Аутори

Човек који је упалио прву сијалицу у Србији

Аутор:

Желим да будем један од учесника у стасавању Србије и у њеним настојањима да се приближи Европи. Мој ујак је на мене трошио српски новац – и ја хоћу Србији да служим!“

 

Тодор Селесковић

Тодор Селесковић, инжењер

Био је то врућ летњи дан 1884. године када је у Крагујевац „посебним послом“ приспео тадашњи краљ мале Србије, Милан Обреновић, у пратњи краљице Наталије. Док је са крагујевачког друма краљевска кочија прилазила великом комплексу „Војнотехничког завода“, новом најсавременијем погону за производњу оружја какав је једна мала земља, тек ослобођена вишевековне окупације азијске империје, Отоманског царства, могла себи да приушти, већ је кренуо да пада мрак. Српски краљ се већ дуго спремао да нападне суседну Царевину Бугарску и за тај рат му је било потребно оружје. У „Тополивници“, како се завод раније звао, правиле су се пушке и остало наоружање неопходно за тај нови рат којим би, рачунао је краљ, Србија добила још територија, али постојао је ограничавајући фактор – није било довољно времена. Производне линије могле су да раде само док је било дневног светла. Иако је већ било лето и дан дуг, за српско оружје он није довољно трајао: када би пао мрак, радници нису могли да под слабом светлошћу попаљених свећа праве ратне системе који су захтевали максималну прецизност.

 

Краљу су најближи саветници неколико дана пре пута у Крагујевац саопштили да је нађено решење. Један млади и веома перспективни инжењер, Тодор Селесковић, звани Тоша, купио је управо у Немачкој неку озбиљну техничку новотарију, динамо-машину јачине пет коњских снага, и инсталирао је у фабрици. Та централа биће довољна да даје струју за 30 вештачких „свећа“ и две велике лампе. Милан Обреновић је, тако, дошао у Крагујевац да лично присуствује чуду: паљењу прве сијалице у Србији. Част да притиском на прекидач динамо-централе директно уђе у историју припала је поменутом инжењеру чије су образовање, знање и иницијатива довели индустријско осветљење у малу и тешко заосталу балканску краљевину, и земљу увели у модерно техничко и цивилизацијско доба – Тодору Тоши Селесковићу.

 

Школовање у Немачкој

 

Иако изузетно добро позициониран у Немачкој, одмах се одазвао позиву из Србије да се сви образовани људи врате у земљу и помогну њеној обнови након ослобођења од турске власти.

Тодор Селесковић је био „београдско дете“. Сплетом околности и „глобалних“ кретања народа какви су владали у Европи тог доба, а посебно у крајевима који су након одласка отоманске Турске кренули интензивним темпом да хватају токове са остатком европске цивилизације, у Београду су се обрели Франц Селесковић, столар који је у Србију дошао из Братиславе (тадашња Аустроугарска) и Вилхелмина Херман, Немица из околине Лајпцига. Њихов сусрет у београдској кафани „Црни петао“ био је судбоносан. У браку ће имати петоро деце: једног од њих, сина Тодора, рођеног 1856. године, одредиће за озбиљно школовање. Најпре ће похађати престижну градску Теразијску гиманзију, а затим и технички факултет у Карлсруеу, граду у Немачкој.

 

Први посао који је добио по стицању дипломе биће судбоносан за Србију: Тодор Селесковић постаје инжењер на производној линији у фабрици муниције „Лоренц“. Када се неколико година касније одазвао позиву из Србије да се сви образовани људи врате у земљу и помогну њеној обнови након ослобођења од турске власти, власник фабрике пише једном пословном партнеру, очајан пред одласком младог стручњака чији је енорман потенцијал први уочио: „Нерадо прихватам одлазак господина Селесковића из моје фирме“.

 

Иако га тада није пуно ствари везивало за Србију, Селесковић у једном разговору каже: „Мој ујак је на мене трошио српски новац и ја хоћу само Србији да служим.“ Његов ујак, Немац Теодор Херман који је стипендирао свог сестрића, бавио се профитабилним трговачким послом у Београду.

 

Прва савремена фабрика у Крагујевцу

 

У Београд је дошао 1881. године. Србија се спремала за даљи продор на југ и ужурбано је градила аутономну војну индустрију. С обзиром на искуство из „Лоренца“, одмах му је поверено да у Војнотехничком заводу у Крагујевцу пројектује погоне за производњу пушчане и топовске муниције, и што пре отпочне масовну продукцију. Прва српска фабрика подиже се буквално ни из чега, а Селесковић организује уз то и школу за мајсторе и произвођаче алата, док сам конструише машине за производњу. Без прекида је у погону, а један од мајстора нове фабрике забележио је: „Њега никад није либило да стане за шрафштоком и да узме турпију и струже и да покаже како ваља радити.“ Градитељске принципе које је помно изучио код Рајнхарда Браумајстера, професора инжењерства на Високој политехничкој школи у Карлсруеу, Селесковић примењује на планирању изградње техничке индустрије Крагујевца и Србије.

