Аутори

Човек који је дао велики допринос популаризацији књиге и развоју књижарства

Аутор:

Велимир Валожић (1814-1887)

Велимир Валожић (1814-1887)

Сведоци смо да се данас у многим градовима Србије гасе књижаре. Због немилосрдне тржишне утакмице и неодрживости, затварају се врата једног по једног кутка у коме су читаоци могли да утону у свет омиљених књига од којих би неке могли да изаберу и купе само за себе и своју личну библиотеку. Некада је све било другачије. Књижаре су биле ретке и свака нова која би се отворила доносила би посебну радост. То су били прави драгуљи културног просвећења и места окупљања писмених и напредних људи. Поједине књижаре су временом постале својеврсне културне институције, а њихови власници људи од угледа.

 

Културна историја Београда памти три значајне престоничке књижаре, ону коју је тридесетих година 19. века отворио Глигорије Возаровић, затим ону коју је средином 19. века отворио Велимир Валожић и ону коју је тридесетих година 20. века отворио Геца Кон. Док књижара „Геца Кон“ и даље краси српску престоницу и како-тако одолева времену, књижара Велимира Валожића, нажалост, данас више не постоји. Ова, некада надалеко позната београдска књижара, била је пре свега место окупљања елите, како књижевне тако и друштвене, и показатељ да је Србија друге половине 19. века итекако волела и ценила књигу. Заслугу за овај подухват припада покрштеном Чеху Велимиру Валожићу који ће заједно за својим потомцима Душаном, Милошем и Драгутином оставити велики траг у културној историји Београда.

 

Велимир Валожић је рођен 1814. године у чешком граду Литомишлу као Валаух Лауренц. Гимназију је завршио у родном месту. Према неким изворима студирао је теологију, док се у неким изворима јавља податак да је студирао филозофију у Прагу, те да је у Бечу започео студије медицине. Неко време је радио као поштански чиновник у Аустрији. Како је био веома крхког здравља, препоручено му је да промени поднебље. Он тада одлучује да прекине студије и да се досели у Краљевину Србију. Валожић у српску престоницу стиже 1849. године и ту ће живети све до краја свог живота. Касније је забележено да су на његову одлуку да се досели у Србију највише утицали српска гостољубивост али и богата српска народна традиција. Валаух Лоренц постао је Велимир Валожић када се 1855. године оженио Српкињом Персидом Лазаревић, тада прешавши у православну веру и уписавши се у српско држављанство.

 

Упис у српско држављанство

Упис у српско држављанство

 

Издавачка визија Велимира Валожића

 

Иако је по доласку у Београд, Валожићу нуђено да се запосли као професор с обзиром на његово образовање и ерудицију, он ипак то одбија. Његова визија је била сасвим другачија. Он је желео да покрене сопствену издавачку делатност и да тако наследи свог претходника, издавача Глигорија Возаровића (1790 ̶ 1848), који је званично власник прве београдске књижаре.

 

Како би успео у свом науму, Велимир Валожић се прво запошљава као помоћник у чувеној књижари на Варош-капији коју је водио брат Ђуре Даничића, иначе штампар и издавач Милош Поповић. Ова књижара је била позната као стециште младе културне елите тога доба. Сâм Милош Поповић који је био и уредник „Сербских новина“ био је један од најбољих пријатеља тада младог Велимира Валожића. Након извесног времена Валожић постаје и деловођа у тој књижари да би 1853. године од Поповића званично и откупио ту књижару. Поповић је пружио велику подршку тада младом Чеху и нашао му се кад год је то било потребно.

 

Књижара Велимира Валожића у Поп-Лукиној улици

Књижара Велимира Валожића у Поп-Лукиној улици

 

Своју издавачку делатност Валожић започиње 1858. године штампањем календара „Млади Шумадинац“. Већ 1861. године Министарство просвете Валожићу одобрава неке повластице које су му омогућиле да отвори још 17 испостава широм Србије. Прву књигу објављује 1864. године у сарадњи са Државном штампаријом која је штампала сва његова издања а која се налазила у самој близини књижаре. Захваљујући успеху своје почетне визије, Валожић одлучује да своју књижару пресели на нову адресу где ће књижара остати све до свог затварања. Валожић тако своју књижару која се првобитно налазила у данашњој Бранковој улици пресељава у кућу која се налазила на углу Поп-Лукине и Топличиног венца. Књижара Велимира Валожића налазила се у склопу куће коју му је сазидао чешки зидар Франц Ванек.

