Аутори

Прва ауторска песма неког југословенског бит састава

Аутор:

Иако је хрватска ”пионирска rock ‘n’ roll сцена шездесетих” година XX века избацила бројне квалитетне бендове, некако се чини да име Црвени кораљи најснажније живи у колективном сећању. Шездесете године донеле су Кораљима успех и славу. Били су на врхунцу стваралаштва, плоче су продавали у сребрним и златним тиражима. Појављивали су се на свим фестивалима с хитовима који су се низали сами од себе, сарађивали са највећим именима.

 

Црвени кораљи су вокално инструментална група, чија се активност одвијала од раних 1960 па са разним прекидима се провлачи све до данашњих дана. То је био први југословенски састав коме је пошло за руком да прода преко 100.000 плоча. Богата каријера Црвених кораља започела је 1962., када су основани под именом Црвени ђаволи. Како то име није било ”друштвено коректно” на савет добронамерних мењају назив у Црвени дјечаци. Црвени кораљи постају 1963. године.

 

Као и безброј група основаних тих година, инспирацију су добијали у препевима страних група и певача. Као и многима и Кораљима су идоли били ” The Shadows” и Клиф Ричард, па је њихов репертоар на игранкама и концертима био скоро индентичан узорима. Поставу су сачињавали Миро Лукачић (соло гитара), Даворин Дино Крас (бас гитара), Руди Шимунец, (ритам гитара) и Јосип Бадрић – Медо (бубњеви). Убрзо им се придружује и певач Борис Бабаровић – Барба (”Одликује се веома модерним стилом интерпретације, иако нема ништа заједничко са урлаторима”) Кроз бенд ће касније продефиловати много музичара, практично сви ”виђени” хрватски музичари.

 

У почетку су свирали игранке у ”Полету” а први рођендан обележавају наступом у ”Варијетеу” 29. марта 1963 године на приредби ”Ведри акорди” када се њихово име први пут појављује у новинама. На концерту у ”Дому ЈНА” приметио их је популарни Иво Робић (”та музика је у сваком случају помодарна, али није некорисна”) тако да ће му они бити инструментална пратња на следеће три плоче. Ускоро почињу да се појављују у неким ТВ емисијама као и на радију.

 

Прва Гитаријада на којој су учествовали била је у београдском ”Дому синдиката” када су се уз њих такмичили још и ”Бијеле стријеле”, ”Златни дечаци” и ”Елипсе”. Имали су оригиналан шоу: изашли на бину, окренули леђа публици и започели тему ”Shadoogie”. Публику су купили својим сценским покретима а продуценте ПГП РТС својом увежбаношћу који им нуде објављивање прве плоче. Без обзира што су у почетку изводили препеве страних хитова, одлучили су да ту шансу искористе за представљањем својих песама.

 

На њиховој првој ЕП плочи нашле су се три ауторске композиције – инструментали ”Најљепши сан” и ”Поноћ је прошла” дела бубњара Јосипа Бардића и ”Рекла си, волимо се” коју је компоновао ритам гитариста Дино Сарајлић а текст написао певач Борис Бабаровић.

 

Песма ”Рекла си: волимо се” постала је ударни хит (пуних 6 месеци била међу десет најпопуларнијих на Радио Загребу), те је плоча продана у 100 000 примерака, што је у оно време било практично идентично броју постојећих грамофона у целој држави (негде је наведена цифра од око 120.000 грамофона у тадашњој Југославији)

Загребачки недељник ”Студио” овако је оценио плочу: ”О овој плочи све најбоље. Инструментали су заиста изузетни. Ни по чему не заостају за светским групама које би их продале на милионе примерака.”

 

Добијали су по десетак хиљада писама месечно од обожавалаца из целе земље.

 

У лето 1964. године организују прву југословенску рок турнеју. Серијом хитова ”Напуљска гитара”, ”Рекла си, волимо се”, ”Звјездана ноћ”, ”Срце”, ”После поноћи”, ”Док је други љуби”, ”Кад бих имао чекић”… постају најпопуларнија група у земљи а њихове песме су популарније међу младим слушаоцима него стране композиције.

 

Како су тада фестивали били водеће музичке манифестације, редовно учествују на најзначајнијим манифестацијама и редовно добијају награде. У анкети листа ”Ритам” три пута су узастопно освајали титулу најбоље домаће групе. Тај часопис пише: ”То је спреман ансамбл. Уз рутину, коју им никад нико није оспорио, поседују квалитете који им се морају признати.”

 

Када су ”The Shadows”, њихови узори, наступали на Сплитском фестивалу (1967), успевају да са њима организују заједничку клупску свирку.

Повремено су били гости на турнејама Мат Колинса (Карло Метикош),Терезе Кесовије и Џимија Станића. Често су као студијски бенд пратили домаће извођаче (Иво Робић, Зденка Вучковић, Мат Колинс, Мишо Ковач, 4М, Ивица Шерфези, Габи Новак, Звонко Шпишић… )

 

Јула 1966 године победили су у Загребу на Међународном беат фестивалу. Након тога одлазе у Немачку где свирају по ноћним клубовима како би зарадили новац и купили боље инструменте. По повратку у земљу освајају прво место на Загребачком фестивалу са песмом ”Не питајте за њу”, али је приметно да се њихова велика популарност постепено гаси. Примат су задржали још неко време.

 

На првом фестивалу Југословенске поп музике одржаном у Загребу 3 септембра 1968. године Црвени кораљи према гласовима публике за песму ”Моја гитара” освајају прво, а за песму ”Ноћас сам сањао” четврто место. Стручни жири их награђује за најбоље извођење.

 

У пролеће 1969 године певач Бабаровић напушта групу и као солиста на фестивалу Омладина 69 у Суботици, за песму ”Двије чаше”, добија трећу награду публике. Тако се завршава најузбудљивији период ове изузетне групе. Успех и популарност какву су имали шездесетих никад неће поновити. А поштовање ће уживати до дана данашњег.

Остају тестаменталне рећи бубњара Меде Бадрића: ”Чистоћа и јасноћа звука савршено су се спајале у целину. То је била препознатљивост Црвених кораља. Сваки инструмент увек се чуо, и вокал, а опет све било једна целина”.