Аутори

Први ректор Београдског универзитета

Аутор:

 

Наше некадашње веровање да ће се Српство ујединити не букваром, већ оружјем, било је кобно по нашу народну мисао. Ја верујем обрнуто – да ће просвета бити главни чинилац у решењу тог битног нашег питања, и да би оно било већ решено да смо просвету боље неговали. Верујем стога што је просвета сила која постиже све смерове

2. октобар 1905. године на свечаности отварања Београдског универзитета

 

Сима ЛозанићКроз тиху улицу Симе Лозанића на београдском Дедињу не пролази пуно пешака нити аутомобила, куће у њој су лепе и луксузне, а у непосредном окружењу постоји још саобраћајница које носе имена по важним историјским личностима, па је могуће закључити да је господин Лозанић имао извесне заслуге за домаћу историју чим му се Београд одужио на такав начин.

 

Са једне стране, улица Симе Лозанића избија на улицу Павла Јуришића Штурма, Немца који је дошао у Србију да у њој постане легендарни ратник и војсковођа у Првом светском рату, са друге је повезана са улицом Незнаног јунака која своје име носи у знак сећања на погинуле војнике у истом том рату у коме је земља тешко страдала. Између милион војника који су погинули у светској кланици и генерала који их је предводио у свим тим биткама, стала је успомена на човека који није био ратник али је за своју земљу учинио толико тога суштински важног да се слободно може рећи да му се она није довољно одужила. Јер, име Сима Лозанић данас не значи много, можда чак ни станарима „његове“ улице, а камоли у најширој јавности где су много познатија имена краљева, политичара и генерала из епохе у којој је живео, радио и стварао Сима Лозанић.

 

Сувопарна статистика каже следеће: рођен у Београду 8. марта 1847, преминуо такође у свом Београду, 7. јула 1935. године, био по образовању хемичар, а по делима председник Српске краљевске академије (наука), један од првих осам професора Београдског универзитета, његов први доктор и ректор, човек који је увео најсавременији систем наставе на факултетима Србије, покретач идеје о формирању Пољопривредног факултета, али и министар иностраних дела, министар привреде и краљевски посланик у Лондону.

 

Оно што у таксативном набрајању биографије не пише, а јасно се чита, јесте да је у временима када се за добробит Србије борило и науком и политиком, Сима Лозанић био – у епицентру оба поља.

 

Сима Лозанић имао је све предуслове да буде нешто озбиљно у свом животу: рођен је у Београду у породици веома утицајног оца који је био на функцији среског начелника, чиме је за Симу било резервисано место у тадашњој елити и проходност. А он је своју велику шансу импресивно искористио од самог почетка: завршио је најпре правне науке у Београду, а затим, подстакнут открићима до којих је у то време долазило на пољу хемијске науке, отишао је да студира још један факултет, овај пут хемијских наука у Цириху, у Швајцарској. Након завршетка тих студија, додатно се школовао и у Берлину у истој области. Докторирао је на универзитету у Цириху 1870. године. Иако је имао могућност да настави каријеру у Швајцарској или Немачкој, по избору, Сима Лозанић одабрао је да се врати у Србију. По доласку у земљу постаје професор Велике школе (претече универзитета) на Катедри за хемију.

 

Његовим доласком почео је брзи развој наставе хемије у смеру модерне научне дисциплине на нивоу какав се у том тренутку одвијао на највећим европским универзитетима. Лозанић уводи на катедру одлично опремљену лабораторију и обимну пратећу библиотеку са стручном литературом. Примењујући у својој настави оно што је видео на факултетима у Цириху и Берлину, прави озбиљну научну атмосферу на студијама. Одваја се од старе теорије, дотадашњих непрецизних формула и застареле терминологије, и поставља нове темеље једном сегменту српске науке: уводи нову класификацију органских једињења, модерну номенклатуру, терминологију, структурне формуле и атомске масе.

 

У епохи индустријске револуције која је захватила свет на крају 19. века, хемија је једна од научних области са највећим утицајем и потенцијалом. Глобална истраживања материјала, технолошки процеси и револуционарна открића најдубље су укорењени у хемију и пратећа истраживања. Оспособљавајући српску науку да сустигне светске истраживачке, теоријске и практичне токове, Сима Лозанић даје шансу крхкој и тек рођеној домаћој индустрији да се оспособи за привређивање и малој и сиромашној балканској краљевини обезбеди преко потребан новац.

