Аутори

„Време кад је Јакшић најлепше певао а Змај најдирљивије у лиру ударао...”

Аутор:

Историја српске културе и књижевности памти доба када је жена од пера била ретка и необична појава а жена која би се, пак, осмелила да нешто напише и објави, најчешће би била предмет поруге или осуде. Ипак, неке смеле и самосвесне Српкиње, желеле су да покажу да и жени припада место на српском књижевном небу. Једна од таквих хероина српске књижевности, једна од првих српских објављених песникиња и званично прва српска прозна књижевница јесте Јелена Ј. Димитријевић, жена која је неустрашиво ходала стазом српске књижевности друге половине 19. и прве половине 20. века.

 

Часопис „Босанска вила” из 1899.

Часопис „Босанска вила” из 1899.

 

Аноним иза кога, претпоставља се, стоји чувени српски публициста, књижевник и професор Милорад Павловић звани „Миле Крпа” (1865–1957), објављен у часопису „Босанска вила” бр. 5/6 из 1899. године, сматра се једним од првих текстова о српској књижевници, путописцу и добротворки Јелени Ј. Димитријевић. У овом, поетски врло надахнутом тексту, стоји: „Јелена се родила у времену када је српска поезија достигла свој највиши врхунац, онда када је Јакшић најљепше пјевао, када је Змај најдирљивије у лиру ударао, када је и Каћански најљепшим гласом кроз пјесму зборио, 62. године, а то значи у доба најљепшег цветања српске поезије. У престоном граду пошљедњега цара српскога, у Крушевцу двадесетог марта, осмјехнуо се први пут зрак сунчани на живот Јеленин. Оцу њеном било је име Никола, а матери Стаменка, од рода кнеза Милојка из Алексинца”.

 

До појаве овог чланка у часопису „Босанска вила”, о српској књижевници се није пуно тога знало, што је дало повода за стварање мистерије око њеног лика и дела. Због своје повучености али истовремено и врло храброг искорака у српску књижевност, Јелена Ј. Димитријевић је од самог почетка скретала пажњу јавности. С обзиром на то да су њене прве песме биле инспирисане делима српских романтичара који су јасно показивали љубав према Истоку, пре свега Змај са збирком „Источни бисер” и Јован Илић са збирком „Дахире”, тако су Јелену одмах прозвали „српски Јовaн Илић” односно „српски Мирза Шафи” (персијски песник пореклом из Азербејџана чију је поезију на српски препевао Змај). Како се на почетку своје књижевне каријере потписивала само са „Јелена”, почеле су да се распредају разне приче. Нагађало се да је она „ …Туркиња, побегла из једног харема, или да потиче са Истока … могло се мислити да је Јелена чељаде са далекога истока, јер је њена поезија тако живи и вјерни отсјев источњачке бујности, и страсности, тако рјечити отисак источњачкога живота и филозофије, да је оно, што она пјева, могло доводити у сумњу право поријекло њено…” Све недоумице око Јелениног правог имена и презимена, решене су када је изговорила судбоносно „да”, Јовану Димитријевићу те када је донела одлуку да постане Јелена Јов. Димитријевића а касније само Јелена Ј. Димитријевић како се надаље потписивала испод својих књижевних дела.

 

Но, ту није било краја мистеријама које су се годинама надвијале над лик и дело Јелене Ј. Димитријевић…

 

 

Ко је заправо била Јелена?

 

Рођена је 1862. године у Крушевцу, као десето дете своје мајке Стаменке (која ју је родила у својој 46. години, у свом другом браку) и оца Николе Миљковића, трговца. По мајци, потиче од алексиначког великаша Кнез Милојка, нахијског кнеза, окружног судије и једног од вођа српског народа у ратовима за ослобођење. Његови потомци, по њему названи су Кнез-Милојковићи, породична лоза која је изнедрила неколико знаменитих изданака. Један од њих је и Јеленин брат од ујака Доброслав К. Кнез-Милојковић (1865 ̶ 1941), доктор хемијских наука (докторирао 1893. године у Бечу), први српски државни хемичар, писац српске фармакопеје, познати јавни радник и новинар, потом и његова ћерка Станислава Кнез-Милојковић (1900 ̶ 1987), новинарка и културна радница. Један од изданака ове чувене породице је и позната сликарка и илустраторка Станислава Кнез-Милојковић која живи у словеначком граду Сежана. Породица Кнез-Милојковић, била је најбогатија у Алексинцу и том делу Поморавља. Начином живота је подсећала на руско земљопоседничко племство. Поседовала је велико породично имање, а у кући се живело правим властелинским животом. Након смрт оца Николе, Јелена заједно са мајком одлази у Алексинац где је време углавном проводила у богатој библиотеци коју је имао Доброслав Кнез-Милојковић а који је највероватније одиграо кључну улогу када је Јеленино образовање било у питању. Како је као девојчица задобила тешку повреду ока, након што се спотакла и пала, тако је њен даљи образовни пут био прилично успорен и спутан. Међутим, без обзира на повреду и немогућност да се даље формално школује, Јелена је упорно и предано читала и сама се образовала. Своју прву песму је написала 1878. године. Свој песнички дар није запостављала већ га је неговала и чекала прави тренутак да храбро и без страха ступи на српску књижевну сцену. Преломни тренутак у њеном животу догодио се 1881. године када се удала за потпоручника српске војске Јована Димитријевића који је у то време кратко службовао у Алексинцу. Након удаје, настанила се у Нишу, граду који ће јој отворити неке нове видике и који ће у њој пробудити велику љубав према Истоку, те граду који ће јој се неколико деценија касније достојно и одужити (једну улицу назвати њеним именом и поставити њену бисту на Нишкој тврђави).

