Аутори

Докторка, феминистикиња, мајка и прва Српкиња са два презимена

Аутор:

Драга Љочић

Драгиња Драга Љочић (1855, Шабац – 1926, Београд)

 

“Женскињи по самој својој физичкој природи позвано је да се наслања на јачег од себе, на човека који ће руководити у њезином животу”. Ова родна дисквалификација није спречила једну срчану жену да у невреме покаже своју стручност, храброст и родољубље.

 

Почетком XX века Србија је била међу европским земљама са највишом стопом неписмености и имала свега 7 посто писмених жена. Неке од тих малобројних ипак су биле пионирке у женској еманципацији у Европи. Једну од њих, Драгу Љочић, знамо као прву жену лекара у Србији (само петнаест године после прве жене на свету која је стекла диплому лекара) и прву жену са два презимена у овој средини.

 

Драгиња Драга Љочић (1855, Шабац – 1926, Београд) била је од малих ногу испред свог времена. Неустрашиво и срца пуног љубави и вере, кроз читав живот борила се за своју околину и своју отаџбину. Када у турбулентној историје Србије није било ратова, она је била у првим борбеним редовима битке за женска права, здрав разум, културу, и на крају крајева, ону најплементију – битку за бољи живот и спасење напуштене деце.

 

У време кад се од женске деце очекивало само да знају да кувају и везу, један је шабачки отац своју обдарену ћерку, после основне школе послао у Београд, где је завршила Вишу женску школу, а затим се уписала на Велику школу, тадашњи универзитет. После проведене године на природњачком одсеку, 1872. упутила се у Цирих на студије медицине.

 

Фотографија из завичајне колекције Л. Кузмановић, јавно власништво

 

Драга је 1876. била пред дипломирањем, кад српска војска креће у рат за ослобађење јужних крајева. Студенткиња је истог тренутка напустила Швајцарску и кренула у помоћ земљацима у рату. У знак признања за рад у болницама и храбрости у крвавим биткама, добиће чин санитетског поручника. Дословно из ратне болнице 1878. враћа се у Цирих да дипломира, а затим је пут поново води у Србију да ради као прва прва лекарка на Балкану.

 

Без обзира на безбројно показивање свог стручног знања, велику храброст и родољубље, уместо са ловорикама, увек се судара са завишћу мушких колега и отвореним непријатељствима.

 

У тадашњем Министарству унутрашњих дела, у чијој надлежности је било и здравство, наишла је на огроман отпор. После интервенције њеног ратног команданта, начелника санитета др Владана Ђорђевића, министар је пристао да Драга добије дозволу за лекарску праксу, ако положи државни испит. Комисија у којој су били најугледнији српски лекари тога доба проверили су њено знање и дали јој одличну оцену.

 

Ипак, Драга није могла да се запосли у државној служби јер тадашњи закони то женама нису дозвољавали. Зато је 1879. отворила приватну праксу у кући свог брата у Господар Јевремовој у Београду. Већ следеће године постала је члан Српског лекарског друштва, што је било изузетно признање, али су јој од прехладе страдала плућа. Због компликација одлази на лечење у санаторијум на Криму, захваљујући колегиници Марији Фјодоровној Сиеболд, која је касније и сама дошла у Србију да ради као лекар.

 

Кад је 1882. Милутин Гарашанин постао министар унутрашњих дела, поставио је Драгу за помоћника лекара у Општој државној болници, тада највећој медицинској установи Србије.

 

У јануару 1883. удаје се за опозиционара Рашу Милошевића, једног од оснивача и члана Главног одбора Радикалне странке. Драга Љочић Милошевић била је прва Српкиња која је после венчања задржала и своје презиме. У браку добија сина и четири кћери. То јој није сметало да буде ватрена феминисткиња и интензивно ради на еманципацији жена. Тако је 1906, заједно с другим угледним Београђанкама, основала Српски народни женски савез, који је објединио сва тадашња женска удружења у Србији. Ватрено је тражила политичка права за жене.

 

Она је без икаквог хонорара лечила и ученице Радничке школе при београдском Женском удружењу. Плату је примала само у Фабрици дувана и шибица, где су је радници ускоро прозвали “својом мајком”.

 

Академик Александар Дероко је причао како је др Драга постала крајем 19. века идол Београђана, иако је стално у сукобу с бројним предрасудама. У интервјуима и мемоарима сам Дероко је истицао како не би проговорио без знања и стручности докторке Љочић.

 

Њен пример постаје познат и широм Европе. Немачка штампа се отворено дивила жени лекару и учеснику ратова из Србије. Кад су почели балкански ратови, докторка Драга имала је 57 година и здравље јој је било озбиљно нарушено, али то је није спречило да 1912-1913. даноноћно ради у амбуланти за грађанство и сиротињу и у болници београдског добротвора Николе Спасића.

 

Током Великог рата организовала је слање пакета српским заробљеницима у немачким и мађарским логорима. Њен супруг Раша и кћи Радмила с војском прелазе Албанију, иду на Крф, па на Солунски фронт. Тек кад се вратила се у Србију 1919. др Драга је и формално добила звање лекара, а 1920. постаје први председник Друштва београдских жена лекара.

 

Без обзира што је целог века била дисквалификована, што није имала исту плату као мушкарац, нити касније пензију, то је није спречавало да буде лекар на фронту током свих ратова који су је задесили: Српско- турског, Српско-бугарског, Балканских ратова и Првог светског рата. Тужно али тачно: једино за време ратова била је изједначавана са својим колегама.

 

Прва Српкиња са два презимена!

 

Драга Љочић је упамћена као једна од највећих добротворки у историји наше медицине, што јој је обезбедило изузетно место у друштвеном сећању. Вреди подсетити да је превела са руског књигу Марије Манасејине ”Гајење мале деце”, основала у Београду Материнско удружење и била му први председник, учествовала у подизању болнице “Др Елси Инглис” на Дедињу, у којој је једна соба носила њено име.

 

Коначно, 1924. у 69. години живота призната јој је пензија.

 

Живот Драге Љочић угасио се 5. новембра 1926. године. Умрла је у својој породичној кући на Топчидерском брду, на крају улице Андре Николића, а сахрањена на Новом гробљу, уз достојан испраћај бројних Београђана. Биста једне је од најинтересантнијих жена у модерној историји Србије налази се у дворишту Прве варошке болнице, данас испред здања Српског лекарског друштва.