Аутори

Ходочашће Јеремије Станојевића: Професор који је сачувао нестали Београд

Аутор:

Јеремија Станојевић је по животном позиву и занимању био официр српске и краљевске југословенске војске. У некој сувопарно написаној биографији би могло да стоји како је попут бројних вршњака у Србији у то време, почетком XX века, учествовао у оба Балканска (1912 – 1913. године) и у Првом светском рату. У глобалној кланици се истакао посебном храброшћу и био одликован. После рата постао је професор на Војној академији, предавао је војну историју.

 

Љубав према историји била је и она покретачка сила која је одвела Јеремију Станојевића у легенду. Строг према себи, систематичан и предан темељном раду, није само успео да тиме обезбеди надимак „Јеша Дисциплина“ већ су то све биле особине које су му омогућиле да спроведе један важан наум: када се вратио из рата и видео колико је Београд разрушен у бомбардовањима, колико је лепих здања и зграда ишчезло без икаквог трага, да се више никад нигде не спомену, Јеремија Станојевић је донео одлуку да за будуће генерације остави ваљан и комплетан запис о Београду у том времену.

 

„Јеша Дисциплина“ је купио фото-апарат и у слободно време кренуо да обилази београдске улице. Фотографисао је зграде, улице, рушевине. Желео је да направи тоталну слику града који ће неминовно нестати у временима која долазе, и од кога, веровао је, неће остати ниједан траг за историју.

 

Путешествије Јеремије Станојевића по Београду трајало је деценијама. Није само фотографисао, већ је невероватном фокусираношћу тражио и све остале „отиске“ престонице из претходних времена: гравире, старе фотографије, разгледнице, топографске мапе, археолошке налазе, сведочанства старих људи… Обилазио је градилишта на којима су се копали темељи нових зграда и утицао на власнике земљишта и објеката да обрате пажњу на ископане кубике београдског тла натопљеног историјом, и да све што нађу не бацају већ да однесу у музеј града. Такође, сам је присуствовао радовима и лично бележио сваки траг прошлости који би се указао.

 

Ауторитет начелника Историјског одељења Главног генералштаба југословенске краљевске војске омогућавао му је да га тадашњи београдски инвеститори слушају и налазе носе у музеј.

 

Трагична али и срећна судбина

 

Непознато је колико је хиљада фотографија улица и зграда снимио Јеремија Станојевић на свом ванвременском ходочашћу до априла 1941. године, када се на Београд обрушио нови рат. Али, познато је да је изузетно систематично то радио и да је велика вероватноћа да је успео да сними сваку градску кућу и улицу у то време. Материјал који је настао у том двадесетогодишњем подухвату држао је у сандуцима чуваним у згради Војне академије. Зла београдска судбина није имала милости према овом подухвату: у бомбардовању 6. априла 1941. зграда је изгорела, а с њом и сва Станојевићева прикупљена документација о Београду. Веровало се да је његов рад, за који се итекако знало у предратном Београду, тиме неповратно изгубљен.

 

Макензијева улица

Макензијева улица

 

Сам Јеремија, као пуковник југословенске војске и истакнута личност војног естаблишмента, на почетку рата бива одмах заробљен и одведен у логор у Трећем рајху. Ипак, оно што се тада, у почетку ратног хаоса није знало, био је податак да је прекаљени ратни ветеран претходно јасно видео да ће доћи до Хитлеровог напада на Југославију и због чега је део своје колекције склонио из зграде за коју је знао да ће бити мета бомбардера, Војне академије, у подрум своје породичне куће на Неимару.

 

Тај део збирке садржао је 2.290 фотографија градских призора. Преживео је рат и разарања. После његове смрти 1950. године целокупну збирку откупио је и пребацио у свој фонд Музеј Града Београда где се и сада налази.

 

На основу тих фотографија данас је једино могуће поуздано реконструисати тачан изглед великог дела Београда у епохи 1919 – 1941. Динамичан раст града у међуратној епохи, а затим и бројна авионска бомбардовања током Другог светског рата, укупно чак 18, разорили су и заувек уништили један знатан део градске физиономије. Док су неке важне зграде биле за колективну успомену забележене и на другим фотографијама и разгледницама, попут монументалног здања Поште код железничке станице, мале уличице, архитектонски „неважне“ зграде и читав један београдски дух остали су за историју сачувани једино на Станојевићевим фотографијама. Из њих исијава једно не тако давно, а потпуно нестало време, и важна епоха у житију престонице.