Сима Лозанић

С обзиром на значај његовог рада и највише домете које је могао да обезбеди будућој српској интелигенцији, када је основан Београдски универзитет 1905. био је међу првих осам редовних професора који су даље бирали и сав остали наставни кадар. Сима Лозанић је истом приликом изабран и за првог ректора Београдског универзитета. На свечаном отварању универзитета, 2. октобра 1905. године, изговорио је следеће речи, као јасан путоказ али и опомену. Универзалност тих пророчанских речи присутна је у њиховој пуној величини и дан данас: „Наше негдашње веровање да ће се Српство ујединити не букваром, већ оружјем, било је кобно за по нашу народну мисао. Ја верујем обрнуто – да ће просвета бити главни чинилац у решењу тог битног нашег питања и да би оно било већ решено да смо просвету боље неговали. Верујем, стога што је просвета сила која постиже све смерове. Да нам је просвета била напреднија, све би у животу нашег народа било савршеније, па и успешније. Љубити своју домовину изнад свега, бити готов и жртвовати јој и сам живот јесу особине универзитетског грађанина као сина једног народа. Верујем да ће и наш Универзитет умети одгајати такав дух код својих грађана…“

 

Током свог професорског рада, Сима Лозанић написао је неколико уџбеника из неорганске, органске, аналитичке хемије, као и из хемијске технологије. Његова дела одликовао је изузетан квалитет, а у извесним сегментима била су у самом европском научном врху: уџбеник из неорганске хемије био је први европски универзитетски уџбеник у коме се помиње Мендељејевљев периодни систем елемената и један од првих који садржи поглавље из термохемије. У уџбеницима из органске хемије такође су по први пут у неком делу једињења представљена структурним формулама, а класификација извршена према структурним групама. Као трајне вредности до данас су остали радови из електросинтезе у којима је испитивао реакције угљенмоноксида и угљендиоксида са другим супстанцама под дејством тихог електричног пражњења. Објавио је преко 200 научних радова из примењене и експерименталне хемије. Остало је забележено да је извршио и прву анализу термалне воде Гамзиградске бање 1889. године, у време када је бањско лечење било приоритет у Европи, а бање са добром водом биле на највишем гласу. Имати добру бању у тадашњој Европи која још увек није упознала морски туризам значило је озбиљан туристички капацитет и велики приход у државну касу.

Оспособљавајући српску науку да сустигне светске истраживачке токове, Сима Лозанић даје шансу и крхкој, тек рођеној домаћој индустрији, да се оспособи за привређивање и сиромашној балканској краљевини обезбеди преко потребан новац.

Јануара 1894. године Сима Лозанић добија позив након кога ће му каријера кренути у наизглед потпуно другачијем смеру: тадашњи премијер Србије Ђорђе Симић тражи од Симе Лозанића да постане министар привреде, што он и прихвата. Наредних једанаест година провешће на различитим највишим политичким функцијама. Биће и министар иностраних дела где ће у свој дипломатски рад унети исту ону темељност и ширину која је одликовала његов научни рад и каријеру. Са своје политичке позиције дао је изузетан допринос развоју домаће индустрије и науке. Интензивно се залагао за оснивање Пољопривредног факултета у оквиру Универзитета.

 

Био је најпре члан Српског ученог друштва и дописни члан Српске краљевске академије, а затим и њен редован члан од 1890. након чега је због научног ауторитета постао и председник Српске краљевске академије (од 1899. до 1906. године). Након тога био је и председник Српског хемијског друштва (од 1907. до 1912. године). У Првом светском рату, у најтежим тренуцима, предводио је мисију у САД за помоћ и подршку Србији 1917. године, која је најпре уродила плодом у великој америчкој помоћи српској војсци на Солунском фронту, а затим и у помоћи избеглим и расељеним цивилима који су заједно са војском морали да напусте земљу пред окупатором.

Ректорат Београдског универзитета

Сима Лозанић био је проглашен и за првог почасног доктора Београдског универзитета. Његова супруга Станка Пачић била је праунука чувеног Господара Томе Вучића-Перишића, а син Миливоје С. Лозанић био је такође хемичар и наследио га је на универзитету као професор хемијских предмета. Његова ћерка Ана Лозанић била је позната српска сликарка између два светска рата.