Аутори

Личност која је „високо и часно носила буктињу српске науке и просвете”

Аутор:

Љубомир Клерић

Историју српске науке и просвете обележиле су и личности које су, упркос томе што нису српског порекла, волеле свој српски род, часно и предано му служећи током целог свог живота. Једна од таквих личности био је и Julius Klery односно Љубомир Клерић, први српски дипломирани инжењер рударства, професор, академик и министар. Захваљујући свом неизмерном таленту и посвећености, Клерић је постао достојан наследник научних погледа Даничића, Панчића и Нешића те „прави херој у интелектуалном заносу и научном нагону своме”.

 

Љубомир Клерић, рођен је 1844. године у Суботици. Како је потекао из породице немачких досељеника, по рођењу је добио име Julius Klery. Порекло овог имена упућује да је његова породица родом из области Лотарингија (некада франачко краљевство у западној Европи, данас простор Француске, Швајцарске, земаља Бенелукса). По преласку у Србију, доноси одлуку да се посрби и постане Љубомир Клерић, и са тим именом ће прославити српску науку и просвету друге половине 19. века.

 

Овај великан српске науке и просвете основну школу завршио је у Суботици. Након тога се са породицом сели у Београд где своје даље школовање наставља у Првој мушкој гимназији. Остаће забележено да је Клерић свој испит зрелости положио 1862. године и то у генерацији чувеног Светозара Марковића, Светомира Николајевића и Стевана Поповића. У „Споменици 1839 ̶ 1939” која је издата поводом стогодишњице Прве мушке гимназије, под редним бројем 34 стоји записано: „Јули Клери ̶ Љубомир Клерић, ученик 7. разреда гимназије”. Много година касније, Клерићев савременик, академик Богдан Гавриловић ће забележити: „Он је волео своју нову домовину ватреније но многи њени рођени синови…”

 

Први српски инжењер рударства

 

Да је Љубомир Клерић био страсно посвећен техничкој науци, постало је јасно када је 1862. године уписао Технички факултет Велике школе у Београду. Његова обдареност за техничке науке, посебно рударство, те одличан успех на студијама, убрзо су га уврстили у ред државних питомаца те је на даље школовање и ради усавршавања из области рударства, послат у иностранство. Студије рударства Клерић започиње у немачком граду Фрајбургу, универзитетском центру познатом и као „град рударства”. Ту борави неко време након чега одлази у Цирих на тамошњу „Политехнику” где се превасходно усавршава у области машинске струке. Већ 1868. године, враћа се у Фрајбург где завршава студије геологије и минералогије и стиче диплому рударског инжењера. Тиме Љубомир Клерић постаје наш први инжењер рударства! Но, ту се не завршава његово школовање и усавршавање. Годину дана касније, по одобрењу министра просвете и црквених послова, одлази у Берлин где на Рударској академији, по својој вољи и личном избору, слуша предавања из области рударства и минералогије. По завршетку тих специјалистичких курсева, Клерић се окреће практичном раду и започиње истраживање немачких рудника у области Вестфалија, Саксонија и Горња Шлезија, али и у чешком руднику у Прибраму. „Нажалост”, Клерић је ишао корак испред свог времена, те тако своја знања и завидно искуство које је стекао, није могао одмах да употреби у својој домовини јер се тих 70-их година 19. века мало радило на развоју рударства. Но, овај „херој интелектуалног заноса”, ни једног тренутка није одустајао.

 

Одлазак из Србије  ̶  усуд свих српских великана

 

Након завршених студија рударства, по повратку у земљу, Клерића је задесио усуд готово свих српских научних великана који су се школовали у иностранству а потом се вратили у своју домовину у покушају да дају свој допринос. С обзиром на то да је Клерић био државни питомац, имао је обавезу да прихвати државну службу. Како за њега није било посла у рударској струци, он се, иако са дипломом инжењера рударства, те завидним знањем из математике, механике и машинства, запослио као писар у Рударском одељењу при Министарству финансија. Ово је свакако био понижавајући положај за једног научника и стручњака светског гласа, те је сасвим јасно зашто је Љубомир Клерић убрзо затражио да га разреше државне службе. Молба му је одобрена уз напомену да може да се врати у земљу уколико се укаже потреба за његовим знањем из инжењерске струке. Тако 1871. године, Клерић поново креће пут Европе, у потрази за новим радним задужењем које ће бити достојно његовог лика и дела. Недуго потом, запослење је добио у холандској компанији Albert&Co и то као рударски инжењер. За потребе ове компаније Клерић је требало да испита да ли постоје могућности да се отворе нови рудници ради што економичније и профитабилније експлоатације. Наводи се да се Љубомир Клерић својим стручним инжењерским радом и знањем „толико доказао и препоручио”, да га је компанија ангажовала да испита рудно богатство у Србији. У Србију се вратио 1873. године и то заједно са својим колегом Феликсом Хофманом. О трошку ове компаније, а за потребе истраживања рудничког потенцијала, Клерић је пропутовао Србију. Посебно се посветио испитивању на подручју Венчаца код Аранђеловца где је испитивао рудиште магнетита у „тамошњим кристалиничким старим стенама”. С обзиром на то да је утврдио да се на овом простору не налази довољна количина рудног богатства да би се отворио рудник, Клерић је од своје компаније добио нови задатак. Пут га је прво одвео у Марсеј преко кога је даље отпутовао у град Оран који се налази у Алжиру. У Орану је боравио све до 1875. године након чега се враћа у Србију.