 

Биста на Нишкој тврђави

Биста на Нишкој тврђави

Са обале Нишаве у турске хареме

 

Јелена је у Ниш дошла 1881. године након удаје за Јована Димитријевића. Живели су у кући која се налазила одмах поред џамије. Као млада жена, жељна знања, Јелена је почела да ослушкује оријентални Ниш, да корача његовом калдрмом и да трага за оним што би задовољило њен радознали дух. Оно што јој је прво привукло пажњу био је скривени свет турских харема. Писац у њој није јој допуштао да остане нема над светом који је тако другачији од њеног а опет у неком смислу и сличан, с обзиром на вишевековно робовање под Турцима. За све остале у Нишу, хареми су пре свега били забрањени свет, простор у који се није могло тако лако ући а иза кога се крило пуно мистерија. Јелена је у свој својој радозналости била одлучна да открије тај вео мистериозности, да завири у свет харемских жена и да своје утиске пренесе свом српском роду. Врло брзо је одлучила да научи турски језик. Одлазила је код нишког муфтије који јој је давао часове турског језика а то знање јој је много година касније служило да постане радо виђен гост како нишких, тако и солунских и цариградских харема. Осим што је успела да уђе у нишке хареме и да се спријатељи са нишким ханумама, Јелена је полако прикупљала грађу за свој књижевни првенац ̶ збирку песама коју је назвала „Песме Јелене Јов. Димитријевића” или „Јеленине песме”. Сама ауторка у огласу за своју збирку поезије објављену 1894. године, обраћајући се неименованом пријатељу или пријатељици каже:

 

„Окуражена вама да своје песме, спеване – унапред да кажем – без велике обзирности на песничку технику, али са великом љубављу према милом српском роду свом– пустим у штампу. Ова прва књига садржи Сарајске, Патриотске, Севдалијске и друге песме. Карактер им је поглавито онај харемски део. Све што сам у харемима својих поштованих пријатељица видела и по своме нахођењу сматрала да треба да сазна мој српски род, који се озбиљно интересује за живот и прилике, у којима се проводе али већ од колико векова наши муслимански суседи, ја сам то изнела у поменутом делу”.

 

„Песме Јелене Јов. Димитријевића”, 1894.

„Песме Јелене Јов. Димитријевића”, 1894.

 

Њене прве песме, због којих су је и поредили са великим источњачким песницима те српским романтичарима попут Змаја и Јована Илића, постигле су велики успех. Занимљива је анегдота која говори о сусрету Јована Илића и његове доста млађе наследнице. Наиме, познато је да је дом Јована Илића био претворен у својеврсни књижевни салон који је окупљао књижевнике и елиту оног времена. Посебно су радо били виђени такозвани севдах˗песници и севдах˗прозаисти, као и они који су желели да боље упознају такво књижевно штиво. Између осталих, посетилац тог књижевног салона била је и једна жена, песникиња Јелена Ј. Димитријевић. Претпоставља се да је Јелена Ј. Димитријевић први пут посетила књижевни салон Јована Илића након што су из штампе изашле њене песме, натопљене севдахом, баш као што су биле песме овог песничког барда. Приповеда се да је Јован Илић, када му је жена Смиља најавила песникињу Јелену Димитријевић рекао: „Каква Јелена песник? Кутлачу у шаке!” Потом је повукао дим цигарете и сасвим благо додао: „Доведи је, нека дође!” Тако је стари песник примио Јелену која је након тог разговора често долазила код њега по савете.

