Аутори

Две медаље

Аутор:

pupin

Два тренутка откидамо од заборава. Један априлски и један мајски дан почетка 20. века, када су два велика признања америчке науке – Медаља Џона Фрица и Едисонова медаља засијале у рукама Николе Тесле и Михајла Пупина.

 

ЏОН ФРИЦОВА МЕДАЉА ДОДЕЉЕНА ЈЕ ДОКТОРУ МИХАЈЛУ И. ПУПИНУ

 

БАНКРОФТ ГЕРАРДИ

Потпредседник и главни инжењер
Америчке телефонске и телеграфске компаније
бивши председник
Америчког института инжењера електротехнике

 

ДР МИХАЈЛО И. ПУПИН

Професор у пензији електромеханике
Колумбија универзитет, Њујорк
бивши председник
Америчког института електротехнике

април, 1932.

 

Само мали део два говора – оном одржаном у част Михајла Пупина и његовог одговора за велику научну почаст, показаће како се и у највишим научним круговима препознаје наука с душом.

pupindip11

Џон Фрицова медаља је почаст коју заједно дају четири национална удружења инжењера: Америчко друштво грађевинских инжењера, Амерички институт рударских инжењера, Америчко друштво машинских инжењера и Амерички институт инжењера електротехнике. Установљена је 1902. године у част Џона Фрица, и даје се, не више од једном годишње, за значајна научна или индустријска достигнућа. Одбор за награду чини шеснаест људи, по четири представника сваког од четири друштва.

 

Јануара 27, 1932, на састанку Америчког института инжењера електротехнике, ова медаља предата је др Михајлу И. Пупину, тада професору у пензији електромеханике Колумбија универзитета.

 

На овом састанку о др Пупиновом достигнућу говорио је господин Банкрофт Герарди, у то врема потпредседник и главни инжењер Америчке телефонске и телеграфске компаније.

 

Обраћање господина Герардија почело је речима:

 

„Пре педесет и осам година, касне зиме 1874, млади Србин искрцао се у Касл Гарден. Био је без имања или имовине, без пријатеља или утицаја и без знања језика ове земље. Многи би рекли да није имао ништа; али тако не бисмо препознали ствари које је имао. Имао је добро здравље, карактер, амбицију, ум жељан да нађе знање и да га искористи, као и високе идеале.

 

Ове вечери изабран сам за говорника испред четири велика друштва инжењера, чији су се представници овде окупили да искажу поштовање и љубав према њему.

 

Ограниченост времена приморава ме да не говорим о раној борби др Пупина за образовање и о његовим студијама на Колумбији, Кембриџу (Енглеска) и Берлинском универзитету, али морам рећи само да нико не може читати описе које он даје о овом периоду свог живота у предивној аутобиографији, а да не буде уверен да је у најранијем утицају његове мајке и у периоду када се образовао, постављен темељ на коме леже његова многа достигнућа током дуге и разнолике каријере. Од времена његове повезаности са запосленима Колумбија универзитета, прича његовог живота стални је запис доприноса нашем знању и нашим методама мишљења. Од наведеног, само пар сјајних момената могу бити споменути ово вече.“

 

Набрајајући са највећим поштовањем Пупинове научне доприносе, Герарди свој почасни говор завршава речима:

 

„Почасни докторати др Пупина, његово чланство у друштвима и његово председавање њима, његова америчка и страна одликовања, медаље и награде, пребројна су да би се могла споменути, али она сведоче о суду других о његовој личности и његовом раду. Амерички институт инжењера електротехнике 1921. доделио је др Пупину Едисонову медаљу, највише признање које то друштво може дати. Сада су се три друга велика друштва, грађевинских, машинских и рударских инжењера, удружила са инжењерима електротехнике, додељујући му њихову велику заједничку почаст.”

pulicer

Др Пупине, ја Вас поздрављам:

проналазача који је дао важан допринос у примени електромагнетизма за добробит људи,
научника који је додао важне чињенице нашем знању науке и допринео научном идеализму,
учитеља који не само да има завидан број оних које је учио, већ је и унапредио циљеве образовања, грађанина који је много допринео овој земљи, Американца који је поносан на земљу која га је усвојила, и на кога је ова земља поносна.

