Аутори

Човек из земље снова

Аутор:

 

Фото: Драган Видановић, Милан Оклопџић

Фото: Драган Видановић, Милан Оклопџић

 

Данас је тешко објаснити некоме ко није живео у то време зашто је једна књига – коју је 1981. објавио тада не превише познати ТВ сценариста и драматург из београдског краја Чубура, Милан Оклопџић – представљала такав преседан да је у наредних неколико година објављена у чак три издања и продата у фасцинатном тиражу од преко 150.000 примерака, што је и сада необорен рекорд.

 

И, још више, зашто је и дан данас нема ни у једној научној, званичној или некој другој историји и теорији домаће књижевности, ни на листама кључних остварења које се свако мало праве. Нити име Милана Оклопџића има било какву већу тежину у колективном знању осим култног статуса у редовима све малобројнијих, како време и деценије пролазе, некадашњих љубитеља и поклоника те његове Једне Књиге.

 

А књига није била некакво публицистичко издање за једнократну употребу, скаска таблоидног карактера нити је Оклопџић био неки „сентиментални“ трећеразредни писац чији је тренутни тираж и успех дошао као резултат продаје по киосцима и упорне рекламне кампање неког дневног листа, на пример.

 

ВАТРОМЕТ МИСЛИ И РЕЧИ

 

Назив јој је био једноставан, чак и помало тешко изговорив, бар онима који нису владали енглеским језиком ни овлаш, својеврсна игра слова и речи – „CА Blues“. Или, како је одмах добила одомаћен назив: „Калифорнија блуз“. У њених двестотинак страна стало је маестрално описано пишчево магично путовање кроз Америку седамдесетих, једна чудновата прича о искуству које се граничило са надреалним, написана филмском камером и снимљена писаћом машином, како је стајало исписано на првим странама. И била је посвећена Џеку Керуаку, америчком писцу, аутору чувене „На путу“.

 

“Са једном картом могу да се возим укруг, али никад нећу моћи да изађем напоље. Свеједно је, град је исти и доле и горе.”
― Милан Оклопџић, Метро

 

Дакле, данас је тешко објаснити како је ватромет мисли и речи Милана Оклопџића сажет у књизи „CА Blues“ направио такав преседан, пробој и пометњу на тадашњој уметничкој и литерарној сцени, неком ко у то време није био ту да упозна и ту сцену, и епоху и свеопште монотоно сивило којим су били заогрнути, и епоха и сцена и читаво тадашње друштво. Али, публика је реаговала, тренутно препознавши нешто ново, блиставо, савремено, непознато и недоживљено, у разиграном Оклопџићевом начину писања, причања више, о земљи кроз чије снове је прошао и преживео их, тој уврнутој Калифорнији седамдесетих са свиме што је доносила неком ко се у њој тада обрео. Књига је била широм раширен прозор кроз који се из тамне неизветрене собе видео један сунчани дан напољу.

 

ИЗАЗОВ ЗА СИСТЕМ

 

Милан Оклопџић се тим својим првим делом представио и дефинисао као апсолутно аутентични урбани писац, књижевник који је кроз своју стваралачку призму гледао велики свет око себе, у њему учествовао, живео и умео да правим речима опише оно што је видео и окусио. У томе је био први и – једини. Јер, тадашњом југословенском и српском сценом још увек доминирају етаблиране величине из Удружења, Савеза, Комитета писаца које живе од проверене матрице усвојене давне 1945. године. Рурално, тескобно, фолклорно, надобудно, академско стваралаштво доминира тим светом, досађујући читаоцима, посебно младим долазећим генерацијама. У тој опцији, појмови „урбано“ и „модерно“ били су круто резервисани за категорију „лаких“ „летњих“ писаца и љубавне авантуре и неприлике. Оклопџић улази у тако утврђен координатни систем као велики гуштер у кавез са канаринцима: искрен, јасан, духовит, животан и, изнад свега, са стилом који је у том тренутку далеко изнад свега постојећег у локалним оквирима.

 

То му публика није заборавила. Нити му је естаблишмент опростио.

 

С обзиром да је „CА Blues“ била ванполитичка књига, „тек“ опис личног искуства и путовања, једна „есид рок“ приповетка, у њој није постојало било шта на чему је могло направити случај у коме би граја система по опробаном обрасцу сломила Оклопџића као аутора. Али су га игнорисали. Уз јасне знаке презира према „том нечем“ што је, у ствари, са њихове тачке гледишта, требало посматрати као тек пуку и лаку забаву, а не „озбиљну“ литературу.