 

Осим ове збирке поезије (уједно и једина збирка коју је за живота објавила), Јелена је своја искуства и доживљаје из харема описала и у својој првој прозној књизи под насловом „Писма из Ниша. О харемима” (објављеној 1897.). Ово је званично и прва прозна књига у српској књижевности коју је написала и објавила жена.

 

Јелена и Стеван Сремац: „Баба Краса” или „Зона Замфирова”

 

Да је пред крај 19. века, културни живот у Нишу био веома узбудљив, говори у прилог и неколико детаља о којима су писали нишки хроничари. Наиме, Јелена је у Нишу живела у исто време кад и чувени српски књижевник Стеван Сремац. Иако су се познавали, њихов однос је одувек био на дистанци. Приповеда се да би се углавном сусретали током шетње крај Нишаве, да би је Сремац том приликом само поздравио а она њега љубазно отпоздравила. Постоји запис о разговору који су водили Стеван Сремац и књижевник Милорад Миле Павловић. Расправљајући о томе ко је заправо Јелена, Милорад Миле Павловић ју је овако описао: „Неколико пута виђао сам по нишком парку или крај Нишаве шета достојанствено једна дама са црним цвикером на носу. Та прилика једном изазва пажњу моју и нијесам се мало зачудио кад ми пријатељ и колега по занату и раду, Стеван Сремац одговори: То је Јелена!

 

Јелена Ј. Димитријевић у Нишу око 1884/85.

Јелена Ј. Димитријевић у Нишу око 1884/85.

 

Да ли се радило о ривалитету двоје „нишких књижевника”, није познато, али остају записи који донекле моглу да осветле однос ова два књижевника. У том периоду, Јелена Ј. Димитријевић је имала врло специфичан изглед, носила је кратку косу, карактеристичан шешир и наочаре због чега је деловала помало мушкобањасто. Како ју је Сремац често виђао крај Нишаве, тако му се њен лик урезао у памћење, те стога постоји оправдана претпоставка да је Јелене Ј. Димитријевић послужила Стевану Сремцу као инспирација за лик мадмазељ Д’ангулем, у „Зони Замфировој”. Но, није само физичка појава Јелене Ј. Димитријевић било пресудна, већ и њена личност, образовање и знање страних језика. О томе сведоче и ови редови из ове чувене Сремчеве новеле:

„Снева Ташана, кô њена Зона учена, није више онако умиљата, али је учена; врло учена, све на свету зна, носи чак и наочаре. Чуди се Ташана откуд све то зна, и где је научила Зона све то?! Говори француски, немачки, грчки зна. Иде по господским кућама, курдисује клавире, свира из неке велике књиге и печали паре, и учи господску децу да говоре француски и одасвуд доноси силне паре и меће их на гомилу. Ујутру оде, а увече дође. Нема више оне раскошно бујне косе, оног дугог лепог курјука, отрцао се и крзао једнако, док није дошао танак и кратак, мало дужи од мачјег репа, после нестаде и њега. Одсекла га Зона, ошишала се, а на тршавој глави јој мушки шешир неки (па дошла иста позната мадмазељ Д’Ангулем што учи децу француски)”

 

Још једна, можда и занимљивија сличност између Јелене и Стевана Сремца, јесу два књижевна дела која ово двоје нишких књижевника наново доводи у везу. Наиме, чувена Сремчева новела „Зона Замфирова” првобитно написана 1895. године а први пут објављена 1903 у часопису „Српски књижевни гласник” умногоме подсећа на приповетку у стиху „Баба Краса” коју је Јелена написала између 1884. и 1885. године а коју је објавила у својој збирци „Песме Јелене Јов. Димитријевића” и то на нишком дијалекту! Јеленина баба Краса је личност која је заиста постојала. Ради се о Кир-Настасији, ћерки чувеног нишког богаташа или чорбаџије Кир-Косте. У једном свом писму, Јелена открива повод за писање овог дела, помињући и жену која јој је послужила као инспирација:

 

„Типично, богато одело старих Нишлика из оног доба у које сам ја обукла за општински бал, наравно у приповеци, своју Баба Красу, истоветно је са оделом кћери чувенога нишкога богаташа Ћир˗Косте, његове кћери Ћира˗Настасије у чију сам кућу, која је била у Варош близу Краљичине Чешме, као невеста довела и на чијем сам чардаку, у прво време по удаји становала…”

И Јелена Ј. Димитријевић и Стеван Сремац су по свему судећи на уму имали исту или сличну причу из нишког живота. Садржине ова два дела су врло сличне, имена ликова такође. Једино што се разликује јесте извор саме приче. Јелена је своју баба Красу и лично познавала док је Сремац своју Зону Замфирову описао на основу прича које је имао прилике да чује. У том смислу је Јеленина верзија приче аутентичнија, док је Сремчева свакако вештије написана с обзиром на то да је он био врстан романописац. Притом, Сремац се није суочавао са забранама по питању жанрова са којима је Јелена као жена-књижевник имала прилике да се суочи ако се има у виду да у то време жене нису имале храбрости да напишу и објаве прозно дело. Јелена је са својом домишљатом приповетком у стиху, заправо направила свој први прозни корак а да то можда тада нико није ни приметио, можда једино Сремац!