 
Војнотехнички завод у Крагујевцу
 

Путописац Феликс Каниц у делу „Србија, земља и становништво“ описао је велики ентузијазам у фабрици који иницира директор Селесковић. Описујући савремене погоне, Каниц каже: „примљен сам у светлој и зрачној сали за конструкторе и цртаче, изграђеној готово искључиво од стакла и гвожђа“.

 

Свој иноваторски и генијални технички ум Селесковић ангажује на све ширем пољу и у бројним областима: конструише прве српске алатне машине и једну водену турбину, тропозиционе пресе за извлачење металних фишечних чаура и прву хидрауличну турбину у Србији код Крушевца. Пројектује два парна млина у Крагујевцу и истовремено решава проблем канализације и водоснабдевања пројектујући индустрију керамичких цеви, испитује могућности коришћења водене снаге Дунава и Ибра, гради купатила у Врњачкој Бањи, пројектује увођење електричног осветлјења и трамвајског саобраћаја у Шапцу и Зајечару…

 

Светске награде и признања

 

Постаје професор Велике школе у Београду (касније Машинског факултета) и сматра се родоначелником производног машинства у Србији. Основао је и организовао Удружење занатлија Србије, Удружење инжењера Србије. Човек чији је матерњи језик био немачки принуђен је да преводи и ствара нове српске техничке појмове, у чему постиже, према каснијим оценама, „задивљујући ниво, који у неким детаљима ни данас није превазиђен“. Постаје и први човек Београдског водовода и председник Удружења инжењера.

 

На Светској изложби у Паризу 1889. била је представљена и Краљевина Србија. За чак шест производа, фабричких машина, добила је сребрне медаље и једну бронзану – конструктор свих награђених производа био је Тодор Селесковић.

 

Док је вршио своју патриотску дужност у Крагујевцу, инжењер Селесковић оженио се Видосавом, ћерком Симе Влашића, управником лабораторије у фабрици. Венчали су се у манастиру Драча код Крагујевца, пред православним свештеником, а деца су се звала Момчило, Даница, Сава и Јована. Турбину коју је он пројектовао, радници барутане „Обилић“ су по његовом сину првенцу назвали „Момчило“.

 

У част стогодишњице Француске републике, у Паризу је 1889. године отворена Светска изложба. Отварање је било обележено прворазредним догађајем епохе: откривањем Ајфелове куле. На изложби је представљена и Краљевина Србија са бројним излагачима, и то највише домаће радиности: произвођача шљива, вина, вуне и конопље, пиротских ћилима, ткане и везене женске одеће. Од већих компанија наступиле су параћинске Штофара и Стаклара, Вајфертова пивара, београдске и крагујевачке кожаре и – Војно-технички завод из Крагујевца са 42 производа. За чак пет производа, фабричких машина, Заводу су додељене сребрне медаље, као и једна бронзана. Конструктор свих награђених производа био је Тодор Селесковић.

 

Биле су изложене и 24 фотографије великог формата на којима су приказане фабричке зграде, унутрашњост радионица и цртежи машинских делова. Иако су на изложби били доминантни сви гиганти војне индустрије тадашње Европе, немачки Круп и Маузер, француски Шнајдер и други, српски производи добили су изузетно високе оцене. Селесковићевих шест медаља добијено је за оруђа војне вештине, машине и оруђа за разне послове, седларска оруђа, ужарска оруђа и кожарске, дрводељске и четкарске производе, те стрељачке пушке и ловачку опрему.

 

Борба против корупције

 

Селесковић је одликован орденом Таковског крста, а постаје чак и народни посланик. Остало је запамћено да се у скупштини ватрено борио против корупције. Није се либио да оштро нападне Министарство војске јер је увозило сукно за војничке униформе иако су истовремено произвођачи текстила у ужичком и крушевачком крају били без посла. Залагао се за стварање домаћег привредног капитала преко деоничарског друштва, уместо увођења страног.

 

Једину грешку у целокупној каријери направио је са непуних 45 година: вратио се са службеног пута из Немачке да би у Србији оперисао стомак. У тадашњој штампи забележено је да је „у четвртак кренуо у Крагујевац, у најбољем расположењу, да се подвргне посве лакој операцији…“

 

Човек који је Србију увео у модерно техничко доба, изградио њену војну индустрију, утемељио машинство, разрадио начине да се искористи снага њених река и упалио прву сијалицу, симболично осветливши земљу, умро је од инфекције ране након операције.