 

„ЈА САМ МИЛАН ОКЛОПЏИЋ, А ВИ НИСТЕ.“

 

Школован на ФДУ и магистар Универзитета Калифорнија, Милан Оклопџић је том књигом показао широком аудиторијуму да је храбар експериментатор и мултидисциплинарни истраживач у свету писане, визуелне и звучне уметности. И ванредно талентован. Пре „CА Blues“ био је аутор радио драме „И она поједе јабуку“ која је добила неколико европских награда, док је са пиониром нове епохе телевизијске режије, Станком Црнобрњом, уводио другачије стандарде и у свет ТВ продукције. Једна од београдских популарних сторија говори како је неки од тада строгих Дневника РТВ Београд почео његовим појављивањем у првом кадру у коме је уместо стандардног „Добро вече драги гледаоци…“ рекао „Ја сам Милан Оклопџић, а ви нисте.“

 

Након рекордног почетног успеха „Калифорније блуз“, Оклопџић пише још две књиге – „Метро“ и „Видео“. За разлику од приче из „земље снова“, ниједно од нових издања није доживело сличан успех. Још је чудније да Милан Оклопџић, иако у том тренутку најтиражнији писац на простору читаве бивше земље, Југославије, за обе књиге не добија простор ни код издавача који би му следовао по чистој логици, док четврту књигу, култни „Horseless“ тек бива принуђен да објави самостално 1988. године, иако је била реч о књизи која је под другачијим околностима могла лако да достигне славу и успех „Калифорније блуз“.

Милан Оклопџић - CA. Blues

Најнеобичнија је тек апокрифна и никад јавно објављена или потврђена прича о најобимнијем роману који је Оклопџић написао 1989. године, радно названом „Келнска катедрала“. Никада се није установило зашто је и под каквим притиском ишчезао рукопис од триста страна на коме је писац темељно радио дуже од годину дана, као ни зашто о тој епизоди нигде касније није било никаквог помена. Рукопис „Келнске катедрале“, уколико и даље негде постоји у целини или деловима, остаје „изгубљени ковчег“ модерне домаће књижевности, носећи око себе мистерију и тајне које тек чекају да буду откривене.

 

Пишући у „Horseless“ о спрези српског и хрватског криминала и о подземним и надземним путевима дроге кроз државе и системе Балкана, као и о међусобном националном набоју који ниједно системско самозаваравање тог доба више није могло да сакрије, Милан Оклопџић се „одјављује“ из домаће књижевности на исти начин на који је у њу ушао: храбрим избором теме и оригиналним писањем о ономе што жели да каже. Врхунски таленат ултрамодерног литерате бриљантно долази до изражаја у тој невеликој књизи коју су тада, у јеку пишчеве популарности, тек ретки могли да купе јер је, једноставно, нигде у књижарама није било.

 

КРАЈ НА ПОЧЕТКУ ИЛИ ПОЧЕТАК ПОСЛЕ КРАЈА

 

Огорчен, сломљен, ужаснут пред свиме што је убрзо затим кренуло да се одвија 1991. године, „мржњом у очима људи“, како је рекао, један од највећих савремених београдских, српских и урбаних писаца заувек напушта земљу. Одлази у Калифорнију, тамо одакле је све кренуло, земљу својих некадашњих снова, да их тамо више не затекне једном кад стигне. Према сведочењу чланова своје породице, тешко му је пала и принудна емиграција и то што није на простору чији му је језик давао оквир постојања. Преминуо је тела исцрпљеног менталним напорима у 59. години. Београд му се одужио када је све било већ готово: урна са његовим пепелом положена је у Алеји Великана на Новом гробљу.

 

Био је страствени љубитељ џеза и блуза, власник огромне колекције плоча, и познавалац свега што је требало познавати из те области људске делатности. Све четири званичне књиге које је написао поново су објављене пре две године у Београду. Иако ни време, ни место нити публика више нису они какви су оригинално били, време, дистанца и другачије околности су ипак потврдили једну једину важну ствар – да је Оклопџићев стил и даље маестралан, урбан, ванредно интересантан и заводљив. Велик, једном речју.