 

Јелена у очима својих савременика

 

Да је крајем 19. и почетком 20. века, српска књижевна сцена добила једног квалитетног аутора, те да је књижевно делање Јелене Ј. Димитријевић било прихваћено са одобравањем, каткад и отвореним похвалама, говоре у прилог и речи Јелениних савременика, интелектуалаца и људи од пера. Један од њих, чувени Богдан Поповић, у то време као уредник књижевног часописа „Српски књижевни гласник”, одабравши да објави Јеленину причу „Сафи-ханум” (која је касније ушла у збирку приповедака „Фати-султан, Сафи-ханум, Мејрем-ханум”, 1907), рекао: „То је адиђар у нашој књижевности!” Посебно леп пријатељски однос развио се између његовог брата, познатог историчара књижевности Павла Поповића и Јелене Ј. Димитријевић. Павле Поповић је увек нескривено и са симпатијама говорио о Јеленином лику и делу. Написао је један осврт на њену збирку поезије пружајући јој тако подршку која је њој у то време свакако била од великог значаја. Поводом Јелениног јубилеја, тридесет година од рада, на свечаности одржаној 1928. године прочитано је и писмо Павла Поповића који је рекао:

„На крају као председник Југословенско-Руског Студентског Савеза, мени је мило да Вам кажем, колико је год овај Савез учинио корисних и лепих дела, да ни једно није лепше и боље него што је организовао ову Вашу прославу. Савез је тим Вама одао дужно и заслужено признање, а себи је учинио високу част. Примите Поштована Госпођо, изразе мога најдубљега поштовања и најсрдачнијег честитања”.

 

Чувени песник Јован Дучић је као тадашњи уредник часописа „Зора” у позиву да шаље своје песме, Јелени написао: „Пошаљите нам нешто из вашег златног пера”. Једна од највећих српских књижевница Исидора Секулић, такође се сврстава у ред оних савременика који су писали о Јелени. У једном свом осврту на Јеленин путопис из Америке, Исидора је написала:

 

„Аутор ове књиге је путник по судбини и по нагону…. Није она само путник по нагону, него је, могло би се рећи, и путописац по нагону. Има гђа Димитријевић обдареност за посматрање и обраду материјала светског, људског материјала свих вера и обичаја и цивилизација. Она је врста експлоататора писца. С коликом истрајношћу и снагом продире где хоће, заснива везе и односе с ким хоће, и, нарочито, доживљује… И у свакој ситуацији је гђа Димитријевић господар!”

 

Чудесно пиће пут: Од Пирамида до Тагора

 

Ако бисмо укратко сажели највеће животне пасије Јелене Ј. Димитријевић то би свакако били књижевно стваралаштво и путовања. Путник по судбини и нагону како ју је окарактерисала Исидора Секулић, те путописац и журналиста, Јелена је на своја путовања одлазила испуњена неком необичном зебњом али и неком врстом сете што одлази из своје земље којој је одувек била веома привржена, али и неком врстом узбуђења што ће видети нове пределе, упознати друге културе и сусрести се са неким занимљивим људима и њиховим обичајима. Јелена је модерним речником права глобтротерка, жена која је у својој 65. години живота сама кренула на пут око света и као ретко која личност српске културне историја, посетила земље које су многима остале недосањани сан. У њеном итинерару нашли су се градови попут: Цариграда, Солуна, Атине, Беча, Њујорка, Париза, Хаифе, Јерусалима, Каира, Луксора, Дамаска, Мадраса, Бомбаја, Кјота…. Далеке земље које је обилазила а које су у то време у нашим крајевима биле и даље велика непознаница, Јелена је истраживала, спознавала и бележила утиске. Њене забелешке с пута, временом су преточене у њене, сада већ чувене путописе „Писма из ниша. О харемима” (1897), „Писма из Солуна” (1918), „Писма из Индије” (1928), „Писма из Мисира” (1929), „Нови свет или у Америци годину дана” (1934), „Седам мора и три океана. Путем око света” (1940). Ови, за српску културу и књижевност веома значајни записи са пута Јелене Ј. Димитријевић, дају увид у различите културе света, у обичаје и традиције разних народа. Јелена је једном приликом записала: „Ја имам две љубави, једну за Исток, другу за Запад”. Јелена је посебно била фасцинирана Туркињама и Американкама, али и културом Египта, Индије и Јапана. У Египту је посетила и чувену феминисткињу Худу Шарави, док је у Индији била гост две изузетно значајне личности. Прва је њена пријатељица Леди Дораб (из чувене парсијанске породице Тата) којој је чак посветила и једну поему („Une vision”, 1936). Друга личност је свакако много познатија и вероватно спада у најзнаменитије личности које је Јелена на својим путовањима успела да упозна. У питању је чувени индијски песник и филозоф Рабиндранат Тагор ког је Јелена посетила 1927. године, у његовом дому у граду Сантиникетану.