 

Клерићеви патенти

 

Тракториограф

Тракториограф

 

Очито је да је Љубомир Клерић стекао завидно знање из теорије али је такође очито и да му је рад на терену у немачким рудницима омогућио да стекне велико искуство које је употребио у свом, сада већ чувеном, конструкторском раду. Наиме, пре него што је 1872. године отишао из Србије у потрази за одговарајућим послом, Љубомир Клерић је конструисао свој први патент. У питању је била бургија за дубока бушења ужетом односно како га је он назвао „сврдло са ужетом”. За овај свој конструкторски модел који је патентирао у Немачкој и Француској, наводи се да је „од свију европских држава добио патент”. Овај Клерићев проналазак је врло брзо добио примену те је тако коришћен у Штанфурту где се њиме бушила камена со али и камени угаљ у рудницима у Вестфалији. Захваљујући овом свом патенту, Клерић је имао велику зараду којом је могао да се школује и издржава читаву годину. Осим овог, Клерић је патентирао још један модел. У питању је телеметар који је „удесио за мерење одстојања на бојном пољу”. Након што је извршио потребне опите, Клерић је одлучио да овај свој патент уступи влади на коришћење. Један од значајнијих Клерићевих патената је и шестар односно тракториограф који је нашао примену у решењу квадратуре круга и других математичких задатака. За конструкцију овог математичког инструмента, Клерић је рекао: „Све тракториографе саградио ми је мој давнашњи пријатељ г. Оскар Леунер у своме меканичком институту у Дражђанској политехници”. Такође је конструисао и две справе за мерење: прецизиони курвиметар и логаритмометар. Клерић је патентирао и нови модел писаће машине под називом „полипантограф” која у исто време пише са три до пет пера. Скоро сва теоријска образложења Клерићевих патената, објављена су у „Гласнику Српског ученог друштва” и Српске краљевске академије. Када је примена његових патената била у питању, Клерић је једном, са сетом, записао: „Ево све ово овде ја сам наштампао на немачком језику у једном стручном журналу Berg Hüttenmännische Zeitungen” јер сам, са тугом морам признати, морао најпре да тражим пређе проналаску своме међу Немцима, кад нисам срећан да ван Србије не морам за овакво дело никога тражити, ја не могу, а да мојој земљи, а на овај начин не јавим за овај проналазак свој”…

 

Професор Велике школе који је мрзео лењост и неуредност

 

Када је 1875. године расписан конкурс за професора механике ̶ „стечај за катедру механике на Великој школи” један од пријављених кандидата био је и инжењер Љубомир Клерић. Како је већ тада уживао углед изузетног стручњака који је имао мултидисциплинарно ангажовање и завидно искуство, исте године је постао редовни професор механике на Великој школи. У Архиву Србије чува се писмо министра просвете и црквених дела Ст. Бошковића Ректору Велике школе, датирано са 28. јануар 1876. године којим се даје и званично обавештење о постављењу Љубомира Клерића за професора Велике школе за „Механику и науку о махинама”. Осим овог писма, у Архиву Србије чува се и оригинал заклетве коју је Клерић положио а у којој, између осталог, стоји: „Ја, Љубомир Клерић, заклињем се свемогућим богом да ћу владајућем књазу Милану М. Обреновићу IV веран бити и да ћу дужност моју по законима и законским наредбама претпостављених ми власти тачно и савесно оправљати.” Овим се Љубомир Клерић, поред Димитрија Нешића и Косте Алковића, сврстао у пионире српске науке и образовања који су покренули наставу из области примењене механике односно науке о машинама.