 

Михајло Идворски Пупин свој одговор почео је сећањем на родно место:

„Док сам седео овде, слушајући љубазну похвалу, коју је ми је мој добар пријатељ посветио вечерас, нисам могао а да се не присетим неких успомена из мојих дечачких дана. Видео сам, као у визији, позната лица неколико сељана из мог родног села који су били моји школски другари пре више од шездесет година. Замислио сам како седе у првом реду и занесени брилијантношћу ове радосне прилике, питају ме: “Михајло, реци нам, који су те свеци и небески анђели водили на твом путу од пашњака нашег маленог села до места части у овој величанственој палати америчких инжењера?”

 

Крај Пупиновог говора узлеће са идворских пашњака и исписује поруку мудрости и доброте за свако време:

„Ми верујемо да је задатак покретачких сила топлоте и електрицитета, највреднијег дара наше средишне звезде, да уздигне живот човека до олимпијских висина. Али да ли је наша цивилизација, изданак доба енергије, дорасла узвишеном циљу овог задатка?

 

Две различите слике појаве се у нашој менталној визији када покушамо да одговоримо на ово питање – две потпуно различите слике. У једној од слика ја видим тријумфално освајање свемира аутомобилском и аеронаутичком науком. Видим чуда дистрибуције енергије која стоструко повећавају комфор и креативну моћ човека, и ја сам одушевљен електричним таласима који клизе преко жица, или лутају свемиром доносећи на својим крилима говор и мелодију преко континената и океана у сваки кутак и угао ове земаљске кугле. Ово су нека од чуда нашег доба енергије код којих су покретачке енергије топлоте и електрицитета приказале магију свог божанског порекла. Оне су свакако начиниле физички део људског живота чак величанственијим од живота богова са Олимпа. Ово достигнуће доба енергије највећа је слава.

 

Али духовна страна људског живота, представљена у другој слици, далеко је од ове… У овој другој слици ми видимо пустошење на свакој страни у буђењу најсмртоноснијег рата кога је свет икада видео. Свет се појављује овде као да стоји на ивици економског колапса, и ипак силне армије и морнарице брзо уништавају сиромашне остатке богатства нација, док милиони беспослених радника гладују. Најмрскије фигуре на овој грозној слици су страх и мржња, које, као два ружна демона, нервозно чекају са сваке стране граничних линија међу комшијским нацијама.

 

Протерајте ове демоне из људског срца и неће бити потребе да силне армије и морнарице чувају нашу безбедност од непријатељских суседа. Неће бити непријатељских суседа и ратови ће постати само умируће сећање на претходно варварско доба. Али божанске слуге наше цивилизације, покретачка снага топлоте и електрицитета, нису их протерале. Наука признаје да магија ове две исконске силе не може без помоћи прочистити душу човека и елиминисати отрове који су искварили њен духовни живот. Веома је потребна друга покретачка сила, која може продрети дубље него покретачке силе од чак бесконачно минута електрона, у дубине људског срца. Ова потреба препозната је скоро пре 2000 година када је наш Спаситељ открио највећу покретачку силу у духовном свету и наложио нам да волимо Господа нашег Бога, и да волимо наше суседе као себе.

 

Ово је била порука надолазећег доба енергије у духовном свету. Али ово доба још није стигло. Човечанство још није дошло до највеће покретачке силе у духовном свету, и без њеног присуства покретачке силе топлоте и електрицитета не могу дати свој пуни допринос развоју духовног живота човека.

 

Љубав према вечној истини и њихов рад да открију ову истину за добробит човечанства водио је научнике и инжењере до њихових великих успеха. Ови тријумфи љубави убедиће безвољни свет да ће победнички тријумф покретачке силе љубави коју је Христ открио бити највећи тријумф доба енергије.“

 

Један од дивова света науке, мајске вечери 1917. слушао је више говорника који су му исказивали почаст. Био је петак, а Никола Тесла са пуних шездесет и једну годину, одржао је свој говор поносито, у сећање призивајући дечака који је у малом Смиљану победио страх и мислима додирнуо небо.

