Аутори

Краљица евергрина и прва фатална дама домаће послератне популарне музике

Аутор:

Та песма носи посебну атмосферу и адресу из доба шездесетих. То није посвета ”граду ко зна ком” већ лако препознајете Београд у црно-белој техници. Ноћ Новог Београда с оне стране Саве и Дунава. Светли хиљаде прозора у мраку са ”видицима без дна”. Иза једног од светала је некадашњи љубавник који не зна да, док свуда шиба ветар а град и даље сјаји, једна ”она” резигнирано стоји и гледа у те прозоре, стишћући се у капуту, сама, остављена, поносна а тако свесна да ”нам ништа неће бити као пре”.

 

То је омиљена Лола Новаковић из пролећа 1961 године. Победница Опатијског фестивалу са песмом Ангела Влатковића (1925-1995) и Слободана Либера Марконија (1928-1990) ”Једном у граду ко зна ком” (у алтернацији са Аницом Зубовић).

 

Ангело Влатковић, по образовању стоматолог и музичар, тада уредник ”Рандевуа са музиком” Радио Новог Сада, најстарије музичке радио-емисија на свету која се континуирано емитује од 1957. године, предводио је ”АБЦ” скраћени биг бенд и компоновао. Узео је стихове београдског боема Либера Марконија, написао леп шлагер и дао популарној девојци. Остало је легенда… о неодољивој певачици.

 

Зашто је била тако вољена, у чему је била мистерија, данас се поставља питање? Занимљиво је ово тумачење: ”Има свакако ту носталгије генерације за једним наивнијим временом, али и постоји нешто друго. Лола! Она је, за разлику од многих певачица са правим или намерном шармом девојчица, била права жена – неко ко се није стидео своје женствености и сензуалности. Даље, кад сада анализирамо њене текстове откривамо читаве драме – не апстрактна “љубав” или жанровска “бол”, него озбиљне ситуације урбаних љубави, превара, прељуба и сломљених срца. Лола је у својим песмама остављала утисак да би баш она могла бити ”друга жена”, она што угрожава везе, па онда после бурне љубавне афере бива остављена јер он, љубавник између страсти и сигурности дома, бира ово друго, па се на крају враћа у ту сигурност.”

 

Зорана Лола Новаковић, дива забавне музике шездесетих и седамдесетих година XX века, рођена је 25. априла 1935. у Београду. Њен отац Милан, био је предратни београдски трговац, а мајка Радмила, Загрепчанка. Почела да пева у оркестру ”Пет Адријатика” 1953. Ускоро наступа у локалу Стамбол капија, заједно са загребачким певачем Стјепаном Џимијем Станићем. Вокални солиста Радио Београда је од 1957, кад уз Иву Робића пева на сајму у Лајпцигу успешно заступајући Југославију. Тада је снимила прву плочу за дискографску кућу ”ДЕКА”.

 

Лола је била звезда шездесетих година које су запамћене као златно доба забавномузичких фестивала, раскошно опремљених, са великим оркестром, ТВ преносом уживо : Београдско пролеће, Сплит, Опатија, Загреб, Ваш шлагер сезоне… Публика у гледалишту и диљем земље са узбуђењем је пратила наступе, и песму, и гардеробу и фризуре. Победничке песме постајале су хитови. Певачи су ишли на заједничке турнеје по целој земљи као и на дуготрајне турнеје по СССР-у.

 

Лола је заиста била права дама с микрофоном за разлику од данашњих “певаљки” и тако вулгарног типа неодољивости!

 

Лола је фестивалски живот окусила на Опатијском фестивалу 1958. песмом ”Кућица у цвећу”. На Загребачком фестивалу 1961. побеђује песмом ”Свитање”. Исте године тријумфује на Опатијском фестивалу песмом ”Једном у граду ко зна ком” и добија награду за песму ”Волела бих да ме волиш”. На Загребачком фестивалу 1962. побеђује песмом Алфонса Вучера ”Ти ниси дошао” коју је пропратила сузама, што је импресионирало публику, па је аплауз трајао 10 минута, што је био преседан у историји на домаћој сцени.

 

Била је појам женствене певачице. Освајала је песмом, изгледом и интерпретацијом. Мамила је бурне овације публике, признања струке и дубоке уздахе мушких обожаватеља. Лола је са популарним шлагерима обишла скоро цео свет увек остајући отмена жена, прекрасног и сензуалног гласа! Била је заиста права дама с микрофоном за разлику од данашњих “певаљки” и тако вулгарног типа неодољивости!

 

Раскошна плавуша, великих светлих очију била је просто предодређена за успех.

 

Била је друга по реду наша певачица на такмичењу за Песму евровизије (прва је била Љиљана Петровић и “Неке давне звезде”) са песмом “Не пали светла у сумрак”. Натупала је и у иностранству: певала је у Беируту у ноћним клубовима. Одликовале су је песме јединственог градског сензибилитета – баладе, отпеване импулсивно и са пуно драме. Њене интерпретације су биле и остале “закон”. После Лоле, ниједна певачица се није усуђивала да отпева исту песму. Веома цењена је била од колега и од публике. Сама је одлучила да прекине своју величанствену каријеру. Трајно се повукла почетком осамдсетих. Никада није казала зашто је то учинила.

 

Још ће много времена проћи док се не појави таленат таквог калибра као што је био таленат Лоле Новаковић. Умрла је 3. априла 2016. у родном Београду.