Аутори

Откривање Византије

Аутор:

Каталог САНУ - Остогорски Георгије

Георгије Острогорски (1902-1976), чувени историчар и византолог, дошао је 1933. године у Београд, где је стекао светску славу и углед. До одласка у пензију 1973, био је професор на Београдском унверзитету и оснивач Византолошког института у Српској академији наука и уметности. Његова „Историја Византије“, објављена 1963. године и даље је капитално дело из ове области. Георгије Острогорски припада немалом броју руских интелектуалаца и професора који су у Србију пренели знање, способности и таленат, и веома утицали на модернизацију српског друштва.

 

Радио у фабрици шешира

 

Рођен у јануару 1902. у Санкт Петербургу, Острогорски, иако је потицао са севера, према властитом признању, никада није волео зиму. После Октобарске револуције, у годинама грађанског рата које су биле тешке и гладне, његова мајка и очух донели су одлуку да породица пређе на имање у суседну Финску. Овај одлазак су сматрали привременим и нико од њих тада није мислио да је то заувек. Мајка Георгија Острогорског тамо је и умрла, а једна његова сестра деценијама је живела у Финској.

 

У његовој биографији не недостају ни занимљиве појединости. Тако је до одласка на студије у Немачку радио различите послове, па је чак извесно време провео и у једној фабрици шешира. За разлику од финског језика, за који, према сопственом признању, никада није имао афинитета и није га научио, шведским је веома лако овладао, будући да је већ одлично познавао немачки.

 

Раних двадесетих година обрео се на гласовитом Универзитету у Хајделбергу, где је углавном слушао предавања из социологије, политичке економије, филозофије, историје, класичне филологије и археологије. Међу предавачима били су знаменити професори: Карл Јасперс, Лудвиг Курциус, Фридрих Гундолф, али му је прави учитељ био Едгар Салин, док је четврту годину одслушао у Паризу код чувеног Шарла Дила. Пошто је одбранио докторску дисертацију о византијској сеоској општини, објављену 1927. године, Острогорски је предавао у месту Бреслау, тадашња Немачка (данас Вроцлав у Пољској).

akademik_georgij

После светског византолошког конгреса у Београду 1927. године, на којем је млади Острогорски био веома запажен, добио је неочекивану повластицу: железничку карту прве класе у трајању од месец дана и онда се први пут непосредно срео са византијским наслеђем. То је догађај којег се радо сећао и који је наводио у свим својим причама о пређеном животном путу. Том приликом посетио је старе српске манастире Студеницу, Сопоћане, Грачаницу, а извесно време боравио је и на Светој Гори. „Тај пут, ти сусрети, све што сам видео и доживео“ – присећао се много година касније – „било је толико садржајно, ново и тако снажно да је на мене оставило дубок утисак.“

 

Острогорски је у Београд дошао тек неколико година после првог позива за који је најзаслужнији био проф. Станоје Станојевић. Наводио је како су са приближавањем Хитлеровог доласка на власт услови за рад постајали све гори, како су студенти били опијени национализмом и како су духовна клима и окружење постајали све неповољнији за многе чувене научнике. Урођеним даром историчара исправно је проценио куда ће кренути Немачка и прихватио је стари позив наших историчара, па се у августу 1933. године појавио у Београду. Даљи догађаји су сасвим недвосмислено и јасно показали да је млади истраживач на најбољи могући начин испунио очекивања оних који су се залагали за његово довођење у нашу престоницу.

После светског византолошког конгреса у Београду 1927. године, на којем је млади Острогорски био веома запажен, добио је неочекивану повластицу: железничку карту прве класе у трајању од месец дана и онда се први пут непосредно срео са византијским наслеђем. То је догађај којег се радо сећао и који је наводио у свим својим причама о пређеном животном путу.

Том приликом посетио је старе српске манастире Студеницу, Сопоћане, Грачаницу, а извесно време је боравио и на Светој Гори. “Тај пут, ти сусрети, све што сам видео и доживео” – присећао се много година касније – “било је толико садржајно, ново и тако снажно да је на мене оставило дубок утисак.”

Допринос Гергија Острогорског српској византологији је огроман. Пре свега, читав његов монументални истраживачки опус, сем неколико најранијих радова, настао је у Београду. Од доласка у Србију, 1933, до пензионисања крајем 1973, односно смрти 1976, дакле у периоду од преко четири деценије, његова научна делатност везана је за нашу средину. У једном интервјуу који је у октобру 1974. године дао „Политици“, он је изјавио: „Када бих знао да пишем прозу тако како је писао Антон Павлович Чехов, одавно бих све друго напустио.“ Књижевни стил Георгија Острогорског, његова ерудиција, као и његова синтетичка мисао, учинили су његово дело правом класиком.

 

Друга врста доприноса Георгија Острогорског српској византологији, унеколико другачија али зато не мање значајна, односи се на његову научно-организациону делатност, која је нарочито дошла до изражаја у првим годинама после Другог светског рата. Марта 1948. године основан је Византолошки институт Српске академије наука, јединствена научна установа те врсте у оновременој Југославији, која са Семинаром чини једну целину и представља окосницу свих подухвата на пољу византологије код нас.

 

Почев од 1952. покренут је часопис Зборник радова Византолошког института (у међународној византологији препознатљив по сигли ЗРВИ). До сада су публиковане 43 свеске. Године 1951. изашла је прва књига Посебних издања Византолошког института, чиме је утемељена серија монографија посвећених најразличитијим темама из византијске цивилизације.

 

Као изванредан педагог, проф. Острогорски оставио је велики број ученика, јер је и сам говорио „да су најважнији увек људи“. Већина његових ученика каријеру је остварила у Србији, али су поједини добили катедре и у иностранству. Био је скроман, вредан и посвећен своме раду до последњег часа. Умро је у Београду 1976. године.