 

nikola-tesla-hero-631-jpg__800x600_q85_crop

 

Фрагменти Теслиног говора:

„На првом месту, ја потичем из једне расе отпорних и дуговечних људи. Неки од мојих предака били су стогодишњаци, а један од њих је живео сто двадесет девет година. Ја сам одлучио да наставим традицију и радујем се изгледима испуњења великог очекивања. Затим, природа ми је дала живу машту која је, кроз непрекидну примену и вежбање, изучавање научних предмета и проверу теорија помоћу експеримената, постала веома тачна и прецизна, тако да сам био у стању да у великој мери избегнем спори, мучан, расипнички и скуп процес практичног развијања идеја које замислим. То ми је омогућило да истражујем широке области великом брзином и дођем до резултата уз најмању потрошњу животне енергије.

 

Тиме је било у мојој моћи да предмете својих жеља представљам у реалним и опипљивим облицима и тако се ослободим од нездравих тежњи за стицањем пролазних вредности, којима је опседнуто толико њих. Могу такође да кажем да сам у срцу дубоко религиозан, мада не у ортодоксном значењу речи, и да се одајем сталном задовољству уверености да највеће тајне нашег бића тек треба да буду протумачени и да, упркос свим супротним доказима чула и учења егзактних и сувих наука, ни сама смрт неће значити крај дивним метаморфозама чији смо сведоци. На тај начин сам успео да одржим непоколебљив мир свести, што ме чини отпорним против невоља, као и да постигнем задовољство и срећу до те мере да могу да извлачим неко задовољење чак и из тамније стране живота, искушења и патњи живљења…

 

Но, најпре морам да кажем неколико речи у погледу свог живота који је био веома изузетан и необичан по својим разноврсним утисцима и догађајима. На првом месту, мој живот је био зачаран. Ви сте чули да је један од предуслова за доделу Едисонове медаље да њен прималац буде жив. Дабоме, људи који су ту медаљу примили потпуно су је заслужили у том погледу, јер су били живи када се дискутовало о њима, али је ниједан није заслужио у таквој мери као ја, када је реч о критеријуму. У мојој младости су ме незнање и лакомисленост доводили у безбројне тешкоће, опасности и неприлике, из којих сам се извлачио као чудом. То је мојим родитељима стварало још већу бригу, не зато што сам био последње мушко дете, него само што сам био од њихове крви и меса. Треба да знате да Срби очајнички настоје да сачувају своје племе. Десетину пута ја сам се готово утопио. Три или четири пута био сам замало спаљен и једва сам избегао да будем жив скуван. Био сам затрпан, губио сам се и смрзавао. Више пута сам за длаку побегао од бесних паса, вепрова и других дивљих животиња. Преболео сам страшне болести – три или четири пута су лекари дизали руке од мог живота заувек. Суочавао сам се са несрећним случајевима свих врста – не могу се сетити ичега што ме није сналазило, па је сазнање да сам овде вечерас, здрав и читав, млад психички и физички, са свим оним плодним годинама за собом, такорећи право чудо.

 

Но, мој је живот био чудесан у још једном погледу – по мојој способности да проналазим. Не толико, можда, због усредсређеног начина мишљења или физичке издржљивости и енергије; све то је довољно опште. Ако истражујете каријере успешних људи у професији проналазача, наћи ћете, као правило, да су им физички квалитети били исто толико ванредни као и ментални. Знам да ми је, када сам радио са Едисоном, пошто су сви његови помоћници били исцрпљени, рекао: „Никад нисам тако нешто видео, ти носиш шнур“. То је био његов карактеристичан начин да изрази како сам ја радио. Ми смо радили од пола једанаест пре подне до пет сати следећег јутра. То сам издржао целих девет месеци без иједног дана изостанка; сви остали су дигли руке. Едисон је издржавао, само би понекад лако задремао за столом.

