Аутори

ЗАШТО СУ ШЕЗДЕСЕТЕ ВАЖНЕ ЗА БЕОГРАД?!

Аутор:

images-cms-image-000003678
Сећања, одломци…

 

Временски, то је заносни период од Костићевог гола у финалу Олимпијских игара у Риму, до оснивања Студија Б. Кад су падали стари ауторитети пред новом музиком и модом.

 

Кад се осврнем, то време одавно не делује ни наивно, ни неозбиљно, ни само ера једне генерације.

Шездесете су изградиле мантру: Ко их се сећа, тада није био тамо… Ни са одушевљењем ни презиром.

 

Дакако, онај ко се тада устрептало, одушевљено и помало престрашено упутио ка Али Бабиној пећини времена, а да је изашао одатле не упивши ништа од укуса тог доба – идеја о животу, музици и стилу, данас изгледа тужно као зелени Лејланд паркиран на периферијском отпаду, без точкова зарастао у шипражју давно зарђале ограде.

 

Београдске шездесете… Временски, то је од гола Боре Костића у римском олимпијском финалу, скока Бебе Лончар у фонтану трга Маркса и Енгелса за последњи кадар филма „Љубав и мода”, Конференције несврстаних 1961. и кад је град бројао 600 хиљада становника, преко европске премијере мјузикла „Коса” до покретања Студија Б, априла 1970, пуштања у рад првог блока ТЕ Никола Тесла, штрајка студената Филозофског и Филолошког факултета, као и Ликовне и Академије за позориште, филм и телевизију поводом суђења Владимиру Мијановићу, једном од лидера демонстрација ’68, пуштања у саобраћај аутопута кроз Београд (Мостарске петље, моста Газела и Теразијског тунела), отварања првог „Драгстора” у подземном пролазу у Нушићевој, кад је на телевизији кренуо „Максиметар”, а Београд имао 900.000 житеља.

 

Доба када је град ноћу трагао за таласима 208 како би слушао Радио Луксембург, а дању фреквенцију другог програма Радио Београда – „Састанак у девет и пет” Николе Караклајића, „Пријатељ звезда” беше Никола Нешковић, а Мића Илић излуђивао својим „Минимаксом”. Декада кад се читао Џубокс, Чик, Гонг и Сусрет. Кад се отворио Дом Омладине, организовале параде Ритма и прве Гитаријаде, провиривало у дискотеку код Лазе Шећера, нестрпљиво ишчекивао сваки телевизијски „Концерт за млади, луди свет”, кад су настали Битеф, Фест и Њупорт-Београд Џез фестивал, кад се укоренио БЕМУС, кад су оснивачи Медиале кренули по комад своје славе на разне стране света, кад је Партизан био други у Европи, а Шеки предао Џаји фудбалско царство, кад је Јован Буљ командовао све гушћим саобраћајем, кад су многе девојке промовисале мини моду, а само једна једина била Тофија, кад је уместо Фиће национално возило постао Тристаћ, кад се улицама протестовало због Лумумбе, Чехословачке и студентских захтева ’68. Кад нам је из Лондона стигао Марк Истерн, па Холиси, па Серчерси. Лемија нисмо препознали у Рокинг Викерсима…

 

Кад је рокенрол продисао, а енциклопедије почеле да се пишу за штребере.

 

Тада нико није желео да ствари остану статичне и задрже трајну превласт на културном плану.

 

Сцена из филма „Љубав и мода”

Београд оних шездесетих када су се попут домина, пред налетом младалачког бунта неспремног на безрезервно пристајање, рушили родитељски системи вредности, а између рокенрола и грађанске неприлагођености стављан знак једнакости. Када је овај град био једна од станица релија Лондон-Истанбул и Магичног аутобуса који је возио ка егзотици, мистици и филозофији Истока, као идеалном месту за бекство од сиве свакодневице и Хакслијевог врлог новог света. Кад се маштало да се истовремено помеша удахнути мистични дах Истока, дим локалног хашиша и мирис пачулија. Да се окачи неки духовити хипи беџ на цветну кошуљу или прве левиске. Тада су те ствари биле нераздвојиве једна од друге. Истих тих шездесетих када је Исток за одметнике од потрошачког Запада представљао и својеврстан културолошки феномен, у потрази за идентитетом и новим, помагао да се изроде неки посве нови музички изрази.

 

Духовити хипи беџеви су се качили на цветне кошуље и прве левиске.

 

Дошло је до експлозије у идентитету који је био у великој мери потиснут или потцењен. Дакле, када смо већ имали Чак Берија и Елвиса, било је некако природно да садржај који су донели весници шездесетих одједном овлада ваздухом, дајући свима дозволу да се живи с делом духа и тела који је био на много начина претходно обуздан. Где је једна младост препознала заносни звук својих „Марсељеза”, родитељи су чули само обичну буку. То је био разлог да се заувек разиђемо око уметничких, политичких, моралних и модних убеђења.

