Аутори

Наука и уметност

Аутор:

tesla_invention

Никола Тесла у лабораторији

 

Природа и њени закони

све беше мркли мрак

нек буде Тесла рече Бог

и бљесну светлосни зрак

 

Ако желимо да упознамо Николу Теслу, не можемо гледати само у његове бриљантне изуме, већ и у изворе из којих је црпео инспирацију, у људе које је поштовао, у оно што је писао, али и оно што је читао. Мера човека тако настаје из сусрета ума и срца, генијалности и страсти. Уметност и уметници један су од начина да одгонетнемо тајну човека који је променио свет.

 

Да ли данас знамо да је једна од омиљених Теслиних народних песама Марко Краљевић и Муса Кесеџија? Један њен стих – „Јао мени до Бога милога, зар ја убих од себе бољега” – Тесла преводи и убацује у текст којим представља америчком народу српско песништво. Још је једном великану срца и ума ова песма омиљена. Милутин Миланковић пише како је имао шест година када му ју је отац први пут прочитао. Истиче да је два дана плакао слушајући стихове о Марку Краљевићу, а трећег дана када их је све знао напамет, успео је да рецитујући он расплаче свога оца.

 

Године 1892. приликом једине Теслине посете Београду, на свечаној вечери организованој у част великог изумитеља, међу званицама седео је и чика Јова Змај. Још током рецитовања песме коју је о себи слушао, Тесла се заплакао, а после изговореног последњег стиха, пољубио је Змају, како то много година касније пише Милутин Миланковић – десницу руку. Том приликом је обећао да ће чим стигне у Америку превести Змајеве песме и показати их американском народу. То је и учинио, а песмама претходи Теслин предговор, који не исцртава само детаљан опис Змајевог стваралаштва, већ и српског народног песништва, па и самих извора на којима се градила Теслина личност.

 

Ако знамо да је поштовање и уважавање између Тесле и Змаја имало снагу правог пријатељства, да су преписке и сусрети са Лазом Костићем, посебно Марк Твеном, оставили велики траг у животу овог јединственог генија у историји науке, ако знамо да је плакао слушајући гуслара и да је народна поезија била стални члан свих његових путовања, тек онда можемо погледати са пуним разумевањем у Теслину научну визију, у његову мисао о технологији и научном идеализму.

 

Последња од десет строфа песме коју Змај говори Тесли у част:

 

Разумеће листак свежи

Сваку жилу свога стабла,

Спајаће нас електрика

(Електрика наших срца)

И без жице и без кабла…

 

p3_1

Скице Николе Тесле

 

Овим кратким путоказом који води од уметности ка Тесли, наша прича о науци и уметности тек почиње. На почетку једне од књига које спајају науку и религију, Михајло Пупин пише да људски дух мора бити ослоњен на три стуба. Наука и религија су два, али не може се, пише Пупин, без трећег – уметности.

Један од најдражих пријатеља великог научника је сликар Урош Предић. Једини који се Михајлу Пупину обраћа са „драги Мишо”. Та преписка уз поздрав увек садржи и неку културну потребу српског народа, коју славни научник својим средствима и великом посвећеношћу успева да испуни.

 

 

92dd509e4fdc60cd8e1fbe9dee749b61

Сироче на мајчином гробу, Урош Предић

 

Тако настаје и легат који се чува у Народном музеју у Београду, а где су, кроз дарове Михајла Пупина, сачувана и дела непроцењиве вредности – слике Уроша Предића, Паје Јовановића, Константина Данила, Влаха Буковца и других. Сироче на мајчином гробу, српска Мона Лиза, Херцеговачки бегунци или Руђер Бошковић, само су неке од слика које имамо захваљујући меценству научника.

 

paja-jovanovic-mihajlo-pupin-1903-1

Михајло Пупин, Паја Јовановић

 

Једну од своје три фондације Пупин везује за Народно-историјски музеј у Београду и кроз њен рад чува уметност после великих страдања у Првом светском рату. Године 1932. шаље писмо министру просвете у коме моли да му се одобри оснивање ”Задужбине Михаила Пупина при Народно-историјско-уметничком музеју у Београду”.

 

Сам Пупин имао је велики цртачки дар, али и велику жељу да помогне уметницима и да заштити културно наслеђе свог народа. На дугој листи оних којима је помагао налазе се имена Војислава Илића Млађег, Уроша Предића, Паје Јовановића, Ивана Мештровића и многих других сликара, археолога, историчара уметности, архитеката, директора културних институција.

 

Повезаност са уметношћу огледа се и у Пупиновој поетској имагинацији. Пишући о науци, он је више песник него изумитељ. Своја дела пише застајући да цитира псалме или чак и стихове познатих песника:

 

Ниједан учењак не може разматрати значајну тему као што је човечији живот, а да не застане скрушено и сети се добро знаних Тенисонових стихова што су посвећени малом цвету који се пробија из пукотине на зиду:

 

„Држим те овде, с кореном и свиме, у својој руци,

мали цвете – али када бих могао да разумем

шта си ти, корене, и све остало, све и све,

ја бих онда знао шта је Бог и шта је човек.“

 

Никакве друге речи смртног човека не могу лепше описати тајну органског живота. Може ли знање за којим је Тенисон чезнуо бити унапређено нешто мало, ако се човеков живот гледа у светлу космичких процеса стваралачке координације? Такав прилаз није без одређене наде.