 

Оно што посебно желим да истакнем јесте то да је мој рани живот био заиста изванредан у погледу неких искустава, која су довела до свега што сам икад касније урадио. Важно је да вам то објасним, јер иначе не бисте могли знати како сам открио обртно поље. Још од детињства мучило ме нешто посебно – видео бих слике предмета и сцена под јаким осветљењем и много веће оштрине од оних које сам опажао раније. То су увек биле слике предмета и сцена које сам стварно видео, никад такве које сам само замишљао. Питао сам о томе студенте психологије, физиологије и друге стручњаке, али нико од њих није био у стању да објасни појаве које су изгледа биле јединствене, мада сам ја, вероватно, био зато предиспониран, јер је и мој брат такође видео слике на исти начин. Моја теорија је да су то једноставно била рефлексна дејства из мозга на мрежњачу, изазвана јачом побудом нерава. Могли бисте помислити да сам имао привиђења. То није могуће…

 

Питали су ме некад: „Плашиш ли се разбојника?“, а ја бих одговорио: „Не“, а „вукова?“ – „Не.“ Тада би ме запитали: „Да ли те страх од лудог Луке?“ (то је био момак који је јурио по селу и ништа није могло да га заустави) – „Не, ја се не бојим Луке.“ „Плашиш ли се од гусана?“ – „Да, плашим се.“ То бих одговорио и ухватио бих се за своју мајку. То је било зато што су ме једанпут оставили на дворишту без ичега на себи, а једна гуска је дотрчала и уштинула ме за мекани део трбуха, откинувши комад меса…

 

Експериментишем, пуштам апарат да ради у мојој свести. За мене је то потпуно исто да ли моја турбина ради у мислима или је тестирам стварно у својој радионици. Нема никакве разлике, резултати су исти. На тај начин, видите, ја могу брзо да развијем и усавршим један проналазак, а да ништа не додирнем. Када сам узнапредовао толико да сам у направу већ унео свако могуће побољшање које сам могао да замислим, да нигде више не могу да видим икакву грешку, ја тада конструишем коначни производ свог мозга. Сваки пут би моје дело функционисало онако како сам ја то планирао. За двадесет година није било ниједног експеримента који не би испао тачно онако како сам мислио да ће бити. А зашто и не би? Техника, електричка и механика, има само позитивне резултате. Готово сваки замишљени предмет може се математички обрадити и његови ефекти прорачунати, но и ако би он био такав да се резултати не могу добити једноставним математичким методама или пречицама, постоји цело искуство и сви подаци одакле се може нешто узети и са којима се може градити; зашто би онда, требало да се одмах реализује сирова замисао? То није потребно, то је расипање енергије, новца и времена. Ето, управо, то је начин како сам ја створио обртно магнетно поље.

 

Ако би требало да вам са неколико речи испричам историју тог открића, морам да почнем од свог дана рођења, а видећете и разлог зашто. Рођен сам тачно у поноћ, немам рођендана и никад га не славим. Али тог датума је морало да се деси нешто друго. Рекли су ми да ми је срце куцало на десној страни и било је тако много година после тога. Како сам растао, оно је све више куцало на обема странама и коначно се куцање свело само на леву страну. Сећам се да сам се изненадио, када сам се већ развио у врло јаког човека и утврдио да ми је срце на левој страни. Ником није јасно како је дошло до тога.

 

Доживео сам два или три пада и једном приликом су ми готово све грудне кости биле поломљене. Нешто сасвим необично мора да се десило при мом рођењу, па су ми моји родитељи тада наменили судбину свештеника. Када ми је било шест година, десило се да сам се затворио у једну малу капелу у неприступачној планини, коју сам само једанпут посетио те године. То је било место многих крвавих сусрета и у близини је било гробље. Тамо сам био затворен док сам тражио гнезда неких птичица; провео сам ноћ најстрашнију од свих ноћи у свом животу, у друштву са духовима умрлих. Амерички дечаци то, дабоме, неће разумети, јер у Америци нема духова – људи су сувише реални; но, моја је земља била пуна њих и сви, од малог дечака, па до највећег јунака, целог прекривеног медаљама за показану храброст и јунаштво, плашили су се духова. Коначно, као неким чудом, мене су спасили и тада су моји родитељи рекли: „Он свакако мора да иде у свештена лица, мора да буде свештеник.“ Све што се дешавало после тога, без разлике шта, само их је учвршћавало у тој одлуци.

