Аутори

Милица Томић – прва жена оснивач и уредник часописа

Аутор:

Жена трагичног усуда Милице Стојадиновић Српкиње

 

Милица Јаше Томић (1859-1944)

Историју српске културе својим прегалништвом обогатиле су и многе жене са подручја Војводине. Својим активним радом у области културе и уметности, те борбом за еманципацију жена, утрле су пут данашњим генерацијама. Неке су биле истакнуте књижевнице, феминисткиње и хуманитарне раднице, док су неке пак, оставиле веома дубок траг својим храбрим иступањем у друштвеним сферама које су до њихове појаве припадале само мушкарцима.

 

Једна од тих Војвођанки које су се осмелиле не само на културни и друштвени, већ и политички активизам, јесте и српска књижевница, феминисткиња, новинарка и политичарка Милица Томић. Њен животни пут, посебно његов несрећни крај, наличи на трагични усуд највеће српске песникиње Милице Стојадиновић Српкиње, по којој је Милица Томић и добила име. Оно што је заједничке за ове две изузетне жене јесте да су скончале у крајњој беди, потпуно заборављене од свих.

 

Светозар Милетић (1826-1901)

Милица Томић рођена је 1859. године у Новом Саду као ћерка чувеног српског политичара Светозара Милетића који је, ни не слутећи да ће је задесити исти трагични усуд, својој ћерки наденуо име Милица, по узору на славну српску песникињу. Одрастала је у многочланој породици у којој је првобитно било деветоро деце, да би преживело само двоје, Милица и њен брат Славко. Већину живота, Милица Томић провела је у родном граду. Школовала се у Бечу и Пешти. Говорила је неколико светских језика: немачки, француски, енглески и мађарски. Била је веома образована, амбициозна и пуна полета. Иако је почела да студира медицину, због очеве болести, морала је да напусти студије.

 

Нарушено здравље њеног оца Светозара Милетића утицало је на то да се као веома млада укључи у политички живот. Одрастајући уз оца политичара, Милица Томић је и сама кренула тим путем, тако рушећи све баријере и предрасуде које су у то доба владале о женама. Занимљив је и податак да ју је отац чак облачио у мушку гардеробу и звао је Милош. Чини се да је њен отац све наде полагао у њу, те стога и не чуди зашто је тако млада ушла у свет политике и друштвеног активизма. Њен животни пут су свакако највише обликовала две знамените мушке фигуре  ̶  њен отац Светозар Милетић и њен супруг Јаша Томић.

 

Трагом политичких идеја свога оца

 

Отац Милице Томић био је политички првак Срба у Угарској, градоначелник Новог Сада и оснивач листа „Застава”. Како је неколико пута био у затвору и нарушеног здравља, све политичке активности као и уређивање часописа преузела је управо његова ћерка Милица, која је као веома млада ушла у свет политике. Временом је постала највернији очев сарадник, али је и сама остваривала политичке везе. Колико је ова храбра Новосађанка била одлучна у својој борби за еманципацију, говори у прилог и чињеница да је била једна од седам посланица које су 1918. године, учествовале у раду Велике народне скупштине у Новом Саду која је одлучивала о припајању Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Дакле, она се сврстала у прве српске посланице и политичарке и то у време када жене нису имали право гласа.

 

Милица је такође писала политичке чланке и успешно уређивала очев часопис који је нешто касније и преузела како би га сачувала од супротстављене политичке опције. У томе јој је посебну подршку пружио Јаков Јаша Томић, политичар, књижевник и новинар са којим је осим пословне сарадње остварила и брак. Та њена одлука у потпуности ће одредити њен даљи живот и на крају се показати као кобна.

 

Брак са Јашом и кобно писмо

 

Јаша Томић (1856-1922)

Усуд је хтео да се Милица Милетић веома рано окрене политици и борби за очување идеја њеног оца Светозара Милетића. Његова честа тамновања и болест утицали су на то да се Милица у потпуности посвети ономе што јој је отац оставио у аманет. Између осталог, то је био и лист „Застава”. Како би у томе успела, Милица одлучује да се уда за Јашу Томића који 1884. године постаје уредник листа „Застава” и политички наследник Светозара Милетића. Јаша преузима сву одговорност око вођења часописа, али и политике коју је пропагирала Милетићева Српска народна слободоумна странка која је касније прерасла у Радикалну странку. Иако је у том периоду, у приватном животу Милице Томић већ постојао један мушкарац, она се ипак одлучује на брак са Јашом, што је чаршија аутоматски протумачила као брак из интереса. Без обзира на ове спекулације, брачни пар Томић је успешно сарађивао, и на пословном и на приватном плану.

Милица и Јаша Томић 1885. (фотографија из часописа „Жена данас”, 1938.)