 

Заклетва Љ. Клерића краљу Милану

Заклетва Љ. Клерића краљу Милану

 

Када је Клерић дошао за професора Велике школе, у Србији је владало ратно стање. Школе нису радиле а ученици су се пријављивали за војну дужност. Због избијања српско-турских ратова, претпоставља се да је Клерић наставу отпочео тек 1877. године. За историју машинске технике у Србији, година 1880. биће записана као година у којој је Народна скупштина донела одлуку да се предмет механика подели у два дела: теоријска механика и наука о машинама. Такође, отпочело се са наставом теоријске механике и на Филозофском факултету коју је такође држао Клерић.

 

Први наставник из предмета Теоријска механика, био је управо Љубомир Клерић. Као професор, остао је у дивној успомени својим студентима. Они старије генерације су га високо ценили и поштовали, а они млађе, помало су га се плашили јер је био строг, посебно зато што је мрзео лењост и неуредност. Његов испит из предмета „Механика”, био је изузетно тежак због чега су студенти прилично тешко излазили на крај са тим испитом. Како је време одмицало, почели су да пристижу нови млади нараштаји српских научника и професора из ове области. Бележи се да их је Клерић прихватао без зависти, пристрасности и врло срдачно. У случајевима када је требало одбити неки рад за штампу као што је то био случај докторске дисертације Милутина Миланковића или уџбеникa из механике за средње школе Владимира Зделара, Клерић је увек показивао дозу коректности уз добронамерне савете, што само говори у прилог томе какав је заправо био и као човек и као професор. Један од значајних елемената његовог професорског рада су и уџбеници које је написао и објавио: „Теоријска меканика по Ј. Вајсбаху” (у три свеске, 1880, 1883, 1888). Ове настаставне публикације, само су заокружиле предани просветни рад професора Љубомира Клерића.

 

Академија наука – место где се издиже права истина

 

Радећи као рударски инжењер за компанију Albert&Co, Клерић је осмислио оригинално решење за ломљење стена а детаљно образложење свог проналаска објавио је 1872. године у „Гласнику Српског ученог друштва” што га је и препоручило за члана ове високопоштоване институције тадашње Србије. Клерић те исте године бива изабран за редовног члана СУД и одмах почиње да ради на његовом омасовљењу. Намера му је пре свега била да се повеже и оствари сарадњу са стручњацима српског порекла који су живели ван земље. Тако је неретко давао писмене предлоге за пријем у чланство оних личности које су, по њему, то и заслужиле. Међу таквим, нашао се предлог да се у чланство прими Константин Вујић, генералштабни капетан и професор балистике на Бечкој Вишој војној школи, као и чувени Никола Тесла. Стручна и научна активност академика Љубомира Клерића огледала се у публиковању стручних и научних радова који су објављивани у „Гласнику Српског ученог друштва”. Куриозитет је да је управо у овој научној публикацији први пут објављен неки научни рад из области механике и то наравно из пера Љубомира Клерића.

 

Када је 1887. године Српско учено друштво актом о именовању постало Српска краљевска академија, Клерић је 5. априла те исте године именован у Академију природних наука, заједно са Јосифом Панчићем, Димитријем Нешићем и Јованом Жујевићем. Приступна расправа Љубомира Клерића гласила је „О теорији компензације клатна”. На свечаности на којој је и званично проглашен академиком, Клерић је одржао предавање у коме је изложио математичке доказе да досадашње компензације клатна нису могуће, потом је објаснио своју методу компензације и приложио слику конструкције помоћу које се може израдити такво клатно. Посебно су значајне речи Димитрија Нешића које је упутио Клерићу поводом његове сјајне расправе: „Г. Академик Клерић прочитав своју красну расправу испунио је све оно, што закон од једног Академика тражи и он од данас ступа у сва права која Академицима по закону припадају. Ја молим г. Академика, да уз наше честитање прими и нашу благодарност, што нам је за ово неколико тренутака прибавио правог духовног уживања. Јер то је доиста уживање гледати, где се помоћу непобитних разлога, једна по једна, заблуда уклања и место њих се износи и издиже права истина”.