 

Једног дана, да вам испричам један мали догађај, ја сам пао са крова једне од зграда на имању у велики казан са млеком, које је кључало на огњишту. Рекох ли кључало млеко? – оно није кључало – није према показивању термометра – мада бих се заклео да јесте када сам пао у казан, и одатле су ме извукли. Но, појавио ми се само један оток на колену где сам додирнуо врео казан. Моји су родитељи опет рекли: „Зар то није било чудо? Јеси ли икад чуо за тако нешто? Он ће сигурно бити епископ, митрополит, можда патријарх.“ У својој осамнаестој години стигао сам до раскрснице. Завршио сам претходно школовање и требало је да размислим да ли да прихватим звање свештеника или да побегнем.

 

Дубоко сам поштовао своје родитеље, па сам зато одлучио да почнем да учим за свештеника. Управо тада се деси нешто и да тога није било, моје име не би никад било повезано са свечаношћу ове вечери. Избила је огромна епидемија колере, која је десетковала становништво и дабоме, ја сам је одмах добио. Касније је то прешло у едем плућа, плућна слабост и све врсте болести, док коначно нису за мене наручили сандук. У току мог бунцања у несвести, када су већ мислили да умирем, отац је дошао до мог кревета и помиловао ме: „Биће ти добро.“ „Можда“, одговорих, „ако ме пустиш да студирам технику.“ „Свакако да хоћу“, уверавао ме он, „ићи ћеш на најбољу политехничку школу у Европи.“

 

Ја сам се опоравио на задивљеност свих, мој отац је одржао реч и после једне године лутања по планинама и враћања у добро физичко стање, отишао сам на Политехничку школу у Грац у Штајерској, једну од најстаријих установа. Још нешто се десило, међутим, о чему вам морам причати, јер је витално повезано са овим открићем. У претходном школовању није било слободе у избору предмета, па ако ученик не би имао добру оцену у сваком од њих, он не би могао да прође. Ја бих се сваке године нашао у тој тешкој ситуацији. Нисам умео добро да цртам. Моја способност да замишљам ствари парализовала је било какав дар у том погледу који бих могао да имам. Правио сам неке механичке цртеже; вежбајући толике године човек нужно мора да научи да прави једноставне скице, али ако цртам пола часа, ја сам сав исцрпљен. Никад нисам имао добру оцену и пролазио сам само због утицаја који је имао мој отац. Сада, пак, када сам отишао на Политехничку школу, могао сам да слободно бирам предмете и зарекао сам се да ћу показати својим родитељима шта сам у стању да учиним.

 

Прве године на Политехничкој школи радни дан сам проводио овако: устајао сам у три часа ујутро и радио до једанаест часова увече, преко целе године, не изузимајући ниједан дан. Па вама је познато да, када човек довољно здравог мозга ради тако, он мора нешто и да постигне. Природно, и ја сам. Те године сам девет пута добио највишу оцену, чак неки од професора нису били задовољни дајући ми такву оцену јер, по њиховим речима, то није изражавало њихову представу о оном што сам урадио, а то је оно где сам дошао до обртног магнетног поља. Осим редовних хартија са оценама, они су ми дали уверења која сам однео свом оцу, верујући да сам постигао велики тријумф. Он је узео уверења и бацио их у корпу за отпатке, уз омаловажавајућу примедбу: „Познато ми је како се добијају таква сведочанства.“

 

То је готово уништило моју амбицију, но касније, када је мој отац умро, постидео ме је пакет писама који сам нашао, из којих сам схватио да је између мог оца и професора било доста преписке, у којој су они писали у том смислу да ћу ја, ако ме он не извади из школе, да се убијем радом. Тада сам разумео зашто је он омаловажавао мој успех, за који ми је речено да је био већи од било чега раније постигнутог у тој установи; у ствари, до тада су тако рангирана само два студента са најбољим успехом. Резултат мог рекорда у првој години био је да су професори постали веома заинтересовани и блиски са мном…”