео непознато време у стварању човека и обдарио га душом, која је одраз његове слике, да ли је разумно претпоставити да човек живи овде на земљи кратак век и да га смрт затим угаси? Да душа нестаје са физичким телом? Да је постојала узалуд?”