Како нису имали деце, сву своју пажњу су посветили друштвеном и политичком ангажману. Јаша Томић се залагао за равноправност мушкараца и жена, а велику подршку пружала му је супруга која се и сама посветила женском питању. Преломни тренутак у њиховом животу догодио се када је вођа либерала Миша Димитријевић у штампи објавио њено девојачко љубавно писмо. Објављивању овог, касније ће се испоставити кобног писма, претходила је жестока расправа у новинама коју је Јаша водио са Мишом Димитријевићем, власником листа „Браник”, званичним гласилом војвођанских либерала. Како је Милица у потпуности била дискредитована као жена и како је на њено име бачена љага, њен супруг Јаша Томић одлучује да одбрани част своје жене тако што на Туциндан 1890. године, на железничког станици ножем рањава Мишу Димитријевића који од последица тог рањавања и умире. Јаша Томић завршава у затвору а Милица опет остаје сама да се бори са свим последицама мужевљевог чина.

 

 

Прва жена оснивач и уредник новина

 

Лист „Жена”

 

Иако скрхана због свега онога што ју је задесило у приватном животу а што се у великој мери одразило и на њен јавни живот, Милица Томић ипак не одустаје од своје борбе. Године 1911. покреће лист „Жена” и тако се златним словима уписује у историју српске штампе као прва жена оснивач и уредник неког часописа! У доба када су све часописе (и женске) уређивали мушкарци, Милица Томић иступа храбро и исписује историју. Часопис „Жена”, излазио је у континуитету од 1911. до 1921. године (осим за време Првог светског рата), тако поставши један од најзначајнијих српских часописа с почетка 20. века, намењен женама.

 

Лист „Жена” имао је пре свега еманципаторску и просветитељску улогу, чиме се укључио у главне токове европског феминизма. Сама Милица Томић, осим уређивања часописа и писања текстова на тему женске еманципације, била је ангажована и у активностима других часописа и удружења, тако дајући значајан допринос развоју женског питања у Србији. Била је оснивачица женске читаонице „Посестрима”. „Српска женска читаоница” основана је у Новом Саду 1910. године са циљем да окупља жене свих сталежа и омогући им да се међусобно помажу, едукују и забављају. Годину дана након тога основано је и  Добротворно друштво женске читаонице „Посестриме” са циљем да се чланицама помогне у немилим животним околностима.

 

Осим активног рада у оквиру „Српске женске читаонице”, Милица Томић је имала енергије и да оствари сарадњу са женама из Европе а које су се бавиле питањем женске еманципације. Познато је да је водила преписку и са светски познатим суфражеткињама попут Розике Розе Швимер. Својим активним деловањем у области политике, штампе и културе с почетка 20. века, Милица Томић поставила је темеље борбе за женску еманципацију у оквирима српског друштва, показавши да жена може и треба да буде уважавана бар онолико колико и мушкарац.

 

Жена која је гледала у будућност

 

Усвом последњем интервјуу, који је дала 1938. године за часопис „Жена данас”, на питање о њеном раду, сећању на њеног оца Светозара Милетића, супруга Јашу Томића и о раду у листу „Жена”, Милица Томић је рекла: „Сва су та питања лепа и на месту, али сва та питања задиру у историју Војвођанског покрета и покрета војвођанских жена. На њих би се могло одговорити у низу чланака, па тек да се добије јасна слика. А ја то не могу. Не могу, децо. То би значило да поново узмем перо, поново да пишем. Не пишем већ више година, од смрти свога мужа; моје се перо иступило…Појавити се после петнаест година  ̶  шта би значило? ̶  Нико није васксрнуо, нико, па се то ни са мном неће догодити. Не бих ни ја међу вас дошла као Месија. Појавити се сада значило би повампирити се  ̶  а ја то не желим.” Упитана и о савремености њеног промишљања на тему жена и женске еманципације, Милица је кратко одговорила: „Ја сам увек гледала у будућност.”

 

Часопис „Жена данас” из 1938.

 

Милица Томић се потпуно повукла са јавне сцене 1922. године, након смрти свога мужа Јаше Томића. Своје последње дане провела је у једној скромној соби у улици Жоржа Клеменсоа  ̶  на зиду две три слике, неколико књига и два укоричена годишта листа „Жена” који је сама покренула и уређивала. Године 1944. наступио је тужан крај живота новосадске хероине. Скончала је у беди, сама и заборављена од свих. Иако су њен отац Светозар Милетић и супруг Јаша Томић остали у колективном сећању свог народа (обојица имају споменике у Новом Саду, спомен-плоче на породичној кући и два војвођанска села која су названа њиховим именима  ̶  села Милетић и Јаша Томић), она је потпуно скрајнута. Сахрањена је у породичној гробници у Новом Саду. Почива крај свог оца и свог супруга, но ипак понижена јер је њено име уклесано на полеђини споменика као још један у низу знакова да је мање вредна зато што је жена.