Аутори

Под сјајем звезда

Аутор:

„Под сјајем звезда“ је можда најбоља песма икад снимљена у Србији у сфери популарне музике

 

Постоје вечне песме, оне уз које се заљубљује, учи плес, дижу чаше весеља и оне које се чувају за сахране драгих. Има и оних заједничких које су утицале на измену друштвеног и политичког пејзажа. Али, кад си млад као твоја вера, стар као твоја дилема, зелен као твоје самопоуздање, матор као твој страх, невин као твоја нада и истрошен као твој очај, добро знаш колико је музика заправо апстрактна. Колико живи од своје поетике и метафизике и колико јој данас мало тога иде у прилог. Песма има чаролију да створи доживљај света који је другачији од рационалног, наративног и симболичког.

 

Зато, без обзира које је годишње доба, кроз тајновите крошње Палмотићеве увек се може видети небо украдено са платна Пеђе Милосављевића, док са свих страна нежно избија најлепша од свих београдских песама. Под сјајем звезда ове ноћи, што мој носи мир, за драгим ликом у самоћи, чезну очи без сна…

 

Под сјајем тих далеких намигуша ваља се поклонити сенима господина Предрага Ивановића који је становао и стварао у тој лепој улици. Овај град је некако олако преболео његов одлазак. А таквих пионира и таквих аутора никад довољно. Но, то је судбина предводника.

 

Предраг Ивановић заслужио је много више. Тај господин, трубач, клавириста, аранжер, композитор, диригенат и дипломац Берклија, тихи геније музике. Београд их никада није имао превише. Тек је евиденција оставштине двадесетог века дала праведан суд: На ЛП плочи „Под сјајем звезда“ је музика већа од било ког жанра и уметност за коју наша култура никад није имала довољно слуха. Насловна песма је цвет који никако не припада локалној ботаници. То је вредност за коју знамо да је прошла искушење времена.

 

Меморија песме „Под сјајем звезда” подразумева смисао непролазности, талог времена и елегично спокојство. Истовремено, искорак из сурове обичности, иверје ноћних маштања, фини вез свилених сећања, крпице прастарог падобрана и миран залив после олујних пловидби.

 

Предраг Ивановић рођен је у Београду 1930. године. Музика му је судбина од раног детињства. Клавир учи од своје дванаесте године а интерес за трубу се појавио тек после рата, захваљујући утицају старијег брата – дискофила, код којег је преслушавао плоче Луј Армстронга и вокалне групе „Mills Brothers“. Трубу је прво учио као самоук, а касније узимао приватне часове па похађао средњу музичку школу.

 

Најпре је свирао дикси у малом саставу, затим у „Фис-дуру“ Михајла Живановића, па у великом оркестру КУД „Полет“ под управом Душана Видака. У Забавни оркестар Радио-Београда ушао је 1948 године, са својих 18 година.

 

И поред студирања грађевине, убрзо је одлучио да се потпуно посвети музици. Учествовао је на првом бледском Џез фестивалу као члан Удружења музичара џеза и забавне музике Србије. Осим што је свирао трубу у великом оркестру и у мањим саставима за које је писао и аранжмане, интересовао се и за певање.

 

Ивановић је прво формирао вокални састав од шест чланова који ће временом редуковати на два женска и два мушка вокала: Предраг Ивановић (1930-2010), Александра Ивановић (1937-2003), Бата Сенић (1929-1965) и Мара Јанковић (1926-2009). Са тим саставом наступио је почетком педесетих година у Загребу певајући домаће и стране теме. Музику овог ансамбла карактерише вишегласно хармонско певање џез и поп музике и, ни пре а ни после, нико се у Југославији и Србији није бавио овом врстом жанра. За њихов успех најзаслужнији је Дарко Краљић који је први пустио на радију своју песму „Мала тема из Срема” у њиховом извођењу.

 

Као најзначајнији успех сматра се наступ Квартета на реномираном џез фестивалу у Монтроу (1964), као једини састав са ових простора. Онда су гостовали у Берлину, и западном и источном, у Софији… Међутим, 1965. умире оригинални члан Бата Сенић и квартет званично престаје да делује. Предраг је отишао на Беркли, где ће дипломирати аранжирање.

 

У тој песми ни на једном месту се не помиње име града, али готово сви који је воле кажу да им је прва асоцијација на ту мелодију баш само Београд

 

Многи и данас тврде да је Квартет Ивановић био за Београд оно што је Френк Синатра значио за Њујорк. Док слушате њихову музику испред очију вам промиче неко прохујало безбрижније време, дотеране девојке са жипонима и балетанкама, веспе, „фиће“ и „тристаћи“, зелени Лејланд аутобуси ГСП-а, препуни биоскопи, шарена штрафта у Кнез Михајловој…

 

Њихова најпознатија песма „Под сјајем звезда“ настала је 1957. године, док је Предраг био у војсци у Куманову. Аутор ће о томе овако сведочити:

 

„Представља жал за Београдом. Знате, ту песму направио је Београд, ја сам је само преписао од Београда који је постојао у мени. У војсци сам га сањао, мислио о његовим улицама, људима, мостовима. Дошао сам до неког старог клавира у Дому армије, свирао, свирао, и тако је настала. Кад сам се вратио, однео сам мелодију Мири Савић и она је одмах, за два сата написала текст. Жао ми је и непријатно ми је што се композиција везује само за мене, а Мира је остала анонимна. Занимљиво је и то, да неколико година нисмо добили одобрење да је снимимо на радију, док је плоча снимљена четири година после настанка композиције. Понекад размишљам о томе, како су се према нама понели нечовечно, идиотски.

 

Дарко Краљић ме је замолио да урадим аранжман за композицију „Девојко мала“ која је била предвиђена за филм „Љубав и мода“. Док смо је снимали, у паузама смо певушили „Под сјајем звезда“. Сви у студију су били одушевљени – па, она мора да уђе у филм! И ушла је.“

 

Куриозитет своје врсте: у песми „Под сјајем звезда“ ни на једном месту се не помиње име града, али готово сви који је воле кажу да им је прва асоцијација на ту мелодију баш Београд.

 

Једини ЛП Квартета објављен је тек 1978. На тој плочи, уз обраде страних хитова у фанки, соул, џез и поп аранжманима, нашла се (први пут) оригинална верзија песме „Под сјајем звезда“.