Аутори

Осујећени геније српског модерног филма

Аутор:

 

Када сам први пут видео филм Чудотворни мач српског режисера Војислава Нановића, одлучио сам да у животу желим да радим само једну ствар. Да будем као Нановић, да снимам такве филмове…“

(Никита Михалков, режисер)

Војислав Нановић

Војислав Нановић

 

Ова реченица прослављеног руског режисера Никите Михалкова није превише позната у домаћој јавности. Још је мање познато име и дело Војислава Нановића, пионира и својеврсног генија модерног српског филма, личности у сржи неколико важних историјских тренутака, данас потпуно ишчезлог у колективном сећању.

 

Иако у званичној историји „Славица“ важи за први југословенски филм снимљен после Другог светског рата, за историју српског филма важи други податак: „Бесмртна младост“ је било прво остварење снимљено после 1945. Урадио га је Војислав Нановић, перспективни београдски „филмаџија“ који је годину дана пре тога учествовао и у снимању првог домаћег документарног филма – у боји. „Смотра младости“ односила се на слет из 1946. где су београдски пејзажи по први пут пренети на платно у пуном колориту, у епохи у којој је још увек доминирао црно-бели филм.

 

Као перспективан за кинематографију, Нановић 1947. године добија прилику да заврши курс у Барандову, комплексу студија у преграђу Прага у коме ће се зачети чувена „прашка школа филма“, и на коме му предаје легендарни Сергеј Ејзенштајн, аутор класика „Оклопњача Потемкин“. Прилику да се школује у Прагу, Нановићу указује врховни фактор времена после рата – комунистичка партија, која влада земљом. Семе поверења партије у Нановића, из којег је проклијала једна од најаутентичнијих српских филмских каријера где су се породила два темељна филма – „Бесмртна младост“ и „Чудотворни мач“, посејано је једне хладне вечери октобра 1941. године испред неугледне периферијске кафане у Иванковачкој улици у београдском крају Палилула.

 

Отпор урбане младости

 

Сакривен у сенци климаве дрвене ограде, у уској и каменитој уличици, Нановић је у џепу грчевито стезао хладни метал малог пиштоља „маузер“. Из приземне куће прекопута чула се галама и одјекивала је музика приликом отварања и затварања врата, како би који гост ушао или изашао. Нановић је чекао једног: за шанком је стајао и пио пиво крупан Немац, војник Вермахта, припадник нацистичке војске која је неколико месеци раније сурово окупирала Београд и читаву Југославију. У околним капијама стајало је још пар Нановићевих другова из ћелије отпора какве су се тих дана масовно покренуле у освојеном граду. Сви су били наоружани и решени да ликвидацијом непријатељског војника покажу да Београд не пристаје на понижење. Када се на вратима кафане указала велика силуета у зеленој униформи, Нановић је повукао обарач. Онда су запуцали и остали… Био је то први и једини окупаторски војник на кога је извршен атентат у Београду, све до 1944. године.

 

Тема отпора београдске урбане младежи био је тако оквир његовог првог филма, култног „Бесмртна младост“. Главну улогу имао је дебитант, касније чувени глумац Раде Марковић. Кроз поменути оквир отпора овим остварењем, у коме се јасно видело да је Нановић са успехом савладао Ејзенштајнове лекције из Прага, биле су обухваћене кључне дилеме епохе: питања националног поноса, окупације, слободе, али и љубави. Иако сниман у тешким послератним условима немаштине и импровизације, услед чега су неке сцене урађене чак у Пули (у то време у Београду није могао да се нађе читав улични дрворед јер су дрва била масовно исечена у ратној оскудици за грејање), “Бесмртна младост“, за разлику од фамозне „Славице“ уноси урбану иконографију на велико платно. Био је то први „градски“ филм који се одвија на улицама уместо у шумама и горама, што ће убрзо постати опште место нове кинематографије, и у коме аутор захваљујући свом животу на калдрми, приказује Београд под окупацијом без икакве симулације или претеривања. Нановић је у „Бесмртну младост“ уткао сва сопствена искуства у намери да остави својеврстан споменик својој генерацији која је у борби за идеал слободе и херојства била брутално уништена у истом том полису чији дух и углед је пожртвовано бранила.

