Аутори

Увек прва - Ксенија Атанасијевић

Аутор:

ksenija-atanasijevic-01

Ксенија Атанасијевић (1894–1981)

 

Ксенија Атанасијевић (1894–1981) преживела је два светска рата и промене државних уређења, али је у сваком имала противнике који су оспоравали њену научну каријеру, па је и хапсили и забрањивали њена дела. Ксенија Атанасијевић рођена је у Београду, у угледној грађанској породици, али је у детињству остала без оба родитеља. Већ у гимназији испољила је ретку склоност ка филозофији, језицима и другим наукама, и са страшћу је читала разноврсну лектиру, писала и преводила. Чисту филозофију са класичним језицима почела је да студира 1912. на Филозофском факултету Београдског универзитета.

 

Докторску дисертацију „Учење Ђордана Бруна о најмањем” одбранила је пред комисијом коју су чинили, поред Бранислава Петронијевића, Драгиша Ђурић, Никола Поповић, Веселин Чајкановић и Милутин Миланковић, и била прва жена која је докторирала на Београдском универзитету. Убрзо потом учинила је још један историјски искорак јер је 1924. изабрана за доцента Универзитета. Тако је постала прва жена која предаје на једном факултету у Краљевини СХС.

 

Оптужена да “много мудрује”

 

Ксенија Атанасијевић упамћена је у историји као прва српска филозофкиња, прва докторка наука Филозофског факултета у Београду, прва наставница универзитета у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Реч ПРВА веома скупо ју је коштала, јер је током живота стекла низ непријатеља.

 

Пошто нетрпељивост и завист нису успели да је сломе, држала је предавања на Коларчевом народном универзитету, у Атини, Паризу, Софији, по градовима Југославије, на радију. Уједно се борила и за права жена, са жељом да се унапреди васпитање деце. Поред бројних текстова у часописима, написала је „Филозофске фрагменте” у два дела. Али, док су је у иностранству дочекивали с признањима и похвалама, у домаћем окружењу тврдили су да „исувише мудрује”. Кад су 1935. одбили да продуже уговор за посао обратила се јавности преко „Политике”. Добила је подршку од Бете Вукановић, Зоре Петровић, Десанке Максимовић, Симе Пандуровића, Момчила Настасијевића и других виђених људи. Уследило је објашњење надлежних да су је склонили с факултета „за њено добро”, како би могла да оде у иностранство!? Згрожена дволичношћу, Ксенија Атанасијевић је 24. марта 1936. године поднела оставку.

 

Почетак Другог светског рата дочекала је у Београду, иако су јој пријатељи саветовали да се склони, јер је од 1933. године у новинама и на предавањима осуђивала Хитлерове прогоне Јевреја. Храбро је одбила да потпише Недићев „Апел српском народу”. Гестапо ју је приводио због њених веза са Јеврејима и масонима. За време рата радила је у Народној и Универзитетској библиотеци, трпела хладноћу и несташице хране. Да би преживела, морала је да продаје ствари црноберзијанацима, па је остала без највреднијих ствари… Имала је свега четрдесетак килограма.

 

По ослобођењу земље, за Ксенију Атанасијевић наступиле су нове невоље. Због оптужбе да је утицала на пријатеља Милана Грола да 1945. године поднесе оставку у првој послератној влади, изненада је ухапшена. После неких захтева да се чак осуди на смрт, многи људи почели су да је бране: доказали су да је међу првима нападала фашизам и да није потписала Апел. У затвору је била од 25. априла до 17. маја 1946. године, а изашла је нарушеног здравља.

 

У јавни живот вратила се 1954. године, када је у листу „Република” написала текст са потписом „Др К. А.”. И „НИН” је пренео један њен ранији рад, а уредници енциклопедија звали су је да достави личне податке. Од тада је сарађивала са часописима, док је сама објавила књигу „Смисао и вредност егзистенције” 1968. године. Држала је предавања на Коларчевом народном универзитету пред пуном салом, због чега је награђена повељом за сарадњу. Године 1972. часопис „Филозофске студије” посветио јој је први број, који јој је уручен на свечаности. Уследили су и званични позиви из САД да као предавач гостује на универзитетима, што није могла да прихвати због слабог здравља. На „последњој станици” сабирала је искуства, уз закључак да је највећи успех „умрети са свешћу да се под теретом постојања нисмо сломили”.

 

Ксенија Атанасијевић умрла је 28. септембра 1981. године, а већина њене оставштине похрањена је у Музеју Српске православне цркве. Установљено је да недостаје рукопис трећег тома „Филозофских фрагмената”, за којим се и даље трага. Наредних деценија објављене су јој и књиге „Српски мислиоци”, „Античка филозофија”, „Етика феминизма”, „Портрети жена”, а Љиљана Вулетић написала је биографију „Живот и мисао Ксеније Атанасијевић”.

 

За Ксенију Атанасијевић се говорило да је најученија жена Балкана. Знала је старогрчки, латински, француски, енглески, немачки и руски. Преводила је дела Платона, Аристотела, Спинозе, Адлера. Била је неуморни борац за равноправност, истину и толеранцију.