Аутори

Сирочад

Аутор:

Шта повезује Исидору Секулић, Милутина Миланковића, Михајла Петровића Аласа, Ксенију Атанасијевић, Иву Андрића, Георгија Острогорског, Љубицу Марић, Данила Киша и Светозара Глигорића?

 

То да су били грађани света, великани српске културе и науке, људи који су утицали на друге, а посебно на модернизацију Србије? Наравно да их можемо повезати и на тај начин. Без обзира на различите области у којима су показали своје раскошне таленте, знање и вештине, они су истински представљали своју земљу на најбољи могући начин.

 

Мало је, међутим, познато да су сви они били сирочад. Неки су остали без оба родитеља, а неки само са једним.

 

Њихове судбине, започете на тако трагичан начин, истовремено су и веома различите. Очеви су се губили у ратовима и од болести, посебно од туберкулозе. Рани губитак родитеља обележиће њихове касније животе. Негде ће то бити део животног дела, као код Данила Киша, негде ће се то тајити као део уклете судбине.

 

За судбину је, недвосмислено, веома заслужно време и простор у којем се одвијају животне приче. Србија и Југославија биле су поприште страшних ратова и обрачуна. Губици најближих обележили су читаве генерације.

Из данашње перспективе постоји, међутим, још једна значајна визура: како су упркос оваквим губицима многи наши велики људи успели да ураде то што су урадили?

 

Каталог САНУ - Исидора Секулић

Исидора Секулић

Како је једна Исидора Секулић, која мајку није ни запамтила, а која је доживела прави потрес када је у двадесет и трећој години изгубила и оца, успела да постане једна од најзначајнијих и најутицајнијих списатељица и интелектуалки? Стално је била сиромашна и о своме сиромаштву говорила отворено, без стида, као о нечему што јој је дато и што је везано за њену животну судбину.

 

“Према новцу имам отприлике однос који Англо-Американци имају према несрећој, мени тако драгој Француској: у нужди, да, ван нужде – не треба ми. Ниједан већи хонорар до сада нисам узела”, пише Исидора Секулић у једном писму. И поред тога, путовала је, истраживала, објављивала, утицала.

 

Михајло Петровић Алас имао је осам година када је изгубио оца. Његово издржавање, као и његових најближих, преузео је деда по мајци, такође свештеник као и његов отац.

 

Ксенија Атанасијевић веома рано је изгубила оба родитеља, мајку на порођају, а оца у дванаестој години. Бригу о њој преузела је маћеха са којом је живела до краја живота.

 

О Иви Андрићу бринула се тетка из Вишеграда. Отац Данила Киша одведен је у Аушвиц.

Каталог САНУ - Остогорски Георгије

Мајка Георгија Острогорског умрла је у Финској када је његова породица побегла из Русије. До одласка на студије у Немачку, издржавао се радећи у фабрици шешира.

Светозар Глигорић рано је изгубио оца, а са седамнаест година, и мајку. Прихватио га је, као свога сина, лекар Нико Миљанић. Нису били ни у каквом сродству, осим у шаху.

 

Судбина Љубице Марић делује потпуно фасцинантно. Остала је без оца у својој четвртој години. Отац је погинуо у Другом балканском рату 1913. Њена мајка Катарина била је уз њу целог свог живота. Издржавала ју је на студијама у Прагу тридесетих година прошлог века тако што је радила по чешким богаташким кућама. Када јој је умрла мајка, Љубица Марић престала је да компонује скоро двадесет година.

 

Све ове појединачне судбине говоре много тога о карактерима наших јунака, али такође и о времену у којем су живели. Повезаности породица, подршка и емпатија најуже средине, али и ширег круга пријатеља, колега, комшија и познаника – то је нешто о чему се веома ретко пише и подсећа.

 

Биографије великих и значајних људи много су више оптерећене причама о подметањима, зависти, љубомори и сплеткама којима су били изложени. У сиромашној и неразвијеној земљи каква је била Србија, а потом и Југославија, изузетност је имала високу цену. Власт је правила препреке и проблеме највећем броју оних који су мислили својом главом. Ослонац у породици, међу колегама и пријатељима, увек је био много важнији од страначке припадности и идеологије.

 

Личности о којима говоримо долазе из различитих друштвених средина. Неки су потицали из веома богатих породица, попут Милутина Миланковића или Ксеније Атанасијевић, а неки, попут Иве Андрића, Данила Киша, Љубице Марић, Светозара Глигорића… у младости нису имали скоро ништа.

Занимљиво је такође колико је великих људи за српску културу потицало из свештеничких породица. Не само Никола Тесла, као најпознатији син православног свештеника, већ и низ других. Православно је свештенство крајем деветнаестог и почетком двадесетог века било итекако свесно значаја образовања и западне културе за напредак и развој Србије. Ова просветитељска улога цркве из тога периода још увек није довољно објашњена.

 

Када су велики људи у немилости, када су изоловани и несрећни, тада долазе пријатељи. Као што су комшије, за време Другог светског рата, остављали храну на капији куће Исидоре Секулић, тако су многи други, знани и незнани, помагали људима који су одржавали пламен креативности и достојанства.

 

У свету пристојних људи, а такав би требало да буде грађански свет, способност, труд и честитост цене се као највише људске вредности. Богатство је пролазна категорија. То да ли је неко био богат и колико, у Србији се ценило према томе колико је дао за свој народ и његову будућност, а не по томе колико је оставио својим наследницима. Добротвори, међутим, нису само материјално богати људи. Добротвори су они који су помагали колико су могли, свесни да је њихова помоћ најбољи знак да су и сами пристојни и вредни људи. На тај се начин свест о истинским вредностима грађанског друштва одржавала и ширила и онда када је страначка и идеолошка припадност одређивала много тога.

 

Наши су велики људи већином били сирочад! Случајност или одраз духа времена?

 

Опстали су не само захваљујући сопственој снази, него и тихој подршци својих најближих који нису увек били тако сами.

 

Када то знамо, као да на други начин гледамо на нашу прошлост. На тај начин, несумњиво, гледамо и у нашу будућност.