 

Њени описи египатских Пирамида, солунских базара, бомбајских Кула Тишине, сиријске „Палате Харун ел Рашид”, Нила, Средоземног мора, Тихог и Атлантског океана, воде нас назад у прошлост, попут временске машине и као на длану нам откривају свет у његовој разноликости. Све то, Јелена нам је трајно оставила у аманет, на нама је само да прионемо на читање њених занимљивих путописа.

 

„Дивљаци, жена вама још је жена!”

 

Током свог дугог и плодног животног и стваралачког века, Јелена се трудила да скрене пажњу на положај жене, како у српском друштву тако и уопште на положај жене у свету. Трагом њених путовања и њеног активизма, заправо идемо трагом борбе за женску еманципацију. Она сама, пример је самосвесне жене која је кроз такозвани „литерарни феминизам” покушала да дâ допринос овој борби, која, чини се, и даље траје. Њено интересовање за женску тематику је вероватно почело када је још била веома млада и када је као свој велики узор имала мајку Стаменку и њен тешки усуд жене. Још као млада је схватила значај друштвеног активизма када је постала најмлађа управна чланица Кола српских сестара.

 

Како је време пролазило и како је све више почињала да упознаје свет, Јелена се посветила женском питању, на себи својствен начин, кроз писање и путописање. Писала је о харемима и Туркињама, о напредним Енглескињама и Американкама, о Индијкама и Египћанкама које крећу путем еманципације. Говорила је и о донмама, Јеврејкама преобраћеним ислам, које су живеле у Солуну на почетку 20. века. Њена борба је и борба за женску књижевност, борба за право жена да слободне мисле, слободно пишу и објављују своја дела. Њено богато књижевно наслеђе, говори колико је она у тој борби била успешна. У једном од својих стихова, укратко је сажела своје ставове о женском усуду и положају жена:

 

…Дивљаци! Жена још је вама жена,

Ствар од дрвета, хаљина од ткива,

Од сто вам лета малолетна ива.

Дивљаци! Жена још је вама жена…

 

Јелена, жена које нема

 

Јелена Ј. Димитријевић у својој кући

Јелена Ј. Димитријевић у својој кући

 

Када је 10. априла 1945. године, на Новом гробљу у Београду, Јелена Ј. Димитријевић сахрањена два сата раније него што је то најављено у новинама, у ондашњој јавности је то примљено са одређеном дозом сумње и мистерије. Јелена је отишла у свом стилу. Тихо, мистериозно али достојанствено. За собом је оставила књиге, рукописе (који се данас чувају у Рукописном одељењу Народне библиотеке Србије), драгоцености, кућу у Француској 29 (коју је желела да завешта САНУ али је одбијена) и сећање на једну велику жену која је храбро ходала стазама српске културе на прелазу два века. Њеном смрћу, престало је свако интересовање за њен лик и дело. Временом, она постаје „заборављена српска списатељица”, или „нишка књижевница” или је се можда неко сети само као „оне која је пропутовала цео свет”. Она постаје Јелена, жена које нема.

 

 

Тај медијски мрак и књижевни заборав у који је упала ова хероина српске књижевности, трајао је до 1986. године када се први пут објављује реиздање неког њеног дела. Но, поново бива заборављена све до почетка 21. века када, на сву срећу, почиње да се обнавља сећање на њу и њено књижевно дело. Организују се научни скупови у њену част, покреће се научно истраживање на тему њеног стваралаштва, интензивно се ради на реиздањима њених дела, о њој се пише, прича и дискутује. Полако али сигурно, Јелена се враћа на оно место које јој и припада а које је заслужила својим вишедеценијским преданим радом у области српске књижевности и женског активизма. Сада је на правом месту, међу великанима!