 

Култни статус „Чудотворног мача“

 

Недуго затим, почиње рад на „Чудотворном мачу“ митској фантастици укорењеној у домаћем предању о Баш-Челику: епска фантазмагорија локалног порекла није нешто што одушевљава владајуће „кругове“ и ту почиње пукотина која ће Нановића касније послати у добровољно изгнанство и последични заборав. Ипак, филм бива маестрално снимљен, причајући познату народну скаску на до тада невиђен начин. Куриозитет је да је у круговима домаћих филмских стваралаца култни статус „Чудотворног мача“ добио своје рефлексије деценијама касније: реченица „Дај бабо главу“, која се више пута чује у овом филму, понавља се као омаж Нановићу у урбаном омнибусу „Како је пропао рокенрол“ снимљеном 1989. године. Режисер Милутин Петровић свој вишеструко награђивани филм „Земља истине, љубави и слободе“ из 2000. године назива управо по кључној реченици изговореној у „Чудотворном мачу“ – јунак филма на питање владарке непознатог царства, у чијим рукама је чудотворни мач којим треба да погуби Баш-челика (симбол репресије и тираније), шта је најбитније на свету, одговара да су то истина, љубав и слобода, добивши тиме мач којим ће извршити мисију.

Чудотворни мач

Нановић је аутор и филма „Шолаја“, приче о јунаку народног устанка у Босни Сими Шолаји, остварења упамћеног у историји домаће кинематографије по томе што је своје идеолошке непријатеље, припаднике монархистичког покрета, представио знатно другачије у односу на каснији стереотип, као часне официре који држе реч. Одступајући тиме прилично од прокламоване истине новог времена, продубљује још више поменуту пукотину у односу са естаблишментом. Након филма „Боље је умети“ у коме даје прву прилику за малу ролу једном непознатом глумцу – касније легендарном Павлу Вуисићу – и где му као асистент сценографије ради Милан Миодраговић, архитекта који ће потом пројектовати највећи део блокова у Новом Београду, Нановић доноси одлуку да напусти земљу. Под јавним образложењем да његова дела не прате нову стварност, и да су земљи и социјалистичком друштву потребни другачији филмови, више не добија прилику да самостално износи своје виђење историје и околности у којима се одвијала. Урбани дух његових јунака и градски амбијент у коме се крећу једноставно превише одударају од идеја прокламованих кроз визуру четворогодишње борбе у шумама и планинама током рата.

Постер за филм "Шолаја", 1955
Упркос таленту и вештини – без шансе

 

Одлази у Америку где почиње живот „од нуле“. Радећи најниже физичке послове да би преживео, непрестано покушава да нађе некакву везу са Холивудом, што му, нажалост, не успева. У Америци пише сценарио за филм „Нечиста крв“ за који се нада да ће га снимити једног дана. Према неким мишљењима филмских критичара који су касније имали прилике да прочитају тај Нановићев сценарио, ту је била реч о супериорној поставци познатог дела Боре Станковића. Нажалост, до реализације филма по том сценарију никада није дошло. У Београд се враћа крајем седамдесетих где се бави сликарством и туристичким пропагандним филмовима али већ начет болешћу од изложености тешким физичким пословима. Тадашње друштво му указује извесну почаст доделом неколико награда али то својеврсно „прање савести“ није имало много ефекта. Име Војислава Нановића заувек остаје занемарено и све дубље тоне у заборав јер је у „златној епохи“ домаћег филма, с краја шездесетих и током седамдесетих, остао ван ње и, упркос свом раскошном таленту и врхунској вештини, без шансе да се тада уклеше у колективно памћење као познати аутор.

 

Филм “Чудотворни мач”