 

Борба против тока времена

Невероватан податак да је Београд у познатој европској и светској историји носилац „титуле“ града око кога је вођено највише битака, чак 115, и процена британских историчара са Оксфорда да је у тим сукобима на београдско тло пало око 6 милиона људи у току 3000 година, тек дају пун оквир подвигу Јеремије Станојевића. Енергични професор усудио се да се супротстави моћном и деструктивном току времена и из њега отргне бар своју епоху. И у томе успео.

 

Улица Краљице Марије

Улица Краљице Марије

 

Посебан куриозитет представља податак да је по ослобађању из нацистичког заробљеништва Јеремија Станојевић на полеђинама својих предратних фотографија зграда дописивао податке за сваку која је била срушена и у дванаест савезничких авио бомбардовања током пролећа и лета 1944. године. Обилазио је рањени град, ишао по свим улицама са блоком и оловком, осматрао и упоређивао чега више нема, шта је још нестало и колико се све изменило под авионским товарима разарања и смрти.

 

Реч струке

 

О делу Јеремије Станојевића, Мирјана Мијајловић и Желимир Новаковић из Музеја Града Београда написали су следеће речи:

„Његов рад је обухватио 130 улица, у просеку 18 снимака по улици, с тим што се стварни број креће од једног до 113 снимака за једну улицу. Станојевић је био свестан да је Београд, изграђен до 1914. године, осуђен на брзе и радикалне промене. Град је постао престоница веће, снажније државе, припале су му нове функције које су захтевале и нова просторна решења. Ране тридесете године XX века, период у коме град почиње радикално и убрзано да мења свој урбани лик, дефинисале су престоницу, бар у централној зони, онако како изгледа и данас. Ове фотографије су редак, у неким случајевима и једини иконографски податак о Београду тога времена.

 

Најрадикалније промене у том периоду претрпео је савски део Београда. Рат са ужасним бомбардовањима 1941. и 1944. године, потом послератна обнова и изградња променили су лик града. Тако смо данас у апсурдној ситуацији да Београд из релативно блиске прошлости, каквог га још увек памте понеки живи суграђани, више не постоји. Најгоре је што није вршено техничко снимање, па чак ни организовано снимање, наравно од стране градских власти и институција, тако да су снимци пуковника Станојевића у великој мери једини визуелни документ о несталом граду. С обзиром да је радикално измењен и терен, да су нестале неке улице, какав је био случај у околини данашњег моста у Бранковој улици, неопходно би било да се снимци вежу за план Београда из 1930. године као и за савремени план. Пуковник Станојевић је ретко снимао објекте анфас, они се обично налазе под углом од 30° до 45°. Његов снимак Ђумрукане, царинарнице, коју је на обали Саве подигао кнез Милош почетком 19. века, значајног објекта којег данас више нема, један је од свега два сачувана ликовна извора“.

 

Улица Цара Уроша

Улица Цара Уроша

 

Спортиста и естета

 

Остатак биографије Јеремије Станојевића открива и друге занимљиве детаље једног невероватног живота: био је члан организације „Уједињење или смрт“, познатије као „Црна рука“, и 1908. године инволвиран у обуку герилаца који су слани у БиХ, на територију тадашње Аустроугарске са задатком да тамо организују устанак кад почне рат. Био је од оних људи који непрестано и много раде „на себи“. Као младић веровао је да претерана „удубљеност“ у књиге и бујна машта штете. Затим се окренуо спорту којем је касније у животу посветио доста пажње. Остало је забележено да је сам, у брзом маршу, препешачио велики део Србије. Тадашња штампа забележила је и подвиг када је скочио са железничког моста на Сави у пуној ратној опреми и испливао на обалу. Свој дечачки анимозитет према литератури и писаној грађи вишеструко је исправио у каснијим годинама: важио је за начитану особу, естету високих критеријума, услед чега је имао велики круг пријатеља, посебно у уметничком свету. Поред збирке фотографија, рат је преживела и остала је сачувана и његова богата библиотека.

 

Верује се да су делови Станојевићевог епохалног напора касније били инспирација за одређене делове романа „Ходочашће Арсенија Његована“, литерарног ремек дела великог српског писца Борислава Пекића.

 

Београд му се одужио улицом – у насељу Земун поље.