 

Комадић великог делатног живота научника који ниже добра дела, можемо наслутити читајући само нека од многих писама нашег великана:

 

Из писама професору Влади Р. Петковићу, предсенику Народног Музеја, 20. јун 1923:

 

pisma-m-pupin-1

Писмо Михајла Пупина директору Народног музеја у Београду

 

„Примио сам прву публикацију ”Српских Споменика,” “Манастир Раваница.” Та је публикација изванредно лепа и ја се чудим како Вам је могуће да са тако малим средствима издајете тако лепе књиге? Мени ће бити особито мило ако монографија о Студеници буде тако исто лепа као ова о Раваници. Благовремено ћу Вам послати моју слику, јер Ви мислите да Вам је потребна у вези са публикацијом из фонда којег сте Ви основали са новцем кога сам Вам послао. Приложено Вам шаљем мој чек од 50.000 динара, вучен на Српско Американску Банку у Београду. Из ове суме молим Вас да узмете 30.000 динара и додате фонду “Михаила Пупина, Професора КОЛУМБИЈА Универзитета из Њујорка… Двадесет хиљада динара који преостају од послате Вам суме од 50.000 динара употребићете као што следи:

 

Ја сам спаковао четири слике: две Предићеве и две Јовановићеве у један сандук, и два рама сам спаковао у два сандука. Ти рамови су за Јовановићеве слике а за Предићеве, молим Вас да поручите нове рамове у Београду, јер рамове које сам ја имао за његове слике није било вредно слати преко мора. За ову ствар, молим Вас, употребите потребну суму од 20.000 динара.

 

Ти сандуци крећу из Њујорка 7. јула и биће у Дубровнику око 28. јула. Они су послати лађом “Президент Вилсон” и адресирани су овако: Народном музеју у Београду, преко Шефа жељезничке станице у Дубровнику, С.Х.С. Шефу жељезничке станице су послати документи о пошиљци, тако да их само он може са лађе примити. Молим Вас да му одмах по пријему овог писма наредите да сандуке одмах упути к Вама у Београд.

 

Транспортација ће бити сва плаћена до Дубровника, а ако је могуће биће плаћена до Београда. Ја верујем да држава неће наплатити царину на ствари које су поклоњене Народном музеју. Мени је особито мило што Народни музеј радосно прима Предићеве и Јовановићеве радове…

 

Ви кажете: “Бићу слободан предложити да Вам се као родољубу и добротвору укаже признање достојним одликовањем.”

Молим Вас најљубазније да то никако не чините, јер ја не примам никаква одликовања за мале поклоне, који ми може бити чине још више задовољства него онима који те поклоне примају. Молим Вас да будете уверени да што год ја чиним сад и што ћу може бити доцније учинити за Народни музеј, израз је моје чисте љубави према овој скромној установи која је за време рата толико страдала.

 

Примите, поштовани господине, моје најсрдачније поздраве са жељом за највећи напредак устапове којој Ви председавате.”

 

Из писама госпођи Олги Ст. Станојевић, председници „Цвијете Зузорић” Београд, 29. мај 1930:

„Ви кажете да је Њег. Вел. Краљ приложио 30.000 динара у ту сврху. И ја толико прилажем. У прилогу Вам шаљем моје наређење Привреднику да исплати вашем удружењу ту своту. Идуће године, ако ме Бог поживи, приложиђу више…Моја је жеља да потпомогнем сваки честит покрет мога народа, али никако не желим да постанем меценом уметности или ма чега другог, јер мецена значи човека богаташа, а ја нисам богаташ, већ само скроман радник који од прихода својих радова одкрњи понешто за свој стари крај.”

 

Из писама Јовану Цвијићу, 1924. година:

„Био сам такође много запослен и са Мештровићевим изложбама. Мештровић је велики уметник али у практичним радовима који су у вези са изложбама он је невешт као мало дете, и ту је требало доста гурања унапред да би се дошло до успеха. Изложбе су до данас биле доста успешне, али не онако како је то може бити Мештровић очекивао. Мештровић је духовит човек и у његовим радовима показује се велика духовитост. Али у великом његовом одушевљењу да изрази једну лепу идеју у дрвету, камену или металу, он често жртвује анатомију. Бар такво је мишљење овде. Обичним људима који су се научили на класичну скулптуру не допадају се некласичне форме, па ма како била лепа идеја која се крије иза тих форма. То је, укратко речено, први утисак кога су Мештровићеве изложбе учиниле на овај народ у Њу Јорку. Али ипак изложбе су постигле доброг успеха, и мислим да ће укус за Мештровићеву скулптуру постати овде у Америци све јачи и јачи.”

 

Тако историја српске науке сведочи о надахнућу, инспирацији и машти коју уметност доноси визији науке будућности. Зато и не чуде речи које Тесла исписује:

 

“Учио сам многе језике, проучавао литературу и уметност, провео своје најбоље године у књижарама читајући све што би ми дошло под руку и осетио сам да сам траћио време, али убрзо сам схватио да је то било најбоље што сам икада учинио.”