 

То је онај непоновљиви духовни амбијент кога су карактерисали клубови у којима се свирало, глумило и маштало, то је доба кад су фризери за дуго изгубили једну генерацију муштерија, кад су постери почели да се лепе по зидовима, орманима и плафонима (много касније су стигли у рамове), кад су цветне кошуље, беџеви, железничарске капе, дрске мини сукње и огрлице постали обавезни детаљи урбане ношње, кад су прве светске новине и магазини почели да стижу у теразијски подземни пролаз, а ЛП плоче у комисионе, кад су квалитет журева одлучивале особе са оригиналним издањима под мишкама, кад се на Теразијама спроводио први референдум: демократска подела на присталице Битлса или Стоунса, а свака права игранка вредновала у зависности колико су и како они на сцени савладали обавезну страну лектиру. Кад су се гутали први прелудини и палила прва трава.

 

Матора гунђала Битлсе данас воле не због музичког, интелектуалног или метафизичког садржаја њихових песама, већ због начина како су све инспирисали поруком ”мир, љубав, разумевање”

 

Тај Београд је био на свом нивоу и муњевито препознао дух времена који је донео и отворио пример Битлса. Зато им је дао простор, срце и кадрове, и зато је одавде изашла фантастична генерација уметника свих жанрова и на то смо вечно поносни.

 

Ми, данас матора гунђала, Битлсе и даље волимо не због музичког, интелектуалног или метафизичког садржаја њихових песама, већ због начина како су нас инспирисали поруком ”мир, љубав, разумевање”. Тешко да је тада прошао дан без утиска да смо сведоци додавања још једног камена за оно што је све више личило на ванвременску катедралу.

 

Ви растете, а дух вам постаје истанчанији јер стасавате у амбијенту у коме вас тако често својом музиком богате Битлси, Стоунси, Џемс Браун, Хендрикс, Ху, Елвис, Дилан, Џенис, Отис Рединг, Кинкси, Дорси, истовремено схватајући да ту, око себе, имате Ђорђа Марјановића, Силуете, Златне дечаке, Корни групу, Арсена…

 

Све њих и комплетан дух промена овде су унели најбољи, промовисали најбољи, чували најбољи и на њих нас подсећају најбољи. Тако је прву плочу Битлса ”Love Me Do” у Београд донео Радивој Кораћ, највећи стрелац кога је европска кошарка имала, Битлсе је медијски представио Никола Караклајић први диџеј ових простора, песме Битлса први свирали данас истакнути уметници, доктори, инжењери и научници пред пензијом, због њих су се отворено у креативност упустили Зоран Христић, Пеђа Нешковић, Зоран Симјановић, Давид Албахари, Бранко Милићевић, Југослав Влаховић, Мика Оклопчић, Александар Мандић, Драган Великић, Радован Хиршл, Александар Цветковић, Влаја Јовановић, Пеђа Гавровић, Влада Бајац, Душан Прелевић, због њих у музику уронило на стотине најталентованијих градских девојака и момака, а деценијама овде успоменом на ту инспирацију обогаћују добро знани прваци из других домета људског духа. Оних који умеју да разликују оригинал од копије, аутентично од фалсификата и који не умеју да ћуте због тога.

 

Шездесете су прелаз с једног начина живота на други.

 

Када је Ленон рекао да су Битлси популарнији од Исуса, он је погодио у срце епохе. Класичне вредности друштва заувек уступају место другачијој слободи живљења која, вођена напретком технологије, нестрпљивошћу задовољења жеља и хипи етиком, мења познати свет. У срцу шездесетих је протест против богаћања и себичности и старовремено уверење хипика да можемо мењати свет ако мењамо себе, слушајући песме које чувају љубав.

 

Та револуција у глави мало кога није дотакла. Резултирала је променама много дубљим од политичких, религиозних или модних.

 

При том треба рећи да је права револуција шездесетих, моћнија и важнија за друштво више од било ког спољашњег нуспродукта, била унутрашња револуција осећаја и претпоставки: револуција у глави!

 

Мало кога она није дотакла. И резултат су промене много дубље од политичких, религиозних или модних.

 

Џубокс бр. 1

Џубокс бр. 1

Била је то револуција обичног човека изнутра, чији манифест са свим пороцима и врлинама, губицима и добицима, конфузијама и луцидностима, нигде не може боље да се чита него у песмама.

 

Шездесете су године кад је из углачане калдрме почела да избијала чудесна самурајска коприва. Због чаја од те биљке и овај маторац данас једва чека згоду да брисне у ”златно доба” кад је матрица свега што се данас слуша и продаје као ново, искрила пуним сјајем. И обасјавала будућност.

 

На крају крајева, никад не треба заборавити да је тај и такав Београд имао прву премијеру мјузикла „Коса” у овом делу Европе, први специјализован чисто рокенрол часопис на свету (Џубокс) и да су у њему настајали први кратки филмови на песме домаћих извођача („Концерт за млади, луди свет”), који ће се годинама касније у свету назвати „музички спот”.

 

Боже, драго ми је што могу на све то да будем поносан.