 

Прве разгледнице из Србије

 

Прву серију разгледница из Србије објавила је управо књижара Велимира Валожића. Ту прву серију разгледница објављених 1895. године красиле су знаменитости Београда попут Калемегдана, Народног позоришта, Новог конака (данашњи Стари двор). Разгледнице је красио и текст, попут поруке „Поздрав из Београда“ или „Жели вам срећну Нову годину књижара Велимира Валожића“. Већ наредне године Валожић је објавио нову серију разгледница које су приказивале градове Србије и народне симболе (девојка у српској ношњи и српски грб), а чије су аутори били Валожићев земљак, познати илустратор Владислав Тителбах и чувени дворски фотограф Милан Јовановић. Ова идеја се врло брзо показала као веома успешна, те као одлична прилика да се на тај начин промовише Србија. Разгледнице из Србије које је штампао Валожић су стекле велику популарност али су послужиле и као вид пропаганде, како националне, тако и династичке.

 

Разгледница „Поздрав из Србије“, у издању Велимира Валожића

Разгледница „Поздрав из Србије“, у издању Велимира Валожића

 

Осим разгледница, у књижари Велимира Валожића могле су се купити књиге на српском, немачком и француском језику, географске карте и песмарице. Такође, књижара је у понуди имала и журнале из Париза, бечке мустре за кројачице и дописне карте. Валожић се показао и као веома хуман и дарежљив човек па је тако један део тиража књига одвајао како би их по завршеној школској години поклонио најбољим ученицима. Временом, ова књижара је постала место окупљања културне елите, међу којима су били Јанко Шафарик, Ђура Даничић, Лукјан Мушицки, Иларион Руварац. Српски политичар и историчар књижевности Стојан Новаковић овим речима је представио Валожићеву књижару: „….Књижарница Велимира Валожића унела је у репертоар наше простонародне публике сензационални српски роман, врсту књиге, с којом нисмо ништа добили, а коју су, после нас, и други његовали, рачунајући непрестано на велику простонародну публику. Радо признајем књижарници В. Валожића да се у свом раду и избору при издавању управљала и бољим понудама. Али у њеном раду опет претеже што пролази и оно што се тражи. Избор књижевних дела ређе је тражила од критике и руководних књижевних кругова, а чешће и редовно од купаца простонародне публике…“

 

Разгледница „Поздрав из Београда“, у издању Велимира Валожића

Разгледница „Поздрав из Београда“, у издању Велимира Валожића

 

Трагични усуд Валожића

 

Велимир Валожић и његова жена Персида имали су синове Милоша и Душана и ћерку Милеву. Млађи син Душан је према очевој жељи кренуо његовим стопама. Школовао се у Мађарској и Немачкој, а по повратку у Србију, кратко је радио код оца да би се већ следеће године преселио у Ниш где му је отац отворио књижару са штампаријом. Био је и политички активан. Као члан Национално либералне странке 1883. године је изабран за кмета нишке општине, а након Тимочке буне, као посланик је ушао у Велику народну скупптину. Као истински родољуб, Душан је настојао да књиге допреми и до најудаљенијих крајева где је живео српски народ, укључујући и оне крајеве под турском влашћу. За све што је радио за националну пропаганду и српску књигу Душан Валожић је добијао признања чак и од Јована Ристића и Јована Авакумовића. Велики напор којем се излагао у свом раду учинио је своје. Несрећни усуд је хтео да умре веома млад, у 31-ој години живота. Био је то велики губитак за Ниш који га је на вечни починак испратио уз незапамћену церемонију. Његову књижару је тада преузео Коста Јовановић из Шапца али су Бугари 1915. године новог власника затворили, а књижару спалили. Животни пут Валожићевог старијег сина Милоша био је веома занимљив мада се и он трагично завршио.

