Аутори

Душко Јакшић – Све моје јесени су тужне

Аутор:

Несумњива композиторска легенда ових простора утиснуо је уз помоћ великог певача неке од најлепших српских шлагера у срца бројних генерација

Жарко Петровић (1932, Ужице) музиколог, композитор и књижевник, познат је по раду за филмове, балетске и позоришне представе, оркестарску и забавну музику. Стварао је романсе, џез, клавирску музику и први систематски скупљао и као уредник објављивао староградске песме. Несумњива је композиторска легенда ових простора. У успоменама, сведоцима нашег трајања и трагања, утиснуо је неке од најлепших српских шлагера, патриотске, војничке и љубавне песме. За себе је једном устврдио: „Ужичанин, дошао у Београд да компонује песме Београђанима…”

 

Компоновао је и писао за најпопуларније певаче оног времена.

 

„Ова ће те песма много у животу коштати”, рекао му је отац, када је први пут чуо мелодију и стихове песме „Све моје јесени су тужне”. И није погрешио…

 

У пролеће 1956. Радио Београд почиње да емитује композицију „Све моје јесени су тужне”, која се у рукопису звала „Јесења елегија”. Људи су причали да је пева „неки Јакшић…”. Легенда о песми сведочи да је дуго стајала у фиоци једног уредника Радија, све док је није извадио и издао дозволу да се сними. То је урађено захваљујући Мирославу Рамбосеку. Иза микрофона стао је момак из Карловца, подједнако одан театру и музици, који је у Београд стигао преко Новог Сада.

 

Тако „неки Јакшић” постаје популарни Душко Јакшић и један од пионира шлагерске музике у бившој Југославији. Најлепше песме тог жанра створене су педесетих и раних шездесетих, а Душко је био најбољи баш у том периоду, коме даје свој неизбрисив печат.

 

Иначе, млади Јакшић је 1954. године добио глумачки ангажман у „Београдском драмском позоришту”, а годину касније на једној забави се придружује секстету Душка Радетића да би отпевао једну песму. Већ сутрадан исто друшто је за Радио Београд снимило песму „Ноћас нису сјале звездице на небу”. То га је и одвело ка Петровићевој песми „Све моје јесени су тужне” и рођању нове звезде забавне музике.

 

Много година касније Душко Јакшић (1927-2009) ће признати: „Моје јесени су понекад тужне, понекад ведре и радосне. А та песма је увек таква каква јесте, увек је осећам некако из дубине душе. Она је моја песма, симбол, да тако кажем, песма по којој сам препознатљив и хвала Жарку Петровићу што ју је написао баш за мене. Ево, певам је и данас и певаћу је, ваљда, док сам жив. Она је за мене једна од најлепших композиција свих времена.”

 

Недељно друштво из ресторана „Грмеч”

 

Прича о композитору је такође прича о дошљаку. Почетком педесетих млади Жарко из малог града долази у престоницу. У својој соби највише је слушао Радио Београд и емисије забавне музике. То је било време певача Војина Поповића и састава клавиристе Мирослава Рамбосека. Тај талентовани горштак стигао је из Сења још пре рата и у души носио носталгију, као и сви планинци, Далматинци, Херцеговци. Десиће се да непознати композитор Петровић у клубу Радио Београда упознаје Рамбосека Бепа и такође мало знаног певача Душана. Ова тројка, од тада па све до смрти Рамбосека, неће се растајати, у раду и разговору, радости, причи и – ћутању. Годинама су се сваке недеље налазили у ресторану „Грмеч” у Македонској, и свако уз своје пиће враћали на дане почетка.

 

И прича о песми има своју причу. Дорћол у Београду, 1951. На врху зграде у Душановој улици број 24, „дежурају” занесени пијаниста и његов клавир. Кроз ту хладну дорћолску мансарду, недалеко од најстарије куће у вароши, један романтик често окупља младе београдске глумце, сликаре, новинаре и писце да им свира своје композиције. Зими је спавао у капуту а вежбао у рукавицама, да прсти не озебу. Није се знало јесу ли били леденији прсти или клавир. Ни воде, ни ватре. У таквим условима пише свој први евергрин. И улази у ред музичких бесмртника. Тај новембар није био ни сасвим кишни, ни сасвим зимски, кад је сликајући нотама себе, насликао и све генерације које не знају за пролазност љубави. То је била и остала интонација свакидашњег живота и уметничког рада Жарка Петровића.

 

После ће се сећати радости када се педесет и неке враћао из родног Ужица и пошао Балканском улицом, узбрдо према центру града. „На једном ћошку су звиждукали моју песму, код посластичарнице „Пеликан” је певушили, а када сам је чуо и у „Прешерновој клети”, схватио сам да је мелодија постала популарна.”

 

Горостасна Десанка Максимовић јавно је жалила што није написала те стихове

 

У јесен 1959. у Ужицу грамофонску плочу са песмом „Све моје јесени су тужне” поклања великој поетеси Десанки Максимовић. Она је гласно зажалила што елегија није њена. „Жао ми је што ја нисам написала ове стихове”. Милош Црњански га је у једној шетњи питао како је ова песма написана, а Бранко Ћопић волео је иако она ни у једном стиху и тону није носила ни зрно босанског хумора. Пустолов, сликар, поета и боем, Слободан Марковић годинама је лутао Чубуром тражећи „оног композитора тужне јесени”, да би од њега лично чуо тонове „из лутања генерације”.

 

Ваља рећи да је песма „Све моје јесени су тужне” и музика за коју се Жарко Петровић залагао временом добијала све већи број обожавалаца, као знак припадности грађанству. То је био друштвени покрет чија је масовност озбиљно нагризала владајуће норме и доминантни музички укус прописиван идеологијом тог времена.

 

Отворен је простор за другачије песме.