 

Кад је Клерић величаоТеслу

 

Једна од активности Љубомира Клерића као академика било је предлагање у чланство светских стручњака и научника српског порекла. Клерић је тиме желео да обогати научну елиту која је чинила Српско учено друштво, касније Српску краљевску академију. Како је Љубомир Клерић био познат као човек кога није водила завист већ искључиво стручност и знање а све за добробит науке, он је врло радо писао писма Академији у којима је износио своје предлоге. У једном од писама, а које је упутио Академији 1894. године, наводи се да Клерић за дописног члана Академије предлаже Николу Теслу за кога образлаже: „Никола Тесла је чувени европски капацитет на пољу електричне науке, који је као такав држао предавања о својим принципима, у академији наука у Паризу, научном друштву физичара у Лондону, где му је уступљена Катедра Фарадија са које је држао своја предавања. Најважнији проналазак Теслин јесте брза наизменичност електричне струје (динамо струје), услед чега се динамичка струја приближава статичкој.” Овај предлог да Никола Тесла буде изабран за дописног члана Акедемије, уследио је две године након првог (1892) када Тесла није добио довољан број гласова. За разлику од тог првог, неуспешног покушаја, након Клерићевог предлога, Тесла постаје дописни члан Српске краљевске академије и у том статусу ће остати пуне 43 године. Тек 1937. године, односно у својој осмој деценији живота, Тесла постаје редовни члан. Ове године се, дакле, обележава својеврсни јубилеј ̶ 80 година од када је Никола Тесла постао редовни члан најваће српске научне и културне институције.

 

Предлог Николе Тесле за академика

Предлог Николе Тесле за академика

 

На пиједесталу српске елите – Клерић као министар

 

У богатој радној каријери Љубомира Клерића записано је и то да је у два наврата био министар. Први пут, постао је министар просвете и црквених дела и то у влади Николе Христића. Своју министарску дужност вршио је у периоду од 1894. до 1895. године. Занимљиво је да је Клерић као министар просвете увео и неке новине. Наиме, прописао је правила о „давању благодејања” на које су права имали ученици средњих и виших стручних школа а које је важило само за оне ученике који су били „одличног владања и успевања у наукама”. Такође, за време његовог мандата, забрањено је диктирање и аутографисање оних предмета за које постоје уџбеници, притом су прописана и правила о писању и штампању уџбеника за основне и средње школе. Клерић је такође донео „распис старешинама свију средњих школа и основних о лепом писању и правилном држању ученика и ученица при писању”. Клерић је видно био заинтересован за развој женског образовања те је тако 1894. године одобрио да се у Нишу отвори први разред Више Женске школе. Иако је на министарском положају био само годину дана, из његових одлука види се намера да се у српско школство унесе ред и дисциплина, као и да се поправи материјални статус ученика и студената али и обезбеди писање квалитетних уџбеника.

 

Просветни гласник

Просветни гласник

 

Друго министровање Љубомира Клерића започето је 1896. године када је именован за министра народне привреде. На овом положају такође је провео годину дана. Из његовог рада очито је да је имао намеру да одређеним правилима и законским актима створи услове за побољшање привредних и пољопривредних грана које су биле од интереса за развој Србије и њену даљу индустријализацију. И као министар народне привреде водио је рачуна о стручном кадру јер је дубоко веровао у снагу и моћ знања, образовања и стручности.

 

У славу хероја интелектуалног заноса

 

Љубомир Клерић је личност која је од своје ране младости била посвећена свом српском роду, науци и просвети. Какав год радни задатак преузимао на себе, показивао је висок степен одговорности, знања и залагања. Било као рударски инжењер, професор, министар, академик… Да је одувек био одан својој отаџбини говори у прилог и податак да је 1876. године учествовао у српско-турским ратовима, и то као минер, постављајући торпеде на Дунаву код Корбова и Ђуниса. За своје ратне заслуге, одликован је Медаљом за храброст и Таковским крстом IV степена. Осим у Србији, Клерић је награђен и у иностранству. Његово Величанство белгијски краљ, одликовао је професора Велике школе Љубомира Клерића Леополдовим орденом V степена.

 

Овај великан српске науке и просвете, културе и политике, неуморни научни прегалник и посвећени херој интелектуаног заноса, умро је 1910. године и то као државни саветник у пензији.

 

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Тим поводом је 21. јануара 1910. године одржан III Скуп Српске краљевске академије на коме је саопштено: „Председник саопштава да је ноћас преминуо редовни члан Љубомир Клерић”, па је стога сазван скуп на коме је одлучено како ће Академија ожалити покојника. У име, тада болесног председника Академије Стојана Новаковића, скуп је отворио Јован Жујовић, између осталог рекавши: „Љубомир Клерић је прави члан Академије од њеног постанка. Он бејаше обдарен великим даром за математику и механичке проналаске. Многи који га добро познаваху мисле да би он у великој српској индустрији имао знатнога успеха са својим конструктивним и комбинаторским талентом… И тако се он јавља као претеча садашњим одличним математичарима… ”