Аутори

Да му се боре виде

Аутор:

 

Јер кад остариш

нико не куца на твоја врата

ни поток с рибама од сребра

ни младо ждријебе, влажна ока

ни јабука у цвату,

нико

Само ја кад остариш

као облак у твојој кафи

доћи ћу у громби капуту

и чућу кад ти се

моје име омакне и крене,

полако, сама од себе

посљедња суза за мене

Један за другим

возови полако пролазе

као и обично

ставићеш каћуне у прозоре

чини ми се да,

мјесец рамазана почиње

помало је тужно,

када остариш

Горан Бреговић/Бијело дугме (1984)

 

Jer kad ostariš

 

Горан Бреговић је много тога, понајвише метафора генерацијског тријумфа: самохрани хипик из шездесетих, дрски пучиста, мислилац коме се сан остварио у седамдесетим, аутор кога поштују у осамдесетим, беземљаш из деведесетих, светска звезда у новом добу.

Утемељивач домаћег рокенрола превалио је дуг и чудесан пут до композитора филмске и савремене музике.

Предводећи Бијело дугме (1974-89) патентирао да се може живети од рокенрола. Пре је рокенрол био рекреација док студираш, док идеш у школу, да те цуре запазе.

Нико није знао да је овде могуће живети свирајући рокенрол. Тек после Бијелог дугмета било је свима јасно да човек не мора завршити факултет да би преживео, ако свира рокенрол.

„Мислим да је људе изненадило да рокенрол не свирају само кретени и чупавци. Од тог шока ја још живим. Ја сам ти онај који зна и придјев, и прилог и подмет ставити једно уз друго.“

 

Песму „Јер кад остариш“ објавио је 1984. на албуму „Бијело дугме”. На питање да ли се прибојава старости, Бреговић је одговорио: „Настојим да то питање пуно не рационализујем јер би то водило ка једној технологији. Људи који рационализују своје старење имају читав механизам превентиве, како би остарили што спорије и безбедније. Ја то још немам. Као и сви други, и ја сам се усрао од смрти и вјероватно све ово што радим је неки однос према смрти.

 

Андрић је као сваки озбиљан чоовјек имао ту рационализовану везу. Тај мост који се гради… Ја то немам и настојим да ми пјесме старе заједно са мном, зато што сам се ухватио у нечем противприродном: да пишем пјесме млађе него јесам, да изгледам млађе него што сам.

 

Настојим да ми се свака бора види јер сам је заслужио, тако да ме је срамота када ми се омакну дјетињасте пјесме, имам ја таквих и у позној фази. „Зашто ме не подноси твој тата” писао сам у тридесет петој, што је врло будаласто.”