Аутори

Велика песма Београда, вечита и разумљива за срца свих генерација

Аутор:

Београд за посвећене: То није град већ гард! То је гнездо сањара неонског погледа, поганог, а заразног језика и широког срца. Такве су и најважније његове песме. Јер, он је трезор лепоте, знања, културе, чежње и искуства, од Шлезингера, првог Београдског певачког друштва, Мокрањца, Бранка Радичевића, Царевца, скадарлијских Цигана и чубурских боема, преко Краљића, Ковача и Бајаге, до Београдског синдиката и ВИС Лимунада.

 

Постоје многи градови који остану у нама са својим песмама, који су дубок доживљај и лични ожиљак, интимни задатак за ћутање или инспирација за неки накнадни говор. Следећи стазе путника и филозофа Кенета Вајта, ваља истраживати завичај кроз духовну географију и картографију, интелектуални номадизам и поетику простора. Трагом песама које овом граду дају боју, звук, топлину, особеност, дерт и полет, речју, снагом геопоетике, залазити у прошлост. Писањем нарушавати непотписан, али важећи споразум о ћутању. Опевани Београд није само фасцинација са којом се у сновима понекад жели отићи међу „моје другове, бисере расуте“, већ и у јаву из које се тешко може побећи.

 

Реч је о песми која је носила филм „Љубав и мода“ (новембар 1960). Био је то први овдашњи урбани целулоидни комад, без партизана, борбе, радних акција и изградње социјализма. У њему је Београд био леп и умивен, а публику је поглед из једрилица и авиона изузетно разгалио. Такав град, његову безбрижност и младост, увео је у вечност млади глумац и певач Ђуза Стојиљковић.

 

За само неколико месеци, од Триглава до Ђевђелије, није било живог створа отпорног или незараженог филмом. Цуре су мислиле да ће ако носе хаљине у ситно-каро дезену постати лепе попут Бебе Лончар, а момци веровали да ће је срести ако веспом шарају по граду. Неоткривени певачки таленти били су убеђени да ће, ако науче песме које у филму певају Иво Робић, Лола Новаковић, Габи Новак или Ђуза, постати славни баш колико су ови тада били. Мало старији оба пола препуштали су се слатким сликама са екрана какве немају у животу… Та „урбана димензија“ осликала је део београдског живота који и данас може деловати интересантно, а атрактивна глумица Беба Лончар од девојчице из филма „У деветом кругу“, у „Љубави и моди“ одједном постаје вамп.

 

Филм истовремено у први план „избацује“ једног од најзначајнијих аутора југословенске послератне забавне музике и мајстора шлагера Дарка Краљића. Дарко са својом биографијом одавно није био подобан, али у сарадњи са словеначким композитором Бојаном Адамичом, коме су однети текстови Боже Тимотијевића, настају песме за сва времена. „Под сенком мале променаде, шета девојче пуно наде. Срце је њено нежна трава, од чежње дрхти као пламен.“ У једној од песама стоји бесмртни стих: „Јер мода то је шлаг а љубав сладолед.“ Елити југословенске музичке естраде заступљене у филму тада се придружује дебитант Властимир Ђуза Стојиљковић, чија ће изведба песме „Девојко мала“ цементирати статус „Љубави и моде“ као култног филма…

 

Због чега је Ђуза Стојиљковић успео? Био је човек неког другог времена, у времену када се под обавезом глумца сматрало знање певања. Начин како је Ђуза донео ту (а касније многе друге песме) сведочи о посвећености и даровитости. Један човек је лепо приметио да он увек „поседује озбиљност као да му је задатак музика Џорџа Гершвина; глас интонације Френка Синатре и гордо држање које подсећа на издвојеност од гужве Скота Вокера“.

 

„Девојко мала“ је одавно нека врста незваничне химне Београда

 

Почетком шездесетих ишло се на матине. Тако су се звале игранке на којима су се обавезно свирале песме из филма „Љубав и мода“. Музичари су за крај програма по правилу остављали „Девојко мала“, што су заљубљени једва чекали. Колико ли се само љубави десило због тог филма! Ту су парадирали жипони са фишбајнима, балетанке и коњски репови. Свака друга хтела је да личи на Брижит Бардо и Бебу Лончар. Свакој понаособ допадао се тај шармер, шмекер, господин…

 

Прича о таквим талентима и системима вредности враћа нас у Београд из неког лепшег времена. Из времена док је Вишња још увек била на Ташмајдану, док су филмови са Белмондом играли у биоскопу „Славија“, док је Јован Буљ елегантним покретима усмеравао саобраћај и док су Песма Евровизије и Фестивал у Сан Рему имали некаквог смисла. У Београд из времена без агресије, времена осмеха и здравог хумора, времена шлагворта, поподневних воћних салата, лимунаде и баклаве и време смиреног разговора. У Београд кад су млади имали „штрафту“ у Кнез Михаиловој, где су се погледи претварали у ћаскање код „Међеда“ уз тулумбе и бозу. Следио би позив на игранку на Звездином кошаркашком на Малом Калемегдану, где су се уз прве рокенрол свирке рађале нове љубави. Жеђ се гасила „коктом“, кабезом и клакером, али и вермутом, кампаријем или „љутом“.

 

Да ли је време било боље или смо ми били бољи људи?!

 

„Девојко мала“ је убрзо постала популарна широм бивше Југославије, а касније и у Русији, и остаће кроз деценије велика инспирација и изазов. Популарни Цуне Гојковић снимиће своју верзију уз Седморицу младих 1963. Велики Ђорђе Марјановић ће 1964. песму отпевати на српском и руском. „Идоли“ ће 1981. године исту песму уврстити на свој први албум. Песма ће у том облику можда постати и популарнија јер ју је пратио видео-спот. Славни трубач Душко Гојковић 1983. године снимио је дивну џез верзију. Списку оних који су обрадили песму придружују се Пилоти 1991. У двадесет првом веку хрватска група Кубизмо прави своју верзију, али делимично на шпанском, под насловом „Нина Бонита“. На репертоару је женског квартета Фрајле. Лепу верзију има дечји хор Колибри (2010), врло емотивну Џони Штулић (2012), занимљиву вокална група “Constantine”, а врло романтичну ВИС Лимунада.