 

Милош Валожић је преузео очев посао након његове смрти. У посао је унео и неке измене у односу на праксу коју је развио његов отац. Примера ради, Милош је штампање књига препустио приватним штампаријама али је задржао очеву праксу и замисао да књиге буду дистрибуиране и до најудаљенијих крајева Србије. Занимљиво је да је у своју праксу увео да један шегрт (момак Петар) са корпама пуним књига обилази целу Србију и на тај начин књиге учини доступне свакоме. Милош је такође наставио и са праксом штампања разгледница. Био је изузетно образован и углађен, врло радо виђен код интелектуалне елите али и високих кругова масонерије! Милош је често учествовао у добротворним акцијама у којима су се књиге поклањале најсиромашнијој деци. За ученике Прве београдске гимназије основао је 1895. године школску библиотеку „Задужбина Милана Валожића“ у спомен на свог рано преминулог сина Милана који је био ученик те гимназије.

 

Несрећног усуда је била и Милошева ћерка Персида која је погинула у бомбардовању Београда. И сâм Милош Валожић је живот скончао трагично. Он је 1909. године, чекајући воз за Земун на железничкој станици, несрећним случајем пао под воз и погинуо. Након смрти Милоша Валожића, књижарски посао преузима његов старији син Михаило који је књижарски занат изучио у Бечу. Но, он се ипак одлучио да се посвети трговини а да књижарски посао свога деде Велимира Валожића преда свом млађем брату Драгутину који је и званично последњи власник књижаре. Драгутин Валожић се претежно бавио издавањем уџбеника за основе школе и издавањем географских карата. Драгутин је упамћен као један од 12 књижара који су дошли на идеју да 1921. године оснују Књижарско удружење. Драгутин је очито имао финансијских проблема у периоду пре почетка Другог светског рата. Тако је врло вредну преписку свога деде Велимира са чувеним српским песником Ђуром Јакшићем продао за ситан новац. Књижара Велимира Валожића одржала се све до 1941. године након чега је на њеном месту подигнута вишеспратница.

 

Траг у времену

 

Иако по пореклу Чех, Велимир Валожић је оставио велики траг у културној историји Србије. Иза њега је остала једна велика идеја, спроведена визија и препознатљиво име које је говорило само за себе. Чини се да је Валожић стигао у Србију у прави час. Као веома образован али и предузимљив и одлучан човек знао је шта је потребно тадашњој културној сцени Србије. Предани рад на промоцији књиге и њеном путу до читалаца постао је Валожићев својеврсни аманет Србији и Србима. Описиван као веома пријатан, леп, негован и достојанствен човек, Валожић је одмах по доласку стекао углед, не само код Срба већ и код неколицине градских Турака колико их је у то време још било у Београду. Он нипошто није био само књижар и трговац већ и истински љубитељ књиге, промотер правих културних вредности. Његова издавачка каријера трајала је готово колико и његов живот. Пред крај своје издавачке каријере, односно пред крај живота, Валожић је 1887. године започео издавање такозваних „Црних листова“ што је заправо био илустровани часопис у коме су дати прегледи кривичних догађаја, претеча црне хронике. Након његове смрти, овај веома популарни часопис је наставио да издаје његов син Милош.

 

Илустровани часопис „Црни листови“

Илустровани часопис „Црни листови“

 

У време у којем је живео, књижара Велимира Валожића је била једина издавачка књижара, место окупљања љубитеља књиге, људи од угледа и пера. То је било место укрштања знања, одакле се знање црпло и где се знање уливало. Нажалост, данас нема ни трага од овог значајног места на културној мапи Београда. Но, ипак, остао је траг у времену и сећање на човека који је дао велики допринос популаризацији књиге и развоју књижарства.

 

Када је 27. децембра 1887. године у Београду преминуо Велимир Валожић, београдска штампа је овако извештавала: „Све београдске генерације од 1850. па до данашње знају добродушног покојника који је био толико пријатан и услужан према сваком, који је чинио добро колико је могао и који у целом веку није никога увредио нити коме нажао учинио.“ Стара књижара и кућа Велимира Валожића су срушени после Другог светског рата. Данас се на месту где се некада налазила књижара налази спомен-плоча откривена 2014. године. Плочу је открио потомак Велимира Валожића, Предраг Валожић. Да се не заборави!

 

Спомен-плоча Велимиру Валожићу на месту где се некада налазила његова књижара

Спомен-плоча Велимиру Валожићу на месту где се некада налазила његова књижара

Фото: „Београдски странци“, ТОБ, 2009, Библиотека града Београда (http://www.bgb.rs)